Vučićev topli zec na britanskom ražnju

1
570

vucic1Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je 09.jula ove godine, nakon susreta sa predsednikom Evropske komisije Žan Klod Junkerom, u Briselu, na pitanje tamošnjih novinara povodom predstojeće posete Srebrenici, izjavio, između ostalog, sledeće: „Bezbednosne procene me nikad nisu zanimale (…) Bezbednosni razlozi nikada neće biti povod za odustanak od onoga što sam rekao (…)“ On je (Vučić) kazao da ga ne zanimaju ni pojedine uvredljive izjave na račun Srbije [i].

Već sutradan, u popodnevnim satima 10. jula, dakle, nepun dan uoči puta u Potočare, Vučić je u telefonskom razgovoru sa britanskim ministrom spoljnih poslova (!), Filipom Hamondom, rekao da je njegova obaveza da ode u Srebrenicu i da se pokloni nevinim žrtvama (…). Šef diplomatije te ostrvske, imperijalne sile (u čijoj je nadležnosti između ostalog, rukovođenje „Sikret intelidžens servisom“, kolokvijalno MI-6), je istakao – da veoma ceni to što će Srbiju na komemoraciji u Potočarima predstavljati premijer Vučić i da želi da politika dobrosusedstva u regionu bude osnov delovanja u narednom periodu (…).[ii]

Kada se pažljivo i iz ekspertskog ugla izanaliziraju samo ove dve izjave (u moru sličnih poslednjih mesec dana a osobito nakon tužne bežanije sa mezarja u Potočaru), ali tako da se uzme u obzir tajming dešavanja i sve to provuče kroz prizmu neviđenih poniženja koja su prethodila „odluci“ srpske Vlade, da njen čelnik otputuje na obeležavanje „20 godina od genocida u Srebrenici“ (kako je glasio zvanični naziv), onda stvari u vezi sa takozvanim atentatom i još takozvanijim linčom, postaju sasvim jasne. Naravno, „za onoga ko ima oči da vidi i uši da čuje“.

(Za one druge koji su odavno zatvorili ta i ostala čula, spasa više nema. Za one treće, koje definišemo kao peta i šesta kolona, ovo ionako nema nikakvog smisla – njihova čula i centri u kori velikog mozga su poodavno preparirani u ispostavama zapadnih obaveštajnih službi, prema čijim instruktažama revnosno autošovinistički delaju. A ruke su im, podrazumeva se, duboko zavučene u džepove pune zelenih i drugih novčanica.)

Nema nikakve sumnje da je pedantno organizovani „topli zec“ kroz koji je provučen Aleksandar Vučić u Srebrenici ovoga jula, imao dva osnovna cilja:

(1) pompezno poniziti Srbiju, Republiku Srpsku i Srbe u celini, upravo preko predsednika Vlade kao simbola državnosti, koji je morao da ode na saginjanje glave, odakle je, na našu i njegovu nesreću, tu istu glavu, jadno i bedno, trčeći spasavao, i

(2) skrenuti, odnosno potpuno odvući pažnju od glavnog pitanja – direktno priznavanje tzv. genocida, uz odavanje pošte nekolicini hiljada izginulih boraca 28. divizije Armije BiH od kojih je nemali broj zločinaca; i to u društvu najmanje dva srpska višestruka krvoloka iz prošlosti – Bila Klintona i Medlin Olbrajt, ali i onih ostalih, kao što su Teodor Meron, predsednik Haškog tribunala i Serž Bramerc, glavni tužilac te moderne inkvizicije.

Da Vas podsetimo:  Država u kamione uložila 50 miliona evra, fabrika otišla u stečaj, a kamiondžije na ulicu

Rečnikom koalicije zapadnih obaveštajnih službi i tzv. kriznog menadžmenta, izvedena je klasična, tajna „džoker“ akcija u sklopu šire, tzv. „heng aut“ operacije – zadati udarac protivniku tako što se promeni vizura događanja i težište udara, radi postizanja glavnog cilja, realizuje preko jednog ili više sporednih.

Narodski rečeno – umesto da se drvlje i kamenje usmerava na neviđenu bruku zbog pojavljivanja na istom mestu sa Klintonom, Olbrajtovom… i da se osuđuje priznanje genocida, kao ozbiljan gaf i svojevrsna državna kapitualicija (treći put, nakon dva Tadićeva udarca na istom mestu i istim povodom) sa nesagledivim posledicama, srpska javnost se danima zabavlja „junaštvom“ premijera, stradanjem u nepostojećem atentatu i neodustajanjem od „pružene ruke“. I posle svega.

