Vučićevi politički manevri – od Aleksandra Vučića do AV

Koliko žestok bi mogao da bude predstojeći beogradski obračun vladajuće Srpske napredne stranke i njenih protivnika demokratske orijentacije, pitanje je koje se prirodno nameće kako se bliže martovski izbori. Naročito, ako se uzme u obzir da suštinski po načinu rada i urađenog postoji jedva vidljiva razlika između SNSa i njih, čast izuzetcima. Nameće se pitanje: da li je ovde reč o potrebi istinskog izjašnjavanja građana, ili je sve tek pokriće za opstanak političara koji kroje sudbinu Srbije proteklih decenija?

Kako, naime, protumačiti izjavu Saše Jankovića, lidera Pokreta slobodnih građana datu 2017.godine, da je pretendent na mesto gradonačelnika Beograda Dragan Đilas, svojevremeno bio glavni čovek SNS-a za organizovanje izborne krađe. Da li je to istinska želja da se pobedi zajednički protivnik?

Interesantno, ali kada je reč o SNS-u glavni adut stranke biće čovek čije ime se neće ni naći na biračkim listićima. Barem ne pod izbornim brojem. Reč je, naravno, o Aleksandru Vučiću, neprikosnovenom naprednjačkom lideru. A kakav je njegov status među sledbenicima najbolje kazuje to što mu više ne izgovaraju ni puno ime iz straha već samo inicijale – AV! Ili da parafraziramo Napoleona: „Naprednjaci, to je Vučić!“.

Burna politička karijera vodila je ovog pravnika od ranog članstva u Srpskoj radikalnoj stranci i pozicije generalnog sekretara u istoj, pa preko potonjih najrazličitijih koalicija sa svima koji su ikada bili na vlasti, do sadašnje funkcije šefa države.

Kao radikal bio je ministar informisanja u vladi Narodnog jedinstva (SPS, SRS i JUL) koju je vodio socijalista Mirko Marjanović, i gde se „istakao“ uvođenjem drakonskih kazni za „neposlušne“ novinare. Od tada se pamti i njegova „pretnja osvetom“ kasnije ubijenom novinaru Slavku Ćuruviji. Od 1998. do 2000. u tri navrata je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ. Ministarska zvanja su se nizala jedno za drugim sve do konačnog raspada Jugoslavije (2003).

Ambicije su vodile dalje. Neku godinu kasnije usledio je razlaz među liderima Radikalne stranke i Vučić sa Tomislavom Nikolićem formira SNS. Da li je ovaj manevar bio istinska želja za isticanjem ili vešt politički potez, za koji su mnogi spremni da tvrde kako je, u stvari, reč o projektu Demokratske stranke sa ciljem slabljenja Radikala, za sada ostaje nedorečeno.

Nakon izbora 2012.godine ubrzo je usledilo okretanje leđa i mentoru Nikoliću i preuzimanje potpune kontrole nad strankom. Čudna je to bila godina, jer je Ivica Dačić govorio dok su trajali pregovori o formiranju Vlade, da SPSu nema mesta u Vladi SNS i DS. Ipak se priklanja SPS-u Ivice Dačića, URS-u Mlađana Dinkića, Krkobabićevom PUPS-u i Novoj Srbiji Velimira Ilića i još nekima i pravi Vladu. Postaje prvipotpredsednik, a faktički premijer koji počinje sa porobljavanjem Srbije sebi i interesnim grupama.

Predsednik srpske vlade postaje 2014, a tri godine kasnije i predsednik države.

Aleksandar Vučić je došao na vlast na krilima nacionalne retorike. Međutim, ostaje nejasan njegov neverovatan obrt u evrofanatika. Preuzima razmišljanja karakteristična za stranke naklonjene bezuslovnoj saradnji sa Evropskom unijom. Mnogi su spremni da se zakunu da je Vučić u toj svoj svojoj želji da se dodvori Briselu spreman i da žrtvuje Kosovo. Zapad je u njemu dobio jednu ličnost koja objedinjuje sve ono što su govorile razne proevropske partije.

I svo to vreme autokratska linija ostaje glavna karakteristika njegove vladavine. U skladu sa skraćenicom – „AV“.

Mihail Suslov

patriot.rs