Da li su sve ovce na broju“?
Mala je verovatnoća da na političkoj sceni Srbije opozicija ovakva kako se plasira i deluje može biti „Aska“ iz Andrićeve pripovetke, i da nadmudri političkog „vuka“-Vučića? Postavlja se ključno pitanje: ko je danas opozicija ili ima li danas SNS sa svojim liderom i predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem demokratsku i narodnu opoziciju? Koliko god da je ovo pitanje diskutabilno i hipotetičko može da ima više od dva odgovora. Prvi je da Aleksandar Vučić nema pravu opozcionu konkurenciju, druga je da je „njegova“ opozicija zapravo i njegova „politička marioneta“. Vučić može imati za opoziciju „samoga sebe“ i svoju lošu političku strategiju, sopstvenu partiju i borbu za interese unutar SNS, ali i moćne države koje su ga pritegle. Na kraju svaka vlast ima opoziciju u građanima i načinu života u Srbiji. Ako SNS nema opoziciju, to samo govori, da su se oni koji su nekada bili vlast a sada su opozicija, mnogo iskompromitovali i potrošili i da kao takvi nisu u stanju da daju neki novi odgovor na vlast SNS. Političke partije poput DS ili SDS kao i DSS bili su vlast u Srbiji a onda su kao i slučaju SPO ili G 17 plus ,DSS „odabrani“ Vučićevi „protivnici“ početkom 2000-tih postali njegovi politički saradnici i partneri. Tako vidimo da u SNS bujaju kadrovi iz nekadašnjeg DS,DSS,G 17 plus. Svi su sada „ prosvećeni„ naprednjaci. Tako Aleksandar Vučić na političkoj sceni i nema opoziciju jasnih programa, biračkog tela i političkog stava.
Ucenjeni i kupljeni opozicionari?
Kada se pogleda ko je Vučiću opozicija onda to deluje kao politička satira. SNS je partija koja funkcioniše i kao politički pokret, politička kompanija, ali politički monopol i trust moći koji sve kontroliše od tokova novca, informacija do javnog mnenja. Opozicija koja je u parlamentu je surogat autentičnih stranaka opozicije i političke borbe. Zašto? Zato što opozicija kada vidi jakog protivnika u vlasti se udružuje da bi je pobedila. Situacija u Srbiji je takva da se opozicione stranke narcistički svađaju u dokazivanju svog uticaja, i potrebe da budu centar okupljanja. Koje su partije u parlamentu Srbije koje igraju „profitersku“ ulogu opozicije koja je poželjna za SNS. Reč je o LDP Čedomira Jovanovića koji je opozicionar –biznismen, zaštićen za svoje bogatstvo i biznis i to plaća svojom neutralnošću. Nužna, ali ne i „radikalna“ opozicija po želji Vučića je SRS dr Vojislav Šešelja koji je tako postala „politička salveta“ za brisanje delova opozicije, i aktivno radi za Aleksandra Vučića. Kompromitovana parlamentaran opozcija je i DS Dragana Šutanovca koji je kao lider ove stranke „ucenjen“ od vlasti zbog svojih poslovnih i drugig interesa. DS nema snagu da bude politički protivnik jakih argumenta SNS. Isto je slučaj i sa SDS bivšeg predsednika Srbije i DS Borisa Tadića, koji deluje kao malo političko zanatsko preduzeće. Opoziciona partija „Dosta je bilo“ sama za sebe deluje kao amaterska glumačka družina- političkih „naturščika“ sa jalovom politikom i vođstvom. Politička stranka „Dveri“ je značajno javno politički agresivna, ali ne i dovoljno politički produktivna, jer iza ove partije koja zna da koristi i oblike verbalnog i fizičkog nasilja neće biti prostora da bude predvodnik opozicije.
Da li su „Dveri“ Vučićeve „zveri“?
.Po mnogo čemu politički talentovan ali nedovoljno promišljen Boško Obradović po svom mentalitetu nastupa između ponašanja dr Vojislava Šešelja i Velimir Ilića, koristeći oblike retoričkog ili drugog agresivnijeg ponašanja. SNS u Dverima vidi argumentaciju za moguće prevremene izbore, jer se tako želi da nađe razlog za izbore koji bi prikrili druge interese i poslove SNS i Aleksandra Vučića oko održavanja vlasti, pročišćenja koalicije, pobede u Beogradu ali i “maskiranja“ dešavanja oko Kosova. Dakle na parlamentrnoj sceni Vučić nema „pravu“ već fingiranu, plaćenu, ili amatersku opoziciju. Vanparlamentarna grupacija oko Saše Jankovića se vidno urušava, i mala je opcija da Saša Janković može imati uspeha na beogradskim ili prevremenim parlamentarnim izborima. Nešto malo bolju poziciju može imati stranka Vuka Jeremića, ali ne ako ide sama, već s nekom partijom u koaliciji. Saša Janković ako bi iša sam na izbore, ispod je cenzusa. Njegov ulazak u neke strukture političkog uticaja moguć je samo kroz širu koaliciju. Za kratko vreme Saša Janković se potrošio i postao opozicionar koji radi za Vučića i SNS. Ako se sabere opozcija nikada kao sada nije slabija, niti je tako razjedinjenja. Svako brine za sebe i strahuje za sebe. Vučić onda nema razloga da strahuje od ovakve opozicije, sem od spoljnih okolnosti i šahovske partije moćnih država na Balkanu.
Tomislav Kresović
vidovdan.org