Najbolji dokaz je upravo činjenica da se svi tzv. srpski mediji (osobito oni sa nacionalnim frekvencijama), neprekidno, evo punu nedelju, iz dana u dan, euforično bave isljučivo napadom na premijera i posledicama tog čina. Nema diskusija niti osvrta na ono najvažnije, koje se može sublimirati kroz jedno do dva pitanja – šta će on tamo „mečki na rupu“, kome se to poklanjao, u ime koga i u ime čega?

I zašto je drsko ignorisao i protivzakonito odbacio jasna bezbednosna upozorenja i obavezne procedure u postupanju, čime nam je hiljaditi put stavio do znanja da je iznad zakona i da dejstvuje potpuno privatno, prema vlastitom nahođenju?

Onako kako je minimizirao neskriveni zaštitnički odnos Ruske Federacije i sva njena pregnuća u čuvanju nacionalnog i svako drugog dostojanstva od zapadne nemani. Veto na britansku rezoluciju je najbolji mogući dokaz.

Koja je uloga Aleksandra Vučića (revnosnog, dvodecenijskog britanskog kadeta još iz doba školovanja u elitnom kraljevskom letovalištu Brajtonu, kada je prošao obavezni i standardni „tretman“), u navednom događaju – događajima?

U svakom slučaju uloga je glavna, odlučujuća, jer, bez njega lično, ovakvog kakav je, ništa od svega navedenog ne bi bilo moguće, niti bi projektovani efekti bili postignuti. Dakle, nije on bio pasivni posmatrač, neobavešteni „objekat operacije“, „seoska mlada“ kojoj nije jasno šta ju je snašlo i tome slično, niti je trpeo pritiske, već upravo suprotno – odigrao je ulogu kvalitetno pripremljenog glumca. Tačno onako kako radi na svim ostalim poljima – od predaje Kosmeta i prodaje Telekoma, EPS-a…, preko tzv. Beograda na vodi i azilanata koje uredno gomila u zemlji Srbiji, sve u skladu sa imperijalističkom „Agendom 21“.

Da Vas podsetimo:  U iščekivanju novog uređenja centra grada...

Dobro, verovatno mu nisu saopštili (kao što se inače postupa sa marionetama, tačnije, agentima od uticaja – preciznosti radi) kompletan scenario, a to je, da će naelektrisana masa na mezarju u Potočaru biti tako brojna i histerična, uporna, motivisana, zapaljena, da će potegnuti kamenje, nešto više cipela i plastičnih flaša i slične priručne rekvizite. Zavarali su ga i zbunili. Upravo u stilu čuvenog britanskog šefa MI-6 za Balkan 90-tih, DŽ.Bazbija[iii], onoga koji je zavrbovao gomilu tadašnjih „intelektualaca“ – (kontra)revolucionara petog oktobra. I, gle čuda, baš je on i baš sada, odnekud, ponovo „vaskrsao“ i pojavio se u zemlji Srbiji pa skoknuo do Bosne.

Nema govora da je bio pripremljen atentat niti da je bilo pokušaja ubistva, odnosno „spontanog“ linča. Jer, da je jeste, Vučić se otuda živ ne bi izvukao (naravno, drago mi je da se nije dogodilo tako nešto) i pored požrtvovanosti obezbeđenja i pripadnika policije R.Srpske. Ili je neko i dalje ubeđen u suprotno?

Zašto?

Atentati se ne izvode cipelama i flašama, a još manje se to čini golim rukama, usred bela dana, pred domaćom i inostranom publikom, pred uključenim kamerama i fotoaparatima. Atentate ne izvodi rulja, niti se u tako nešto petlja onaj ko nije prethodno kvalitetno obučen i organizovan. Takva najteža krivična dela se obično izvode snajperskim (ili drugim) puškama, pištoljima, bombama, eksplozivnim napravama, specijalnim minama i drugim efikasnim sredstvima. Brzo, tiho i efektno.

Da su planirali atentat, recimo, Naser Orić i njemu slični ekstremisti (makar i kao ličnu osvetu), sigurno bi ga izveli ili bar sve učinili da uspe. Međutim, osnovno pitanje u tom slučaju je – kome bi tako nešto odgovaralo i to baš na taj dan i baš na tom mestu? Izvršiti atentat na srpskog premijera na teritoriji BiH, svakako ne bi išlo na ruku muslimanskoj strani, a o zapadnim silama suvišno je bilo šta raspravljati i procenjivati. Pa makar cilj bio otpočinjanje novog građanskog rata. Bilo bi suviše očigledno ko je u tom slučaju krivac za početak novog krvoprolića, zar ne? A da li su oni tako naivni i mogu li naći druge, takođe ozbiljne povode za ono što svakako sledi? Odgovori su, nadam se, na dohvat ruke.

