Vučićeva Srbija

Ispunjen ultimatum iz Rambujea

0
540

Zamak-Rambuje-620x350Tačno pre sedamnaest godina negde u ovo vreme – od 6. do 23. februara 1999. godine – odvijali su se takozvani pregovori u Rambujeu, koji će se neslavno završiti zahvaljujući neiskrenosti i lukavosti zapadnih sila i ranije pripremljenom planu – ultimatumom kojim su Jugoslaviji postavljeni nemogući uslovi i time stvoren alibi za početak nelegalne oružane agresije NATO.

Red je da takvu godišnjicu obeležimo jednim tekstom. I ekskluzivnim paralelema – i to kakvim. Molim čitaoce za strpljenje, mnogi će čuti neke važne stvari po prvi put i razaznati koje su razmere srpske katastrofe.

Široj javnosti su uglavnom poznati razlozi neuspeha skupa u francuskom dvorcu i oni se svode na onaj čuveni vojni kompleks pitanja. Radilo se o aneksima 2, 5 i 7 kojima je bila predviđena neformalna okupacija čitave teritorije SR Jugoslavije, dakle Srbije sa obe pokrajine kao i Crne Gore.

Na primer, bilo je predviđeno da NATO vojne snage mogu slobodno i besplatno koristiti sve kopnene, vodene i vazdušne prostore i instalacije; da uživaju diplomatski imunitet i da ne podležu građanskoj ili krivičnoj odgovornosti za štetu, ili krivična dela počinjena na teritoriji SRJ; da mogu nositi oružje i kada su u civilnom odelu; da u svako doba mogu uzeti na korišćenje čitav elektro-magnetski spektar u SRJ, što znači televizijske, radio i policijske frekvencije, kao i frekvencije hitne pomoći, civilne zaštite i druge, bez najave ili naknade i niz drugih prinadležnosti.

O čemu se tu zapravo radilo? Pored namere da nas brzopotezno i bez ispaljenog metka savladaju i stave okupacione šape ne samo nad Kosmetom, već i nad ostatkom teritorije i državu uvedu na krajnje specifičan i brzopotezni način u evroatlantsku sferu i zonu uticaja, stvarajući uslove za učlanjenje u NATO, praktično, brutalno nametnutom silom?

U Rambujeu a zatim i u Parizu ponuđen nam je najklasičniji i jedini, pravi i kompletirani SOFA sporazum sa NATO (Status of Forces Agreement, SOFA). Naravno, ne pod tim nazivom, ali po suštini i sadržaju – apsolutno da.

Sporazum koji će mnogo godina kasnije naprednjačko-espeesovska kvislinška kamarila potpisati, i koji je ne samo identičan navedenom ultimatumu iz Francuske, već je zbog pratećih protokola-dokumenata, kud i kamo bogatiji i sadržajniji.

Potpisan je u Vašingtonu januara 2014. godine rukom Vučićevog ministra odbrane Nebojše Rodića,[i] a zatim u julu 2015. godine ratifikovan u Narodnoj skupštini donošenjem odgovarajućeg zakona. Srpskoj javnosti je to skoro pa nepoznato. Evo fotografija iz Vašingtona:

Niko pre njih tako nešto nije formalno uradio. Ama baš niko taj i tako kompletirani Sporazum nije potpisao i niko na takav način formalno nije uveo Srbiju u predvorje NATO-a. I to prema njihovim ugovornim pravilima koja su definisana u Vašingtonu 1949. a zatim u Londonu 1951. i u Parizu 1952. godine!

Tačka.

Pa da vidimo šta je prethodilo „tački“ i šta ta, ali i „tačke“ pre nje sadrže. U nadi da će svi koji su se godinama sakrivali u javnosti i izokretali istinu, baš kako na tome pune četiri godine uporno istrajava Aleksandar Vučić, konačno biti demaskirani i isterani na čistinu.

Još jednom valja naglasiti – nedavno ratifikovani (12.02.) „Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO) o saradnji u oblasti logističke podrške“[ii], koji je podigao veliku prašinu u javnosti, nije čak ni prva prava primena SOFA sporazuma. Mnogo toga se odigralo poslednje tri godine na relaciji NATO – Srbija. Dakle, srpska javnost se probudila, kao i obično isuviše kasno i udara po površini „bare“.

Da smo prihvatili, hipotetički, ultimatum iz Rambujea 1999. godine, za neverovati je i dođe potpuno paradoksalno, imajući u vidu kakva nas je tragedija snašla nakon petog oktobra – prošli bismo kud i kamo bolje nego što smo prošli nakon potpisanog i zakonom ratifikovanog Sporazuma SOFA iz jula 2015. godine!

Zašto?

Zato što tada niko u ime SAD i NATO nije zahtevao, niti se u takozvanim radnim papirima u Rambujeu pominjalo – da se Vojska Jugoslavije „reformiše“, radikalno i samoubistveno brojno smanji u ljudstvu i borbenoj tehnici, dakle, da dobrovoljno uništi svoja oruđa, oružje, municiju, minsko-eksplozivna sredstva i opremu, da ponizno prihvati NATO standarde i procedure, da otvori „NATO vojnu kancelariju“ u vidu mini-Štaba usred Ministarstva odbrane, da izvodi vežbe sa jedinicama Alijanse, da pristupi severnoatlantskoj Alijansi ili bar njenom programu „Partnerstvo za mir“.

Naprotiv, bilo je predviđeno da na Kosmetu, zajedno sa snagama NATO, ostane 1.300 vojnika VJ i težišno se bavi obezbeđenjem državne granice prema R. Albaniji i BJR Makedoniji.

Dakle, imali bismo svojevrsnu okupaciju u miru i to bez borbe, imali bismo trupe NATO kako krstare Srbijom i Crnom Gorom, ali bismo imali i sačuvanu Vojsku Jugoslavije. I osećaj kao 1914. i posebno 1941. godine – narod bi gledao uniformisanog okupatora svojim očima i spremao se za ustanak i oslobađanje. A imao bi sa kime i sa čime.

I, svakako nam se ne bi dogodila, upravo zbog potpuno drugačije ili još bolje, svojevrsne – obrnute percepcije, obojena revolucija petog oktobra kao završetak NATO agresije. Bar ne na takav način i ne pod zastavama država članica severnoatlantske Alijanse. Ili smo i taj detalj zaboravili?

Vučićeva „vojno neutralna“ Srbija (o, kakva laž, o tome nešto na samom kraju teksta po ko zna koji put!) je intenzivno nastavljajući NATO putešestvije, koje je uredno nasleđeno od Tadićevih prethodnika, potpisala, kao što već navedoh – „Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir – Sporazum PfP/SOFA (Status of Forces Agreement, SOFA) krajem januara 2014. godine. Tačno u vreme one čuvene premijerove snežne „drame“ u Feketiću. I to organizovano krijući od srpske javnosti.

(Autor je o tome pisao dva teksta – „Ministar odbrane u napadnoj operaciji“[iii] 16. juna minule godine i „NATO okupacija u SOFA stilu“[iv], mesec dana kasnije, kada je usvajan „Zakon o potvrđivanju SOFA sporazuma“. Prvim tekstom su potpuno demaskirani i izvedeni na čistac (niko nikada pre toga nije pominjao baš taj – pravi SOFA sporazum, jer je on ljubomorno čuvan daleko od očiju javnosti). Toliko da su baš zbog toga, bar je tako izgledalo, morali brzopotezno i „po hitnom postupku“ da kreću u skupštinsku ratifikaciju. Onim drugim tekstom su potpuno razobličeni i pokazana je sveukupna beda i jad srpskih skupštinskih evroatlantskih janičara – plaćenika. Međutim, malo ko se tada obazirao na upozorenja. Naprotiv, prošlo je skoro neprimećeno u javnosti.)

Da Vas podsetimo:  Pregovori – o čemu i sa kime?

SOFA sporazum (Status of Forces Agreement, SOFA) je kruna NATO okupacije ostatka Srbije, svojevrsno neformalno učlanjenje u Alijansu, prihvatanje ne samo njihovih trupa u Srbiji, već i betoniranje ranije prihvaćenih pravila, standarda i procedura, i zato predlažem čitaocima da ga pažljivo prostudiraju. I da obrate pažnju ne samo na sadržaj preambule i članova zakona kojim se Sporazum ratifikuje, već (i posebno) na prateće NATO protokole koji su sastavni deo sporazuma, odnosno navedenog zakonskog akta. Evo skupštinskog linka za taj dokument:

http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/zakoni/2015/1690-15.pdf

Dakle, puni naziv zakona koji je usvojen u Narodnoj skupštini R. Srbije početkom jula 2015. godine glasi:

„Zakon o potvrđivanju Sporazuma između država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u Partnerstvu za mir o statusu njihovih snaga, sa Dodatnim protokolom Sporazuma između država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u Partnerstvu za mir o statusu njihovih snaga i Narednim dodatnim protokolom Sporazuma između država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u Partnerstvu za mir o statusu njihovih snaga“.

Sporazumi koje su potpisali: (1) Vuk Drašković sa Jakob-Jap de Hop Sheferom 2005. godine u ime državne zajednice SCG, a zatim i (2) Boris Tadić, kao predsednik samostalne Srbije, sa Kondolizom Rajs koja je predstavljala ne NATO, već SAD isključivo, 2006. godine, su „mačji kašalj“ u odnosu na Vučićevo pregnuće i ostvareni rezultat. I to nisu pravi SOFA sporazumi, već nešto drugo, ali o tome pri kraju teksta.

Kako ne bi bilo zabune – da nije bilo Draškovićevog, Labusovog, Koštuničinog, Tadićevog, Davinićevog, Šutanovčevog i angažovanja brojnih drugih debelo plaćenih evroatlantskih agenata uticaja, prema jedinstvenom NATO planu, ne bi Vučić mogao, niti bi stigao da bude ovako produktivan.

Da se vratimo „Zakonu o potvrđivanju SOFA sporazuma sa NATO“ (skraćeno zbog dužine naziva). Već u članu 1. jasno stoji o čemu se radi. Prihvatili smo ne samo ono što je skicirano i objedinjeno 1995. godine u Briselu, nakon pokretanja lukavog programa „Partnerstvo za mir“ kako bi se pokorio Istok Evrope nakon raspada SSSR-a i ukidanja Varšavskog ugovora, već i ono što je najbitnije, a što su srpski poslanici jula 2015. godine diskutujući o Zakonu zaobilazili kao „kiša oko Kragujevca“.

Reč je o pravilima čuvenog Vašingtonskog ugovora iz 1949. godine kojima je NATO stvoren – između ostalih i SOFA pravila, a zatim i o takozvanim Londonskim i Pariskim pravilima NATO saveza iz 1951. odnosno 1952. godine, kojima se reguliše status trupa članica saveza.

Član 2. Zakona razrađuje osnovni Sporazum SOFA i pogledajmo šta stoji, između ostalog, u Članu I Sporazuma: „…sve države učesnice ovog sporazuma primenjivaće odredbe Sporazuma između članica Severnoatlantskog ugovora o statusu njihovih snaga potpisanog u Londonu 19. juna 1951, u daljem tekstu: SOFA NATO, kao da su sve države učesnice ovog sporazuma članice SOFA NATO.“

Treba li dalje nakon ovoga tumačiti osnovni Sporazum?! Znači, sve zemlje koje potpišu taj dokument, bez obzira da li su članice NATO ili ne, sprovodiće Sporazum o statusu snaga Alijanse koji je usvojen u Londonu daleke 1951. godine, kada je on važio samo za zvanične i tada malobrojne članice!

Ili, u Članu II u tački 2. stoji doslovno: „Za potrebe ovog sporazuma, pozivanje na SOFA NATO Severnoatlantskog ugovora odnosiće se i na teritorije navedene u stavu 1. ovoga člana, a pozivanje na Severnoatlantski ugovor uključivaće i Partnerstvo za mir.“

Dakle, nismo članovi NATO – zvanično, a u stvarnosti, nezvanično – kao da jesmo. To nam ovaj član potvrđuje toliko jasno, da jasnije ne može biti.

Pored floskula kojima se nedvosmisleno stavlja na znanje pokorenim državama, posebno onim koje su u „Partnerstvu za mir“, da će se eventualni sporovi rešavati u Savetu NATO i međusobnim pregovorima država, bez međunarodne arbitraže, kako doslovno stoji – „bez spoljne nadležnosti“ (član III), tu je i vrlo interesantna odredba u Članu V.

Naglašava se u tom članu da su članice NATO i one koje su u Partnerstvu za mir prema odredbama Sporazuma ravnopravne i potvrđuje značaj „Okvirnog dokumenta“, kao ugovora, kojim se ulazi u navedeni program. A u tom dokumentu koji je Srbija potpisala 2006. godine, da podsetimo, u članu 1. i članu 2. jasno stoji da se pristupa evroatlantskoj zoni i evroatlantskom području.

Međutim, još je važnija Tačka 2. navedenog Člana V, u kojoj je precizirano: „Ovaj sporazum podleže ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju. Instrumenti ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja biće deponovani u Vladi Sjedinjenih Američkih Država koja će sve države potpisnice obavestiti o svakom takvom deponovanju“.

Zašto je ovo bitno? Ne samo zato što je nedvosmisleno ko je čuvar NATO „pečata“ i ko vodi glavnu političku, međunarodnopravnu i vojnu reč u ovom agresivnom savezu, već zato što se radi o suvom dokazu koji je ovaj autor više puta tumačio na stranicama svojih ranijih tekstova – nikakvi vojni savezi, globalne ili regionalne organizacije, agencije i slične podmetačine nisu takozvani „izvorni subjekti“ međunarodnog prava, što pripada samo suverenim državama, već su „izvedeni subjekti“ koji imaju, formalno, kud i kamo slabiju ili nikakvu moć u međunarodnoj areni.

To je veoma važna činjenica upravo iz ugla tumačenja sveopšte propasti Srbije, koja voljom svojih postpetoktobarskih vlastodržaca i zapadnih podanika, a poslednje četiri godine i potpunim autokratskim vladanjem najubedljivijeg od njih – Aleksandra Vučića, planski i organizovano ne samo da protivustavno (i protiv zdravog razuma) predaje svoj državni suverenitet nadnacionalnim telima, i to u svim mogućim oblastima – političkim, pravnim, ekonomskim, vojnim, bezbednosnim, azilantskim, izbegličkim…), već ga organizovano i na ponižavajući način, jednostavno, namerno, ciljano pa čak i zlurado gazi i uništava.

Sledeći protokol – naglašavam, u srpskoj skupštini o svemu tome nije bilo kritike, ali ni u jednom srpskom mediju, pre svih na RTS-u poznatom kao „vaše pravo da znate sve“ – koji je sastavni deo Zakona, je „Dodatni protokol Sporazuma između država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u Partnerstvu za mir o statusu njihovih snaga“, koji tretira pitanje smrtne kazne. I u vezi sa tim su se ogradili, iako je u Srbiji takav sankcioni institut odavno ukinut.

Da Vas podsetimo:  Put je upravo suprotan od onoga što savetuju Pompeo i Šib

Međutim, ključni deo Zakona, to jest SOFA sporazuma je takozvani „Naredni dodatni protokol Sporazuma između država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u Partnerstvu za mir o statusu njihovih snaga“, koji tretira, praktično najvažnije stavke.

U uvodu tog Protokola stoji između ostalog: „Uzimajući u obzir potrebu da se uspostavi i reguliše status vojnog štaba NATO i štaba osoblja na teritoriji država učesnica u Partnerstvu za mir kako bi se olakšali odnosi sa oružanim snagama pojedinačnih zemalja iz Partnerstva za mir; Uzimajući u obzir potrebu da se obezbedi adekvatan status za osoblje oružanih snaga partnerskih država pridodato ili pridruženo vojnom štabu NATO…“, da bi i u Članu I bilo navedeno o čemu je zapravo reč. I evo tog dela, tačnije tačke 1. i stava a), kao i tačke 4. izvorno:

„Za potrebe ovog protokola, izraz:

„Pariski protokol” označava „Protokol o statusu međunarodnih vojnih štabova uspostavljenih u skladu sa Severnoatlantskim ugovorom” sačinjen u Parizu, 28. avgusta 1952. godine.

a) „Sporazum”, gde god se izraz pojavi u Pariskom protokolu, tumačiće se kao Sporazum NATO o statusu snaga kao što se primenjuje u „Sporazumu između država članica Severnoatlantskog ugovora i drugih država učesnica u Partnerstvu za mir o statusu njihovih snaga”, sačinjenom u Briselu, 19. juna 1995. godine.

„Vojni štab NATO” označava saveznički štab i druge međunarodne vojne štabove ili organizacije koje su obuhvaćene članom 1. i članom 14. Pariskog protokola.

I nakon svega toga – a nadam se da je pažljivim čitaocima jasno o čemu se radi – sledi „mat u jednom potezu“, to je sadržaj Člana II. Evo tog najvažnijeg dela:

„Ne dovodeći u pitanje prava država članica NATO ili učesnica Partnerstva za mir koje nisu učesnice ovog Protokola, učesnice u ovom dokumentu će primenjivati odredbe identične onima datim u Pariskom protokolu, osim ukoliko su izmenjene ovim protokolom, po pitanju aktivnosti vojnog štaba NATO i njegovog vojnog i civilnog osoblja izvedenih na teritoriji učesnice u ovom dokumentu.“

I da ne zamaram više čitaoce članovima i tačkama brojnih protokola. Pretpostavljam da je uglavnom jasno o kakvoj se modernoj kapitulaciji i okupaciji radi i na šta su pristali prevrnuti radikali i „genetski“ modifikovani socijalisti sa ostalim evroatlantskim satrapima, uz neviđenu podršku režimskih intelektualca i dežurnih timova analitičara i komentatora[v].

U nastavku zakona tj. njegov sastavni deo su i sledeći dokumenti – protokoli:

„Sporazum između strana Severnoatlantskog ugovora o statusu njihovih snaga“ – kojim se vrlo detaljno reguliše ono što najviše intrigira srpsku javnost – oslobađanje od poreza, doprinosa, carina, krivične i materijalne odgovornosti – jednom rečju pravila prema kojima je funkcionisao nekadašnji divlji zapad SAD, a to je – pravo jačeg;

„Protokol o statusu međunarodnih vojnih štabova uspostavljenih u skladu sa Severnoatlantskim ugovorom“ koji je sačinjen u Parizu, 28. avgusta 1952. godine – a kojim se „detaljnije definiše status takvih štabova i njihovog osoblja u okviru oblasti primene Severnoatlantskog ugovora“, i preciziraju pitanja krivične i disciplinske odgovornosti, zatim zajedničke i lične imovine, dokumenata, prava, obaveza; naravno, sve su u korist tzv. „država pošiljaoca“ – to su NATO, dok su „države primaoci“ – u ovom slučaju Srbija, uglavnom pasivni objekti.

Na samom kraju Zakona je član 5. kojim je država Srbija stavila „rezerve“ na Sporazum između strana Severnoatlantskog ugovora o statusu njihovih snaga. Pogledajmo taj izuzetno zanimljiv sadržaj.

Srbija je u tom članu prihvatila jurisdikciju vojnih organa „države pošiljaoca“ na vlastitoj teritoriji u skladu sa članom VII „Sporazuma između država članica Severnoatlantskog ugovora o statusu njihovih snaga“, no nije prihvatila vršenje jurisdikcije sudova Države pošiljaoca, na teritoriji Republike Srbije.

Ali zato, već u stavu drugom istog člana doslovno stoji: „Republika Srbija će predati pripadnike snaga, odnosno civilne komponente ili njihova izdržavana lica vlastima Države pošiljaoca u skladu sa članom VII stav 5. tačka a. Sporazuma između država članica Severnoatlantskog ugovora o statusu njihovih snaga, pod uslovom da Država pošiljalac neće izreći smrtnu kaznu prilikom vršenja krivične jurisdikcije u skladu sa odredbama navedenog člana.“

To znači da će Srbija bezuslovno predati lica (uniformisano ili civilno osoblje) iz sastava NATO – njihovih štabova ili trupa, koji su počinioci najtežih krivičnih dela na teritoriji i nad građanima, kao i u vezi sa imovinom R. Srbije, zahtevajući jelte, velikodušno i u skladu sa potpisanim ugovorom da se u „državama pošiljaocima“ ne izvršava smrtna kazna!

Dakle, da nije tragično, zaista bi ovaj član Zakona zasluživao grohotan smeh, odnosno, ismejavanje onih koji su ga usvojili.

Šta je potpisao 18. jula 2005. godine Vuk Drašković, kao ministar spoljnih poslova DZ SCG, sa tadašnjim generalnim sekretarom NATO, Jap de Hop Sheferom?

Dokumenat pod nazivom „Sporazum o tranzitnim aranžmanima“[vi] koji je ratifikovan u Skupštini državne zajednice SCG 4. novembra 2005. godine. Njime je bio regulisan status snaga NATO, kao i država koje „doprinose operacijama“ prilikom tranzita preko teritorije SCG, a u cilju obavljanja mirovnih operacija u regionu Balkana. Dakle, težišno zbog KFOR-a.

Iako je sličan SOFA sporazumu on nije predviđao privremeno stacioniranje snaga, već isključivo njihov tranzit. I, praktično, nikada nije bio u stvarnoj operativnoj primeni, zato što nisu nikada zaključeni neophodni Dodatni aranžmani, to jest obavezni protokoli, kojima se utvrđuju načini i tehnički detalji implementacije odredbi Sporazuma.

E, ali zato nam je Vučićeva kamarila obezbedila i sve potrebne protokole, i načine, i tehničke detalje i kompletnu implementaciju pravog SOFA sporazuma.

Šta je potpisao Boris Tadić u ulozi predsednika Srbije uz saglasnost i na osnovu odluke tadašnje Vlade R. Srbije, 07. septembra 2006. godine sa Kondolizom Rajs, državnim sekretarom SAD?

Dokument pod nazivom „Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji“,[vii] koji nikada nije, bilo kakvim zakonom ratifikovan u Skupštini Srbije.

Radi se o imiticaji SOFA sporazuma, tačnije, u 14 članova i na svega pet strana, regulisana su samo minimalna pitanja koja se tiču takozvanog „statusa snaga“, čime je američka strana želela da zaštiti svoje osoblje koje boravi u Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Vaše pravo da znate da je Vidovdan „samo stvar Srpske pravoslavne crkve“

Dakle taj Sporazum se nije ticao NATO saveza niti jednom rečju, bilateralnog je karaktera, i donet je pre svega zbog čuvenog programa „Državnog partnerstva“ sa Nacionalnom gardom američke države Ohajo, kako bi se obezbedilo ljudstvo i jedne i druge strane prilikom poseta i izvođenja različitih aktivnosti.

Inače, Program državnog partnerstva Nacionalne garde SAD koji se realizuje kroz razmenu iskustava, studijska putovanja, zajedničku obuku i vežbe i tehničku pomoć civilnim i vojnim strukturama, promovisan je 1993. godine u cilju uspostavljanja i intenziviranja saradnje u oblasti odbrane između Nacionalne garde SAD i – obratimo pažnju – država nastalih raspadom SSSR![viii]

Trebalo je tada pitati Vladu Srbije na čelu sa dr Vojislavom Koštunicom i, naravno, predsednika Republike Borisa Tadića – a kakve smo veze mi, kao Srbija, imali sa bivšim SSSR-om i raspadom Varšavskog ugovora, te smo potrčali da sklapamo „državno partnerstvo“?

Ali, avaj, ko da ih pita – ovi sadašnji vlastodržci koji su buldožer nastavljači njihovih tekovina, a koji su tada, guleći poslaničke klupe ali u drugojačijoj „izobrazbi“, glumili lažne patriote i sveznalice!?

Ono što je najvažnije u vezi sa navedenim – ni Boris Tadić, dakle, nije potpisao onaj pravi SOFA sporazum, i posebno ne obavezne i brojne protokole. Što je najvažnije, taj sporazum do dana današnjeg nije ratifikovan skupštinskim zakonom.

E, ali učinili su to naprednjaci i SPS-ovci, uz podršku svih ostalih poslanika, otvorenih NATO lobista, potpisujući i usvajajući pravi SOFA.

I na kraju, kao što obećah – kojom nas to „vojnom neutralnošću“, na žalost ne postoji adekvatniji izraz – zamlaćuje predsednik Vlade i kompletna svita njegovih ministara?!

Da li nakon ovakvih sporazuma, da ne pominjem po ko zna koji put sadržaj i brojne podprograme Partnerstva za mir, poverilačke i ostale fondove, grupe za reformu i slično, kao i usvojeni IPAP sporazum, zatim, NATO standarde i procedure kojom je Vojska Srbije potpuno preoblikovana i stavljena pod apsolutnu kontrolu severnoatlantske Alijanse, pa dalje – stotine zajedničkih vežbi, seminara, radionica, skupova, učešće u radu štabova NATO, nuđenje i ustupanje vojnih kapaciteta i infrastrukture (baza „Jug“, Centar ABHO…), može da se govori o vojnoj neutralnosti?

Šta je tu vojno neutralno?

I, sada, ono najvažnije i ponovo – vojna neutralnost ne postoji u međunarodnom pravu. Nema je ni u jednom dokumentu, niti u dve važeće i jedino merodavne konvencije usvojene 18. oktobra 1907. godine:

– „Haška konvencija o pravima i obavezama neutralnih država u ratu na kopnu“,

– „Haška konvencija o pravima i obavezama neutralnih država u ratu na moru“.

Međunarodno pravo propisuje veoma precizno „neutralnnost“ država i postupanje istih težišno u ratu i pred sam rat, ili u odnosu na hipotetički oružani sukob u budućnosti. Dakle, ne tretira se stanje mira u svetu kao takvo, niti regulišu odnosi država koje nemaju nikakve veze sa ratnim stanjem.

U svemu tome ne postoji ni kao pojam niti kao sadržaj „vojna neutralnost“. Preciznije, tako nešto je u direktnoj suprotnosti sa navedenim normama zato što nije dozvoljeno da država bude vojno neutralna a politički (i na sve druge načine) svrstana na bilo koju stranu u aktuelnom ili oružanom sukobu koji sledi.

Postoji samo jedna „stalno neutralna“ država u svetu – Švajcarska. I to je priznato od strane svih zemalja i posebno verifikovano u Ujedinjenim nacijama. Ona druga država – Austrija, kojoj je stalna neutralnost nametnuta iz poznatih razloga nakon završetka Drugog svetskog rata, praktično je učlanjenjem u EU i partnerskim i savezničkim odnosom sa NATO (to im je zvanična proklamovana državna politika, koja nije osporena od bilo koga) status neutralnosti izgubila, tačnije, ciljano je se odrekla.

Postoji još jedna kategorija – „privremena neutralnost“ (ali samo u odnosu na sukob koji je u toku ili onaj koji evidentno predstoji) kojoj Srbija od 2007. godine navodno (i prevarantski od početka) teži, i u koju se jedino može svrstati, ali to nije moguće zato što vlasti Srbije, varajući narod, lažno ističu vojnu (nepostojeću) neutralnost, koje, na osnovu svega iznetog, jednostavno, nema. Istovremeno forsirajući (spoljno) političku, državnu, ekonomsku, bezbednosnu, odbrambenu i svaku drugu nedvosmislenu svrstanost, a to je put ka Evropskoj uniji i Partnerstvo za mir.

Uostalom, ukoliko smo (makar lažno i prevarantski i posebno dok ne prođu izbori) vojno neutralni – zašto nemamo neki SOFA sporazum sa Ruskom Federacijom, zašto oni nemaju Kancelariju za vezu usred Ministarstva odbrane, zašto ne primenjujemo njihove standarde i procedure na kojima smo, da tragedija bude kompletna, stasavali preko 150 godina i uspešno se, baš zahvaljujući tome vojnički suprostavili zločinačkoj Alijansi, zašto Rusi ne mogu da koriste bazu „Jug“, zašto njihovo osoblje u Nišu nema diplomatski imunitet kao što ima najobičnija NATO sekretarica koja ordinira u zemlji Srbiji, zašto…?!

Ne može se, premijeru Srbije, istovremeno biti „vojno neutralan“ i u istoj rečenici izreći da je NATO „saveznik“ Srbije u navodnoj zaštiti Srba na Kosmetu: „Nama je NATO potreban kao saveznik i da čuva naš narod na Kosovu, da ga ne bi čuvali ti licemeri.“[ix]

Savezništvo je potpuno različita kategorija koju i te kako tretira međunarodno ratno pravo ili pravo oružanih sukoba – to su desetine važećih konvencija, protokola, deklaracija i na kraju Povelja UN. Pogledaj, premijeru Srbije, slučaj Sirije i njen pravi saveznički odnos sa moćnom Rusijom, što čak i Zapad poštuje. Ne postoji retoričko savezništvo, reda radi ili u duhu predizbornih igrarija.

Ne može se biti vojno neutralan dok taj naš „saveznik“ stvara, organizuje i operacionalizuje „Vojsku Kosova“, koja je stvarna, dinamična, motivisana, ubedljiva, istinita. Jedina laž u svemu tome je njen naziv – „Bezbednosne snage Kosova“.

Umesto zaključka – nadam se i priželjkujem da se sve ovo što napisah širi društvenim i ostalim mrežama. Vreme je. Budemo li spavali u narednim mesecima, dočekaćemo onaj pravi, biblijski kraj. Sve lažući jedni druge.

Goran Jevtović

Fond strateške kulture

___________

[i] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=6117

[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/interoperabilna-nato-logistika-srbije/

[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/ministar-odbrane-u-napadnoj-operaciji/

[iv] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nato-okupacija-u-sofa-stilu/

[v] http://www.nspm.rs/hronika/dragomir-andjelkovic-nedavni-sporazum-sa-nato-ne-odstupa-od-politike-vojne-neutralnosti.html

[vi] file:///D:/Download/Sporazum%20izme%C4%91u%20SCG%20i%20NATO%20o%20tranzitnim%20aranzmanima%20(SlSCG%20medj.ug.%2013-2005).pdf

[vii] https://app.box.com/s/53ba634af8930c85b189

[viii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4364

[ix] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-potreban-nam-je-nato-da-zastiti-srbe-na-kosovu-sanda-nije-uspela-ni-dzamije-da-sacuva.html

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime