„Za dom spremni“ ponovo u Jasenovcu

Postavljanje table HOS u Jasenovcu nije samo provokacija nego dalekosežna poruka i pretnja.

U Hrvatskoj se ponovo dogodio pravi skandal. Veterani HOS postavili su mermernu ploču na zgradu u centru Jasenovca u znak sećanja na 11 poginulih pripadnika Prve bojne „Ante Paradžik“ ove zloglasne paravojne proustaške formacije iz građanskog rata. Na ploči je isklesan i dobro poznati ustaški pozdrav „Za dom spremni“, koji je zakonom zabranjen u toj zemlji. Ništa gore nije moglo poniziti 700.000 nevinih žrtava od ustaških znamenja i simbola u zoni memorijalnog centra i samog stratišta. Nisu skandal izazvali pripadnici HOS, nego državne institucije koje su sve to dozvolile. Zvanični predstavnici vlasti, predsednici opština Jasenovac i Popovača, prisustvovali su otkrivanju ploče. Predsednica opštine Jasenovac Marija Mačković, politički kadar HDZ, održala je govor i položila venac.

Sličnih obeležja i simbola prepuna je Hrvatska, ali, kada se oni postave baš u Jasenovcu, onda probude bolna sećanja na najveći ustaški zločin prema Srbima i stravične muke logoraša. Ustaški pokret ne odustaje – hoće ustašku državu po svaku cenu. Državni projekti postepene rehabilitacije ustaških zločinaca i zločinačke NDH za njih su suviše spori. Sve manifestacije u Hrvatskoj, bilo da je u pitanju slavlje ili komemoracija, sportska takmičenja ili koncerti, prepune su simbola i dekora, među kojima je dobar deo ustaški. Državni organi ne reaguju, ili reaguju tek kad se podigne velika buka izvana, što znači da se prećutno slažu sa tim simbolima.

Zašto je to tako i zašto se Hrvati ne stide onoga čega bi trebali. Zašto je kod njih sve dvosmisleno i sporno po pitanju ustaštva – od zastave i grba, pa do naziva, skraćenica i pozdrava. Zato što bi veliki deo Hrvata rado prihvatio svu ustašku zaostavštinu, ali ne smeju od svetskih antifašističkih organizacija. Zato ustaške simbole poturaju kradom i u dvosmislenoj formi. Zato ono što je pojava tretiraju kao sporadične slučajeve ekstremizma. Tako je i ovaj ustaški pozdrav, o kome se ovih dana toliko govori, sakriven u grbu HOS na spomen ploči. Skriven od sveta, ali sa namerom da će Srbi videti i shvatiti poruku. Izgleda da su uspeli jer opet se, ko zna koji put, njihova poruka shvata i raskrinkava samo u Srbiji – svet ne reaguje.

TUĐMANOVI PROBLEMI SA HOS

Srbi u Hrvatskoj su prvi i nepogrešivo prepoznali da će buduća hrvatska država biti ustaška i zato su se suprostavili. Nisu oni imali ništa protiv hrvatske države, ali protiv ustaške jesu. Čudom su se čudili zašto Tuđman novu državu kiti ustaškim znamenjem kada bi za njega bilo daleko lakše da državu stvori bez provociranja Srba. Ipak, njegova logika bila je ispravna – bilo mu je važnije da na svoju stranu pridobije ustaški pokret, a otpor Srba je dobro došao kao razlog za buduće etničko čišćenje. Jer nisu njemu, kao partizanu i komunističkom generalu, ustaše mnogo verovale, kao ni kompletnom levom krilu HDZ, koje je Tuđman kontrolisao.

Da nije odmah i uporno istupio sa ustaškim simbolima i dekoracijom, ustaški pokret ne bi poverovao Tuđmanu. Već sam grb i zastava za Srbe su postali neprihvatljivi jer su to bila i ustaška obeležja. Doduše, Tuđman je napravio perfidan gaf – promenio je samo redosled polja na „šahovnici“ i, umesto prvo belo, stavio je prvo crveno. Na osnovu toga su tvrdili da nova obeležja nisu ustaška. Ustaše su sa osmehom rado prihvatile takvu varku jer se ništa suštinski nije promenilo, ali Srbi nisu naseli i shvatili su da je u pitanju ideologija, a ne igre boja na grbu i zastavi.

Tačno je da se Tuđman uplašio HOS, ali ne zato što su bili ustaški ekstremisti i što su činili zločine nad Srbima, nego zato što su njega gledali kao kumunističkog generala koga bi trebalo ukloniti. Tuđman se HOS više plašio nego otpora Srba. Zato je nastojao da one najradikalnije, koji su dolazili iz redova ustaške emigracije, pošalje u BiH. Bila je to uspešna Tuđmanova varka, jer su ustaški ekstremisti jedva čekali da idu u BiH. Smatrali su da se tamo vodi glavna bitka za ustašku Hrvatsku, kao što su je u Drugom svetskom ratu vodili njihovi najveći idoli – Crna legija, Jure Francetić i Rafael Boban.

Zato su u BiH formirane ultradesničarske paravojne formacije pod nazivom Hrvatske obrambene snage (HOS), formalno pod kontrolom Hrvatske stranke prava, a stvarno pod kontrolom hrvatskog vojnog vrha i Gojka Šuška kao ministra odbrane Hrvatske.

Sve tu od prvog dana asocira na ustaški pokret i NDH. Skraćenica HOS je montirana jer su istu skraćenicu nosile Hrvatske oružane snage NDH od 1944. godine. Bila je to jasna poruka. Doduše, kod HOS i nije bilo mnogo skrivanja jer su oni ustaše podržavali otvoreno i nosili njihove simbole. Jedinice HOS su i zvanično nosile imena najvećih ustaških zločinaca. Tako se 13. bojna zvala „Jure Francetić“ a 9. bojna „Rafael vitez Boban“. Bila je velika čast proustaški nastrojenih Hrvata biti pripadnik ovih jedinica, koje su se pročule zločinima, a sve po uzoru na zloglasnu Crnu legiju, koja je svojevremeno takođe osnovana u BiH, u Sarajevu. Još jedan naziv je stvarao osećaj uzvišenosti kod ustaških ekstrema – bojna pod nazivom 369. – jer takav naziv je imala pukovnija koja se borila pod Staljingradom.

ŠIFROVANjE USTAŠTVA

Nisu to jedini nazivi i skraćenice gde se perfidno propagira ustaški pokret. Bilo je toga i u Zagrebu. Na primer, Ured za nacionalnu sigurnost Hrvatske – skraćeno UNS – svi su znali i zvali po skraćenici. A istu skraćenicu imala je Ustaška nadzorna služba NDH, odgovorna za mučenje i smrt ogromnog broja ljudi. Možda sa strane neko svu tu perfidnu simboliku ne bi povezao sa ideologijom, ali svaki Hrvat je to na prvi pogled shvatao i razumeo. Shvatao je potrebu tajnog pristupa ustaškoj ideji zbog hipoteke prošlosti i dobro razumeo „šifrovane“ poruke kroz skraćenice. Naravno, znao je to i svaki Srbin iz Hrvatske i šta mu je preostalo nego da uzme pušku.

Tuđman je bio prinuđen da se obračuna sa najekstremnijim pripadnicima ustaškog pokreta koji su došli iz emigracije u postrojbe HOS jer su pretili da će i njega i kompletno levo krilo HDZ počistiti pošto se obračunaju sa Srbima i JNA. Gledali su ih i dalje kao neprijatelje i komuniste iako su bili u istoj stranci, na istom poslu. Neke je morao i fizički da likvidira kako bi ostale smirio i do kraja potčinio. Tako su u nekakvim zasedama i sačekušama ubijeni najčuveniji pripadnici HOS general Armije BiH i krilnik HOS Blaž Kraljević; najpoznatiji ustaški terorista svih vremena Miro Barešić; zamenik Dobrosava Parage, podpredsednik Hrvatske stranke prava Ante Paradžik; Ludvig Pavlović, jedini preživeli član Bugojanske grupe, i mnogi drugi. Naveliko se priča da je te likvidacije organizovao Josip Perković po odobrenju Gojka Šuška. Šušak je dao odobrenje da se likvidiraju ustaški ekstremisti koje ni on nije mogao kontrolisati jer je kontrola ustaškog pokreta kao desnog krila HDZ bila njegova obaveza i deo dogovora sa Tuđmanom.

Sve to su istraživali hrvatski novinari. Tako je novinar Fokusa Marijan Majstorović u svom tekstu od 4. novembra 2005. napisao: „Tuđman i Šušak su znali zašta je Perković sposoban i mislili su da, ako su njegove usluge valjale komunistima, valjat će i njima. Zar je čudno da se za vrijeme Tuđmana i Šuška pa sve do naših dana događaju ubistva u udbaškom stilu za koja je na ovaj ili onaj način vezan Josip Perković“. Zbog ovih likvidacija jedan od vođa ustaške emigracije Srećko Rover iz Australije nije smeo da se vrati u novu Hrvatsku, plašeći se da će i on biti likvidiran – on je iz Australija poslao Blaža Kraljevića i mnoge druge ekstremiste.

Možda je HOS i bio trn u oku Franji Tuđmanu i njegovim političarima i generalima komunističkog porekla, ali današnjoj generaciji hrvatskih političara HOS ne smeta. Oni su iz iste priče. Levo krilo HDZ potpuno je počišćeno i ovom strankom rukovode proustaški nastrojeni kadrovi. Tako će se igra skrivalica oko ustaških simbola i tradicije nastaviti i neće prestati. A, kada pritisci svana postanu jaki, hrvataka vlada uvek može da se pravda samovoljom ultradesnih ekstremista HOS, koje je teško kontrolisati.

POZDRAV „IZNIKAO IZ POGLAVNIKOVE DUŠE“

Pokušaji rehabilitacije ustaškog pokreta odvijaju se kroz nametanje njihovih simbola i tradicije, jezika i pisma, uz snažne pokušaje da se prikažu kao žrtve. Kao žrtve komunizma kao totalitarnog režima i komunističke vojske – što se Zapadu posebno dopalo. Ako bi pokušaji uspeli, tako bi država postala ustaška postepeno i neprimetno, bez zvanične i jasne odluke da se ustaše rehabilituju. Sada se već vidi kliše obmane – da se sve ono što je direktno vezano za ustaški pokret poveže sa dalekom hrvatskom historijom i tradicijom, sa obrazloženjem da to ili nema veze sa ustašama ili su ga ustaše samo privremeno zloupotrebile.

Tako se postupilo i u slučaju ustaškog pozdrava i vojnog pokliča „Za dom spremni“. Postoje tvrdnje da je to prastari hrvatski pozdrav još iz vremena Šubića i Frankopana. Da je nastao daleko pre pojave ustaškog pokreta, pa stoga nije ustaški i može se s pravom koristiti. Naravno da je to laž, ali šta sve u Hrvatskoj nije lažno pa prolazi. Preko portala kamenjar.com 2015. godine je organizovano je potpisivanje peticije da se ovaj pozdrav zvanično prihvati. Predsednik Hrvatske biskupske konferencije Želimir Puljić predlagao je referendum o tom pitanju. Branko Borković – „Mladi Jastreb“ – predložio je da se ovaj pozdrav uvede kao zvaničan u Hrvatskoj vojsci itd. Čim se pod velikim pritiskom izvana jedna inicijativa suzbije, javlja se nova (unutrašnji otpor šačice hrvatskih antifašista je slab i sve slabiji). Ustaše ne odustaju.

Jedina je istina da je ovaj pozdrav vezan samo i isključivo za ustaški pokret. Izmislio ga je i lansirao sam Ante Pavelić, još u izbeglištvu u Italiji za vreme Kraljevine Jugoslavije. Podstaklo ga je fašističko i Hitlerovo „Seig heil“, a suštinu je objasnio i sam Pavelić u svojim intervjuima, gde kaže: „Osjećala se je potreba posebnog ustaškog pozdrava, koji bi bio više vojničkog značaja“. Zna se i to da ga je Pavelić prvi put upotrebio 1932. godine u tekstu Ustaše, nama je sudba dosudila, napisanog za interni ustaški list u emigraciji.

Ovaj pozdrav je prilikom proglašenja NDH na kraju govora preko radija upotrebio i Slavko Kvaternik. Tako nakon „10. travnja“, dana osnivanja NDH, to postaje zvanični pozdrav u svim ustaškim službenim dokumentima. Tako prave ustaše znaju istoriju ovog pozdrava i vojnog pokliča. Oni kažu da je on nikao iz „poglavnikove duše, kao sveti plamen“. Sve se zna, i čemu onda oko toga polemisati.

ŠTA OČEKIVATI U BUDUĆNOSTI?

Očekivati da će Hrvatska kao država ovakve pojave sankcionisati i sprečiti, nije realno. Prvo, nije slučajno da se većina hrvatskog političkog rukovodstva, bivšeg i sadašnjeg, slika sa ustaškim simbolima i nema ništa protiv njih. Kolinda je odavno svima jasna po svom opredelenju. Kod Plenkovića, ako je i bilo nekih nepoznanica, više nema nakon posete Ukrajini i preporuke u vezi sa etničkim čišćenjem.

Srbi ne smeju smetnuti s uma da je građevina koja se zove „nova nezavisna Hrvatska“ sagrađena na temeljima NDH. Ako bi se odrekli takvog temelja, građevina bi se srušila. Nikakva zapadna demokratija, kojom je pravdano stvaranje ovakve države, ne može da promeni suštinu i strategijske ciljeve ustaškog pokreta – ustaška država, etnički čista i u granicama bivše NDH. Pri realizaciji ovih ciljeva ustaški pokret pokazuje žilavost i strpljenje, slično onom koje vekovima pokazuje Katolička crkva u širenju katolicizma. Od koga bi drugog i učili kada im je Katolička crkva jedan od glavnih pokrovitelja i zaštitnika, a u teškim situacijama sigurna kuća.

Može li se sadašnja hrvatska građevina izdići iznad svojih temelja kako bi se o ni promenili i postoje li uopšte mehanizmi koji bi to omogućili. Nadu ubija činjenica da su oni koji bi iskreno nešto menjeli u velikoj manjini. Jer čemu se nadati u pogledu deustašizacije Hrvatske, dok na poklič nekakvih Šimunića „Za dom!“, ceo stadion ustaje na fašistički pozdrav i uzvikuje „Spremni!“. Šta očekivati dok su najposećeniji koncerti u Hrvatskoj Marka Perkovića Tomsona, koji kocerte i počinje i završava pokličom „Za dom!“, a masa euforično uzvikuje „Spremni!“

Posebno zabrinjava činjenica da i sam vrh perfidno ali iskreno prihvata ustaške simbole. Nije ni čudo jer je većina njih na vlast došla na krilima ustaškog pokreta. Zato očekivati da će hrvatska država sprečiti širenje i jačanje ustaštva u Hrvatskoj nije realno i daleko je od ispravne procene. U tom kontekstu trebalo bi gledati slikanje hrvatske predsednice sa ustaškom zastavom i slikanje ministara pored ustaškog grba. Tako treba gledati sve javne manifestacije u Hrvatskoj, pa i van Hrvatske, jer komemoracije ustašama su pompezne i iskrene, a komemoracije antifašistima i žrtvama ustaškog pokreta sve bleđe, bez duše i iskrenog žaljenja. Komemoracije fašistima su iskrene, a antifašistima deluju kao iznuđene. Po svemu tome se može zaključiti da proustašku politiku u Hrvatskoj tajno vode državne institucije sa željom da Hrvatska postane ustaška država.

Tako nešto nagoveštava i predsednik Hrvatske stranke prava – autentična stranka (HSP – AS) Hrvoje Niče, koji je također održao govor prilikom postavljanja mermerne ploče u Jasenovcu sa uklesanim pokličom „Za dom spremni“. On kaže: „Došlo je vrijeme da bojovnici HOS i branitelji dobiju državu za kakvu su se borili, a ne da žive u državi kakkvu su neki na dar dobili, a nisu je nikada željeli“. Znači, bojovnici i dragovoljci nisu zadovoljni sadašnjom državom, jer nije dovoljno ustaška. Naravno da nas to mora zabrinuti, jer to je država sa kojom moramo razgovarati o mnogim spornim pitanjima.

Ljuban Karan

www.standard.rs