Da je sve velika, prljava subverzivna igra, nedvosmileno upućuju, pored već iznetog, brojni drugi potezi neprikosnovenog srpskog „vođe“. I to još pre srebreničke bruke i poniženja – od mlakog, skorog nepostojećeg suprostavljanja sramnoj britanskoj rezoluciji u Savetu bezbednosti, preko ignorisanja presudne odbrane časti i dostojanstva ovog naroda od strane Rusije, do neskrivenog mimoilaženja sa rukovodstvom Republike Srpske upravo u pogledu tretiranja samog događaja i (ne) prisustvovanja istom.

Da Vas podsetimo:  Ovo je prosečan iznos mita koji Srbi daju

S tim u vezi, da li je normalno da predsednik Vlade Republike Srbije odlazi da izjavljuje saučešće i izvinjava se u ime države (SRJ) za koju nikada, ni na jednom međunarodnom sudu (a ima ih dva), pa čak ni u obaveznim tračevima zapadnih silnika, nije utvrđeno da je na bilo koji način učestvovala u operaciji „Krivaja 95“? Naravno da nije normalno, naravno da to nije plod neznanja i nesnalaženja, već rezultat učešća u ozbiljnim subverzivnim radnjama. Pri zdravoj pameti i čistoj svesti, što bi se narodski reklo.

Da li je normalno i da li je diplomatski uobičajeno, odmah nakon do sada nezabeležene bruke, pozivati na „pomirenje“ onog istog (Bakira Izetbegovića) koji je brzopotezno osumnjičen (s punim pravom) kao organizator ili bar saučesnik napred opisane operacije? I kako će se providni performans prema procedurama Blerovih i Kembelovih „deliveri junita“, pod nazivom – „izmirenje i pružena ruka“, odigrati na beogradskom asfaltu, kada su upravo usledile nove salve optuživanja, pravdanja, vađenja, prebacivanja krivice, uslovljavanja, pritiskanja, najava sukoba?

O kakvom pomirenju i ljubavi govori premijer (i prateća kolaboracionistička klika), koje se grade na lažima, prevarama kao što je tzv. genocid, na nepremostivim različitostima, suprostavljenim interesima, ciljevima, planovima…? I sve to dok istraga kojoj se (kao što je i uobičajeno protekle dve decenije) ni izbliza ne nazire izlazni vektor.

I za kraj, da li je u skladu sa Ustavom da predsednik Vlade Srbije poziva članove Predsedništva BiH u zvaničnu posetu, kada je prema državnom i diplomatskom protokolu tako nešto u isključivoj nadležnosti predsednika Republike Srbije? Naravno da nije. NJegov (premijerov) rang jeste predsednik Saveta ministara Bosne i Hercegovine. Baš kao što je u toj ravni i predsednik Vlade a ne predsednik Republike Srpske. Koga, inače, poziva kad god mu se prohte. To jest, kada mu se naloži od strane zapadnih mentora u cilju pritiskanja i menjanja tamošnje državotvorne politike.

*

Sve je velika igra. I više od igre. Istovremeno i jednostavno i komplikovano. Apsurd nad apsurdima, ali je tako. Kada to bude razumeo ovaj narod, nenaviknut da državni aparat (koji se bira i ustoličava na unapred pokradenim izborima i na velikim prevarama) organizovano radi u korist okupatora, pojaviće se šansa i svetlo na kraju tunela.

Do tada, neka nam je Bog u pomoći.

Goran JEVTOVIĆ

Fond strateške kulture

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucuc-definitivno-cu-ici-na-komemoraciju-u-potcare-uprkos-losim-bezbednosnim-procenama.html

[ii] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-filipu-hamondu-moja-obaveza-je-da-odem-u-srebrenicu-i-da-se-poklonim-nevinim-zrtvama.html

[iii] http://fakti.org/serbian-point/alo-napad-na-vucica-u-potocarima-organizovao-britanski-agent-dzordz-bazbi

1 KOMENTAR

  1. Господине Јевтовићу, после Вашег чланка логично следи питање: Да ли је премијер, својим позивом трочланог преседништва да посети Србију, извршио државни удар, односно угрозио функцију Председника Србије. Због чега се у вези тога до сада није огласио сам Председника Србије и да ли ће и он примити чланове председништва БИХ-а.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime