Najveća šteta za srpsko nacionalno pitanje, a i za srpske nacionalne interese je došla od lažnih nacionalista i kvazipatriota. Počevši od 90-ih godina kada su Vuk Drašković i Šešelj dr Vojislav krenuli sa agresivnom kič simulacijom četništva po dijaspori, a zapravo samo pabirčili dolare, pa do današnjih dana, takvi lažni patrioti su uspeli da ogade i obesmisle svaku rodoljubivu ideju i svaki patriotski pokret. Njima se ima najviše zahvaliti što Srbi danas sa potsmehom gledaju na sve one kojima je još uvek stalo do Srba.Vuk Draskovic i Vojislav Seselj na mitingu SPO-a. 14.03.1990.Ali Vuk Drašković očigledno i posle četvrt veka političkog delovanja nije završio svoj posao. Danas kada su srpski rodoljubi okrenuti Rusiji koja budi kakvu – takvu nadu uspavanog srpstva za slobodom ili makar manjim pritiskom Zapada, kada Rusija ponovo postaje značajan faktor u međunarodnoj politici sa mogućnošću da pomogne Srbima, kao što i pomaže; dakle kada je ta nada rodoljuba utemeljena, javlja se pronatovski i proevropski „četnik“ da optuži upravo tu Rusiju za pokušaj destabilizacije Balkana. Da optuži Rusiju za ono što Zapad sve vreme čini i što najviše šteti upravo srpskim interesima. Za očekivati je od Draškovića da sledeći put izjavi kako je Putin direktno odgovoran za NATO bombardovanje, a kako je Staljin lično naredio streljanje čiča Draže
U intervjuu za Đukanovićevu crnogorsku „Pobjedu“, Vuk Drašković na najjadniji i najbesramniji način pokazuje zbog čega je stranka čiji je on lider doživela propast i zbog čega on više nije bitan u srpskoj politici. Takvo šlihtanje antisrpskom režimu Mila Đukanovića izazvalo je zgražavanje gotovo svih, a naročito nacionalno orijentisanih ljudi. Utisak mi je da se čak i Milo postideo Vukovog intervjua u „Pobjedi“.vukiFingirani teroristički akt nenaoružanih „terorista“, u Crnoj Gori pripisati Rusiji i pri tom je nazvati ozbiljnom državom, nije odraz nekog ludila Vuka Draškovića iza koga se on možda skriva, već je to direktno kroz Vuka progovorio NATO koji vodi kampanju protiv Rusije. Ako je Milu stvarno potrebna ova Vukova apologija, onda je on zaista gotov i nema mu spasa čak i da ga lično NATO ustoliči za doživotnog predsednika ili kralja Crne Gore.
„Snažno sam podržao i podržavam Vučićevo opredeljenje za EU, ali zaista ne razumem da su njegovi najveći miljenici – i politički i medijski – istovremeno i najveći neprijatelji Evrope i Zapada. Vučić preko dana zida evropski Skadar, koji ovi preko noći do temelja poruše.“ Ovim rečima za Podgoričku „Pobjedu“ je kroz pero Vuka Draškovića, Zapad Vučiću poručio da mu je vreme da se ratosilja proruskih i patriotski nastrojenih pojedinaca iz njegovih redova. Dakle njemu i njegovim mentorima smeta onaj dašak patriotskog javnog mnjenja koji se oseća u srpskim medijima. Njemu i njima smeta i onaj deo ljudi u vlasti koji ima sačuvan elementarni osećaj solidarnosti sa Republikom Srpskom, sa Srbima u Crnoj Gori ili pak onima koji ne bi da se prihvati priznanje «nezavisnog» Kosova. Često su ti malobrojni pojedinci ljudi i proruski orijentisani, a to je ono što Vuk anatemiše kao najveći greh i ludilo. vuk-draskovic-aleksandar-vucic-1389557443-426345Upravo ovaj kakav takav balans koji je do sada Vučić pokušavao da ostvari između prozapadnih i proruskih elemenata (evropejskih i patriotskih) u svojim redovima i jeste od SNS-a napravio veliku i najuticajniju stranku sa ogromnom podrškom glasača koji su opredeljeni za nju. Da pojasnim. Ne spadam u one koji vide SNS kao nekakvu nacionalnu opciju, već kao konglomerat koji u sebi sadrži i evropejsko i patriotsko krilo (sa ili bez navodnika). Iako su ipak brojniji oni prozapadni i oportuno orijentisani, do sada je nekako uspevao da se ostvari nekakav balans.
Iako su proruski i patriotski orijentisani (doduše u uslovima okupacije to je često «ispod žita») bivali do sada u defanzivi i pod udarima prozapadnih medija i «istraživačkog novinarstva», ipak bi njihovim odstranjivanjem, kako to Zapad poručuje Vučiću preko Vuka, značilo samo jedno, a to je brz gubitak podrške javnosti koju ima SNS i Vučić. Nažalost, dosta je indicija da se u tom pravcu učinilo mnogo (eliminacija nekih ljudi iz vrha vlasti ili pak neulazak nekih drugih u vladu) te da «srpska priča» u redovima vladajuće koalicije postaje sve tanja. Ako se desi još slučajeva da se pod pritiskom «slobodnih medija» ili zapadnih ambasada učine dodatni ustupci, onda će oni koji kritikuju Vučića kao političara koji je samo iskoristio nacionalnu priču da bi se održao na vlasti, biti sasvim u pravu. Ovo je dakle strateška raskrsnica za Vučića – ili će održati kakav takav balans ili će potpuno kapitulirati, a sa njim nažalost, priznali to ili ne – i sama Srbija. Ako se to desi Vučić će postati «pravi» Vuk.
Željko INjAC
www.vidovdan.org
