Vučićeva rapsodija izdaje: Svi da duvamo u istu (trulu) tikvu

0
981

 

Da li će zajedno sa beogradskim biti održani i republički parlamentarni izbori? Još uvek s ne zna. A možda se i zna. Potpredsednica vlade, Zorana Mihajlović, pre tri dana izjavila je za “Nedeljnik”, kako smatra da su oni (SNS) ” građanima malo dosadili sa prevremenim izborima”. I svakako da jesu. Pogotovo kada se ne vidi nikakva zdrava logika iza takve odluke, osim, možda, činjenice, da će to biti nova prilika za efektno dovršenje preuzetih “međunarodnih” (hojt-jievskih) obaveza, kao i za pranje nelegalno stečenog  i “legalnu” (novu i veliku) pljačku narodnog novca.

U tabloidu “Alo”, danas je objavljen intervju Aleksandra Vučića sa bombastičnim naslovom, koji glasi: Ja hoću slobodnu Srbiju, a oni hoće sluge! Zar ovo ne liči na predizborni slogan? Svakako da liči, a pomenuti naslov, verovatno, i jeste poruka narodu pred raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora: Birajte mene koji brinem za sudbinu Srbije i budite slobodni ljudi ili birajte “one druge” i budite sluge. Mora se priznati da je aktuelni režim krenuo u kampanju vrlo vešto. Pretpostavka tima za propagandu predsednika Republike, čini se, sasvim je na mestu. Veliki broj ljudi u Srbiji, pogotovo onih koji nisu ni svesni da su/smo odavno roblje, izabraće da budu “slobodni ljiudi” – pa nek košta šta košta.

Zar Srbija nema prečeg posla, osim da svake godina pravi skupe predizborne performanse, te da svakih sto dana, izlazi sa rezultatima “prvih sto dana vlade”? I zašto se to radi tako, da nijedna vlada ne stiže da izdrži više od četvrtine mandata? Da li zato da bi se u javnosti stekao utisak da uvek iznova krećemo u “nove pobede”. Valjda se misli, da je tako moguće zabašuriti katastrofalne rezultate vladavine Aleksandra Vučića, SNS-a i njenih satelita.

Odavno se primetilo da vladajuća garnitura, zapravo, i ne ume ništa valjano da radi, osim da organizuje predizborne kampanje iz godine u godinu. Predsednik Srbije time će dobiti priliku da još više učvrsti svoju vlast, koja je i danas gotovo apsolutna. Da li se teži ka tome da se uguši sasvim bilo kakav opozicioni glas unutar srpskog parlamenta, pa da se tako, mirno, bez velikih trzavica, krene ka izmenama Ustava Srbije – prvenstveno ka izbacivanju preambule o Kosmetu iz tog najvišeg pravnog akta zemlje.

Teško je zamisliti drugi razlog za takvu iracionalnost (raspisavanje vanrednih parlamentarnih izbora) i bespotrebno bacanje ogromne količine novca, osim potrebe da se određeni politički uslovi prilagode onim  političkim aktivnostima, koje će neminovno ubrzo uslediti. A koja je to ključna politička odluka, koju Srbija treba da donese tokom sledeće godine? To je ona odluka, na koju nam je nedavno, sasvim otvoreno, ukazao američki zamenik zamenika nekakvog podsekretara Hojt Ji, rekavši da Srbija treba da prestane da se  kreće “malim koracima u velikim vremenskim razmacima”. Uz to, ovaj američki službenik se nada “mnogo bržem, hitnijem i dramatičnijem načinu, kako bi obe zemlje (misli na paradržavu Kosovo i Srbiju) mogle da se normalizuju što pre.”

Dakle, američka administracija se koristi metodom “toplo hladno”, da bi naterala srpske vlasti da dalje ne otežu, već da odmah prelome i urade ono za šta su i dovedeni na vlast u Srbiji. A taj “veliki korak” jeste donošenje novog ustava zemlje, koji će omogućiti priznavanje natovsko-šiptarske nakazne tvorevina Kosova, jer se drugačije takav zadatak, ma koliko Aleksandar Vučić bio spreman da to uradi, nikako ne može dovršiti do kraja i nepovratno.

Sudeći po tome, vanrednih parlamentarnih izbora će biti. Naravno, kao i uvek, predsednik Vučić se, kobajagi, nećka, čeka poslednji trenutak da donese odluku, jer time zamara javnost da ona na kraju mirno pristaje na bilo kakvu njegovu odluku. Takva taktika se pokazala efikasnom toliko puta ranije, u svim trenucima kada je trebalo da se donese nekakva značajnija odluka, koja presudno utiče na dalju sudbinu srpske države. Tako je bilo pre potpisivanja Briselskog sporazuma, koji je klasičan vid izdaje vitalnih interesa države; pre udaranja međudržavnih granica naspram južne srpske pokrajine, koje su samo drugačije nazvane (“administrativni prelazi”), samo da se “Vlasi ne dosete; pre davanja pozivnog broja paradržavi Kosovo i (najnovije, ali ne i poslednje u nizu), pre utapanja pravosudnog sistema države Srbije na Kosovu i Metohiji u pravosuđe lažne države Kosovo.

Sve je krajnje providno u politici SNS i njenog lidera Aleksandra Vučića, tako da je teško pretpostaviti, da bi se, i ovog puta, dilema Velikog Vođe mogla okončati drugačije od onih “dilema” koje je on, navodno, imao u ranijim periodima. Svako njegovo prelamanje u donošenju odluka mora se završiti na srpsku štetu, pa, realno posmatrajući, ne postoji nijedan ozbiljan razlog, zašto i ovoga puta ne bi bilo isto.

Ona ista Zorana Mihajlović, koja se pre nekoliko dana neoprezno “izlanula” da su “građanima dosadili prevremeni parlamentarni izbori”, juče je obrnula ploču i nastavila da duva u istu SNS tikvu. Za Blic ona je izjavila, da “izbore provociraju opozicione političke partije”. Isti takav stav jasno dolazi iz usta Aleksandra Vučića i – onako kako misli Vođa, moraju misliti i svi njegovi čauši. A šta to u praksi znači? Čemu služi opozicija? Da li opozicija pretenduje na vlast? Svakako da pretenduje. A kako će se opozicija uopšte boriti da dođe na vlast, ako se neće truditi da makne poziciju i zauzme njihovo mesto?

Prema tome, svugde u svetu opozicija se ponaša isto – bori se da sruši aktuelni režim i da ona dođe na vlast, da li na vanrednim ili redovnim izborima – nebitno – to jeste onako kako i kad može. Ukoliko može da izazove pad vlade i vanredne izbore, opozicija će to ili uraditi ili, u suprotnom, ako takvu priliku ne bi iskoristila, to ne bi bila normalna opozicija. No, eto, valjda po prvi put u istoriji, pozicija sama ruši sebe, da bi udovoljila opoziciji, koja ih “provocira”. Njihova logika ide otprilike ovako, čačkali ste mečku – e sad ćemo vam pokazati! Da li će takvo nesuvislo opravdanje narod još jednom naivno prihvatiti kao normalno – ostaje da se vidi.

Kao drugi razlog za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, Mihajlovićeva navodi nekakvu potrebu  “da se opet na izborima izmeri koliko vredi SNS i Vučić, koliko Ivica Dačić, koliko male političke partije”. I naravno, tu normalnom čoveku staje pamet. Pa zar sve to nije izmereno pre nekoliko meseci? Po takvom poimanju raspamećene provere snage vladajućeg režima, izbori bi mogli neprestano da traju. Kao da su SNS i Vučić bokser, koji nakon svakog osvajanja titule prvaka, odmah prihvata izazov protivnika za revanš?

Metafora koju je Zorana Mihajlović upotrebila u pomenutoj izjavi, gde je konstatovala “da je jačina decibela malih (opozicionih) stranaka mnogo veća od njihove političke snage”, jasno ukazuje na potrebu vlasti da uguši svaki glas u srpskom parlamentu, koji neće biti u saglasnosti s voljom Aleksandra Vučića, a time i aktuelnog režima. To dodatno ukazuje na pravi motiv za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, kao i na činjenicu, da je predsedniku države potrebna maksimalna podrška u parlamentu za sledeće korake u izdaji nacionalnih interesa – za promenu Ustava Republike Srbije (prvenstveno zbog uklanjanje preambule), a potom i za zvanično priznavanje šiptarsko-natovske paradržavne tvorevine na telu (tlu) države Srbije.

D. Gosteljski

koreni.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime