Vučićeve divizije

0
912

Vučić pokazao da su njegove divizije jače. Ali logika brojčane premoći ne računa sa tihim otporom pojedinaca, sa dijalektikom sveta. Kada ova vlast bude padala, opijena sopstvenim inscenacijama, ona neće verovati u to.

Televizijska propagandna priprema je bila uobičajena. Na ružičastoj televiziji, istoričar, kojeg je Čedomir Jovanović umalo išamarao pred uključenim kamerama, zbog istoričareve revizionističke ljubavi prema Slobi, osećao se, ovaj put bez narogušenog Čede, bezbednim u studiju pa je zaključio: Opozicija šuruje sa teroristima iz Prištine, a Vučić upućuje poruku da je Srbima potrebno jedinstvo. Naročito sada, u ovoj fazi borbe za Kosovo.

Naprednjačka sabornost

Inače, omiljena reč je bila – jedinstvo. Dakle, politički pluralizam šteti nacionalnim interesima. Sabornost pod parolom „Aco, Srbine“ je jedini ponuđeni izlaz. DJ Žex je na sve to dobacivao sa gromoglasnog, hiljaduvatnog kamiona u maniru glavnog provladinog hipika: „Stop nasilju, samo ljubav!“.  Autobusi su stizali nemilice. Od Doboja pa do Kumanova, sve je zemlja naprednih umova. Zvanična verzija ovog političkog rijalitija jeste da su svi ovi ljudi došli svojom voljom, puna srca, široka osmeha.

Ko god prati mitingašku praksu u zemlji Srbiji otkako ju je Milošević uzdigao na nivo glavnog političkog argumenta, zna da ova oficijelna bajka prećutkuje elementarna pravila igre: Stranka te zaposli. Stranka od tebe i tvoje familije ne očekuje puno. Samo glasate za njih do u peto koleno. Ili, kada vođa dođe u tvoju varoš, ima da svi dreždite na mestu stranačkog skupa, ako treba i sat-dva,  te da se oduševite kada se on konačno pojavi. A po potrebi, ako stranka tako kaže, da sednete u autobus, izađete tamo gde vam kažu i da se – oduševite.

U zemlji u kojoj se teško živi, a plate su male, ova obaveza se shvata kao pokazivanje zahvalnosti za majčinsku brigu stranke i vođe. Vaše ponašanje je sasvim normalno u nenormalnim okolnostima. Verovatno većina ljudi i ne vidi neku veliku prinudu u jednodnevnim izletima. Ucenjenost je u izvitoperenoj stvarnosti postao normalan društveni odnos.

Taj model su upražnjavali svi, ali najbolje su se snalazili Socijalisti, odmah iza njih bili su Radikali, a kada su i jedni i drugi zbačeni sa vlasti, samo je Šešeljeva stranka u opoziciji zadržala skoro vojničku disciplinu. Njeni članovi su ustajali rano i odlazili na glasanje. Na demonstracije su dolazili svi kao jedan. Tako su kontrolisali trećinu glasača. Dobar deo njih je dvojac Nikolić-Vučić preveo u Naprednjake.

Stranka kao totalna porodica

Njihova strategija na masovkama nije bila bitno drukčija.  Od 2012. su, preuzimajući vlast, primili sve medijske i političke preletače u taj model. Moglo bi se reći da su ih politički konvertiti obogatili za jednu široku paletu javnih bezobrazluka. I taj dopunjeni model se pokazuje kao uspešan. Piramidalno odlučivanje, postavljanje idejnog koridora za pljuvanje protivnika, medijsko mantranje zvaničnog narativa, sve to je nakalemljeno na dvadesetogodišnje radikalsko kaljenje stranke kao totalne patrijarhalne porodice.

I sada, kada kažu, ma niko nije prisiljen da dođe na miting, onda je to kreveljenje u ime stvaranja jeftine iluzije u koju ni sami Naprednjaci ne veruju –  da je ta stranka okupila ovolike ljude  zato što ima neodoljivi politički magnetizam i ništa više.

Ako je Vučić rekao da će to biti najveći skup u pola veka raznih beogradskih skupova, onda je on založio svoj politički autoritet. Njegova stranka je dužna da mobiliše stotinjak hiljada ljudi. A njegovi mediji će to pretvoriti u onoliko hiljada koliko je obećao. To nije nikakav problem. Onaj koji prebroji 7500 ljudi na skupu od više desetina hiljada političkih protivnika, biće i u brojanju svojih sledbenika isto tako kreativan. Tako se piše istorija.

Dakle, prebrojavanje nije samo infantilna muška fantazija o sopstvenoj omnipotentnosti i njihovoj impotentnosti. Iza te halabuke se krije jedan totalitaran rezon. Postrojiš svoje divizije i upitaš nonšalantno, baš kao Staljin Čerčila i Ruzvelta, koji su mu skretali pažnju da bi možda trebalo uvažiti i mišljenje Vatikana: „Koliko papa ima divizija?“.

Dakle, Vučić je postrojio svoje divizije.

Naprednjački karneval

Prvo je pred Skupštinom nastupao Aco Lukas. Pa Bora Čorba, koji je pod stare dane opet pristao da bude predgrupa predsedniku države. Šta mislite, koju pesmu nije otpevao? Al Kapone. Dobro, time bi rizikovao honorar. Od sabranih naprednjaka oprostio  sa pesmom „Lutka sa naslovne strane“.  Zadnji stih glasi – „Treba ti lova“. Pomalo je tužno da je on ispao ta sedokosa lutka.

Sve to su DJ Žex i njegova televizija propratili sa dronovima iz vazduha, kranovima, reportažnim kolima.

Najpre je govorila premijerka Ana Brnabić. Kao „nestranačka ličnost“ odradila je stranačku stvar za Vučića: malo je hvalila samu sebe, malo više Vučića. A onda je pobrojala grehe opozicionih političara. Spomenula je motorku i vešala, braću Trifunović – jedan psuje, a drugi bije – i naravno imena iz Saveza za Srbiju sa svim gresima pre i posle 2012.

Ivica Dačić je po običaju počeo vickasto, obećavajući da neće da peva. Posle toga je održao funkcionerski govor. Skicirao je sliku jake Srbije. Njegova govornička veština ima svoj koren na Gazimestanu, učenik je ljudi koji su govorili slično: „Ne igrajte se vatrom. Srbima više niko ne sme da preti i da ih napada“. „Ne pomišljajte da Srbiju možete da ucenjujete“. „Nema predaje bez obzira na pritiske“.  „Jake Srbije treba da se plaše samo njeni neprijatelji“.

Orbanizacija Srbije

Onda je zakovao još jedan ekser u mrtvački sanduk demokratskog pluralizma: „Ja volim Srbiju i zato podržavam Vučića“. Dakle, Ivica Dačić poručuje svim tim ljudima – ko ne podržava Vučića – ne voli Srbiju. To je „jedinstvo“ o kojem je sve vreme reč. Politički protivnici Vučića ustvari ne vole Srbiju. Zloupotreba patriotskog diskursa za obračun sa neistomišljenicima je, očito, konstanta socijalističko-radikalske retorike.

Na skupu je govorio i Milorad Dodik. Predsednik predsedništva Bosne i Hercegovine je uspeo da kaže dosta toga, ali Bosnu i Hercegovinu nije spomenuo ni jedan jedini put. Mislim da je čovek na pogrešnoj funkciji.

Ministar spoljnih poslova Mađarske je nesigurnom, ali razumljivom srpskom jeziku izgovorio ono što svako zna – Viktor Orban i Aleksandar Vučić se dobo razumeju. Moglo bi se dodati, da to nije čudno, jer imaju isti odnos prema demokratiji. Većini pripada sav plen. Kome se to ne sviđa neka šeta.

Aco, Srbine

Onda je pred masu izašao Aca Srbin, kako predsedniku tepaju transparenti. Malo je džarnuo one „koji ruše“, a onda je rekao, po predviđenom scenariju, da neće na njih potrošiti ni jednu jedinu reč. Prethodni govornici su se bavili upravo tom disciplinom, e da bi se Vučić mogao državnički baviti Kosovom. Onda je počeo da nabraja kliničke centre, autoputeve, pruge, istorijski suficit, smederevske visoke peći. U topli zagrljaj svojih reči posebno je uzeo penzionere. Kao najtananiju liriku izrecitovao je prognozu Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke koji Srbiji predviđaju solidan rast u narednih pet godina. Onda se opet vratio na Kosovo ravno. Pa na region. Bolji odnosi. „Moramo sebe da obuzdamo, da ne uzvratimo na psovku psovkom“. Eh, kada bi ovo bio unutrašnjepolitički program.

Postrojane stranačke divizije su aplaudirale.

A sloboda?

Zvanični naprednjački narativ – sve su upropastili „žuti lopovi“, a mi smo vas izbavili – škripi u pravosuđu, u slobodi medija, u demokratskim standardima. Pad na listi  Reportera bez Granica na mesto broj 90, proklizavanje na listi Fridom hausa od statusa slobodne do statusa delimično slobodne zemlje pokazuju da postoji problem koji je napravila upravo ova vlast. Jer ako Naprednjaci stalno ističu napredak, a desi im se nazadak – najgore plasirani „žuti“ rezultat po slobodi medija iz 2010 je još uvek pet mesta bolji od ovogodišnjeg naprednjačkog – onda zvanični narativ dobija naprsline. Stoga će Brnabićka i njeni ministri izraziti neslaganje sa takvim nalazima, ali ne i sa stanjem na koje izveštaji ukazuju i za koje naprednjačka vlast snosi punu odgovornost.

Spoljnopolitički je Vučić oduvek bio racionalniji nego na unutrašnjem planu. On je na „svečarskom“ skupu za koji policija kaže da je okupio 140 000 ljudi, uvek kada bi govorio samo za stranačku bazu bio u logici nadgonjavanja sa odsutnim protivnikom. Priznao je da „na drugoj strani“ ima ljudi koji misle dobro Srbiji. Na kraju je i ipak spomenuo vešala i motorke.

Za sada je Vučić pokazao da su njegove divizije jače. Međutim, logika brojčane premoći ne računa sa moralnim, duhovnim, intelektualnim otporom pojedinaca, sa kapilarnim razvojem društva, sa smenom generacija, sa mesečevim menama, uopšte sa dijalektikom sveta. Tako je diviziona, mitingaška vlast uvek iznenađena kada se jednom, uprkos postrojenim divizijama, uruši brže nego što je iko mislio. To se, naravno, neće desiti sutra ili prekosutra. Ali u čovekovom svetu, pa tako i u Srbiji, napredak je uprkos svemu moguć.

Posle Aleksandra Vučića nastupio je Oliver Mandić. Barem je to logično. Kao Arkanov kulturnjak on je bio na istoj strani kao mladi paljanski propagandista Aleksandar Vučić. „Moli se Bogu, za ljubav i slogu, za majku Srbiju“, otpevao je on na kraju. Posle pesme je skoro rutinski uzviknuo: „Živeo Vučić“. Ali jedva da ga je neko još slušao.

Dragoslav Dedović
Izvor: DW.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime