Za koga (ne) glasati – i zašto?

0
362

Aleksandar Vučić je na dobrom putu da ostvari istorijski rezultat i postane gori vladar i od samog Borisa Tadića. Ujedinjenje nih dvojice bila bi najgora nepogoda koja nas može zadesiti, a upravo takva opasnost preti posle nedeljnih izbora. Ta družina bi, imajući u vidu posledice dosadašnje vladavine Vučića i prethodne Tadićeve vlasti, sigurno još jače pridavila Srbiju u korupciji i kriminalu, čime bi istinski preporod ponovo bio odložen do njihovog odlaska s vlasti.

Vučić i Mekejn
Vučić i Mekejn

Vučić je, inače, Tadiću već uzeo meru u kosovskoj politici guranjem severa Kosova i tamošnjih Srba u Tačijeve čeljusti, kao i u milijardama olako uzetih kredita. Katastrofa bi mogla da bude potpuna ako zapadni „prijatelji“ posle izbora izdaju komandu „ujedinjenje svih demokratskih snaga“, jer bi u tom slučaju u vlast ušla i Demokratska stranka.

Koliko slobodna reč žulja Vučića rečito pokazuje njegov odnos prema novinarima na koje se neretko izdire i vređa ih, ili njegovim rečima: “Svi znate ko je najveći narko diler u Srbiji, što se pravite blesavi… Da vidim ko od vas priča sa njim… Svi se plaše ime da mu izgovore… Nikad mu se ime nije pojavilo u novinama, svi se, bre, plaše… Ja kažem udarite na Kosmajca…”.

U ovoj epizodi vidimo zajapurenog predsednika Vlade i koordinatora službi bezbednosti kako besnog pogleda urla na novinare koji ne smejuda napišu ni ime Dragoslava Kosmajca, dok je on toliko hrabar da ne samo što sme da mu izgovori ime, nego je čak naredio i udar na Kosmajca. I onda tako hrabar u pratnji telohranitelja sedne u blindirani automobil i obodri se bocom vina u vrednosti mesečne plate novinara na koje se upravo izdrao. Može li jadnije?

Da Vučićeva bruka bude potpuna, na kraju se ispostavilo da, pravno gledano, Kosmajac nije nikakav diler, jer je optužen tek za nezakonitu kupovinu parcele od 7,5 ari. Inače, upućeni u zbivanja u podzemlju kažu da se čitava tadašnja operacija smenjivanja načelnika UKP Rodoljuba Milovića, “udara na Kosmajca” i pritvaranja Ljubiše Buhe Čumeta može kratko opisati kao “sjaši Čume da uzjaše Zvonko”.

Vučiću je, možda baš zbog ovakvih prostačkih ispada, naročito stalo da svoje delanje i okruženje predstavi kao pristojno. Tako on neprekidno ponavlja da je njegov cilj pristojna Srbija, dok svog omiljenog novinara Dragana J. Vučićevića proglašava za pristojnog čoveka. Taj „pristojni“ Vučićević je nedavno u svom listu napisao za predsednika NUNS-a Vukašina Obradovića da je “najstrašnija pičketina”. Nezabeležena pristojnost, zaista. U Vučićevom najbližem okruženju je i “pristojni” Petar Panić Pana, čovek koji je robijao zbog brutalnog prebijanja advokata Nikole Barovića u aferi “banana”.

Vučić i Vučićević nas svakodnevno ubeđuju da bi promena vlasti značila povratak u mračnu prošlost. U kojoj, gle čuda, zatičemo nikog drugog do upravo njih dvojicu. Premijer s pravom optužuje “žute” za neviđenu pljačku i sveopšte propadanje, ali je njegov najbolji prijatelj bio Miodrag Rakić, nadzornik svih obaveštajnih službi u Tadićevom režimu, dakle, stražar koji je zatvorio oba oka na tu epohalnu pljačku. Uzgred, o razmerama naprednjačkog kriminala ponešto ćemo saznati kada odu s vlasti, ali nikako sve, jer se najmasnije kombinacije nikada ne otkrivaju narodu, kako bi večno trajale i garantovale da boravak na vlasti podrazumeva i neviđeno bogaćenje.

Preti Vučić i povratkom u mračni period izolacije ako na vlast dođe DSS. U toj najmračnijoj izolaciji vidimo upravo današnjeg premijera kako u jednoj od najmračnijih epizoda cupka za svojim učiteljem Vojislavom Šešeljom, koji u Zemunu urla “neće s ustaškim pasošem u naše obdanište”, a Vučić ponavlja “neće s ustaškim pasošem…”. Reč je o isterivanju iz stana Hrvata Barbalića, koje se dogodilo 1997. godine. I sada će takav, uz svesrdnu podršku Vučićevića i Panića, da nam objašnjava šta su pristojnojst i moderni poredak, pa još i da nam preti vraćanjem u mračnu prošlost.

Premijer je čovek koji je, izgleda, ispunio nemački zahtev za promenom svesti, pošto je nedavno saznao da je Zemlja okrugla i da se poznati svet prostire čak i dalje od Karlobaga, pa oduševljen tim saznanjem svima soli pamet i drži lekcije kako nisu dovoljno moderni i ne shvataju njegovu evropsku viziju. U naletu promenjene svesti šamara taj i levo i desno. Nisam ja Cipras, kaže umišljeni novopečeni Nemac protestant, nema kod mene lakih rešenja, mora da se radi, dok protivnike Angele Merkel pita šta oni nude. Nije poznato koliko je Angeli Merkel pomogla ova neočekivana podrška iz Srbije, ali je dovoljno rečito njeno ćutanje tim povodom. Bruke jednake samo snishodljivosti koju premijer uobičajeno pokazuje prema strancima.

Nedostatak mere je jedna od glavnih Vučićevih karakteristika. Koliko viče na novinare, toliko se umiljava strancima, pa onda napada protivnike Angele Merkel i podučava Ciprasa. Naludo kiša, naludo suša.

Pošto nema šta da ponudi narodu niti njegova politika ima vidljivih rezultata osim smanjenja penzija, on neprekidno ispaljuje neke brojeve i očekuje da svi padnemo u trans od oduševljenja kada izgovori “rast neće biti 0,5 nego jedan odsto”, a svakoga ko ne kaže da je to najgenijalnije što nam se dogodilo u novijoj istoriji odmah proglasi za apsolutnu neznalicu. Vučić kao da se kandiduje za predsednika saveza računovođa ili ekonomista, a ne za predsednika Vlade. Šta to znači jedan odsto ili 1,5 umesto 0,5? Sve i da bude čitava dva odsto, to znači da će onaj ko sada ima platu 350 evra tek za 35 do 40 godina imati 700 evra, a to znači da ćemo skapati u ovim uslovima, bio rast 0,5 jedan ili neverovatno rekordnih dva odsto.

Vučićeva vladavina je i inače sazdana od obmana. Jedna od najvećih je njegova tvrdnja da vodi politiku jednake bliskosti, odnosno jednake udaljenosti od NATO i Rusije. On se, međutim, priklonio Amerikancima, NATO-u i Evropskoj uniji i uveliko im klima glavom.

Koliko je veran NATO-u a koliko udaljen od Rusije najefektnije pokazuje izjava američkog senatora Džona Mekejna: “Pozdravljam Vučića jer se odupire Vladimiru Putinu, ali razumem da je pritisak veoma veliki, zbog čega on mora da bude oprezan. Veliki deo pritiska koji Vladimir Putin vrši na Srbiju je povezan s medijima, informacijama, propagandom. Moraćemo da se suprotstavimo, i Srbija i SAD”, rekao je Mekejn.

Mekejn je predsednik Odbora američkog Senata za oružane snage, a bio je protivkandidat Baraku Obami na izborima 2008. godine. Taj ne priča napamet kada pozdravlja Vučićev otpor Putinu.

I sam Vučić je nedavno bio dovoljno jasan. On je na ceremoniji obeležavanja godišnjice početka NATO bombardovanja doslovce rekao: “Pre 17 godina bili smo na suprotnim stranama, a danas smo na istoj strani, što nije znak naše slabosti, već naše snage, veličine”. Dakle, ako smo na istoj strani sa Severnoatlantskom alijansom, onda ne možemo istovremeno biti i na istoj strani sa Rusijom.

Aferim je stigao već sutradan i to sa drugog najvišeg mesta u Americi. Potpredsednik SAD Džozef Bajden pohvalio je Vučićevu “viziju rada” i u telefonskom razgovoru rekao Vučiću da “žali za izgubljenim životima civila u toj kampanji tokom ratova devedestih”.

Pošto ogromna većina naroda u Srbiji prezire NATO, Vučić tu većinu mora nekako da obmane, pa u tu svrhu istura ljude koji se u javnosti doživljavaju kao zagovornici prijateljstva sa Rusijom i protivnici NATO-a, a prećutnu saglasnost za takvo šibicarenje dao mu je i Mekejn diplomatskim “razumem da je pritisak veoma veliki, zbog čega on mora da bude oprezan”. To znači “foliraj one tvoje slobodno, a mi znamo šta smo se dogovorili i znaš šta si nam obećao”.

Otuda na naprednjačkoj listi kandidata za poslanike novinar Miroslav Lazanski i biznismen Nenad Popović, koje javnost doživljava kao anti-NATO maskote naklonjene Rusiji. Njima izjava Mekejna svakako mora biti poznata, ali opet pristaju da igraju u Vučićevom kolu. Ne samo oni, nego se oko premijera okupila čitava ekipa novinara, analitičara i raznih javnih delatnika kojima je kod Tadića najviše smetalo što je “izdajnik” i “prodaje Kosovo”, a sada im ne smetaju ni Mekejn, ni Briselski sporazum, niti su reč rekli protiv savetnika Tonija Blera. Nije im smetalo ni kada Vučić prilikom nedavne posete Kosovu nije smogao snage da kaže da je u Srbiji, nego je tek jedva promrsio kosovskim Srbima “vi ste deo naše države”. Šta to znači “vi ste deo naše države”? To je mogao da kaže i na mitingu u Australiji na kojem bi se okupili ljudi sa srpskim pasošima.

Ništa to njima ne smeta, sve Drecun do Drecuna. Ne smeta im jer su, kako se to danas popularno kaže, namireni. Neko poslaničkom platom, neko masnom uredničkom platom, neko poslovima, neko honorarima za projekte, a neko tek pukim obećanjima…

U tome je Vučić nenadmašan – svakome zna da odredi cenu i prihvata sve koji mu se poklone i nije nimalo gadljiv. Nekada je konferencije za novinare počinjao i završavao time da “Jelena Trivan ne zna ništa ni o čemu”, a danas je ona direktorka državnog Službenog glasnika. Sitan, ali rečit primer.

Pogledajmo, na kraju, kako možemo da utičemo da se nešto promeni. Možemo da u nedelju izađemo na glasanje. Ako hoćemo da utičemo na pogubnu Vučićevu vlast, onda je potrebno da glasamo za one koji sigurno neće sa njim u koaliciju, a postoji verovatnoća da će preći cenzus i ući u skupštinu.

To sigurno nije SPS ucenjenog Ivice Dačića, koga od zatvora deli samo ton na već viđenom snimku sa “gospodinom Bananom”. Nije ni koalicija Čeda-Boris-Čanak, koja je, kako sada izgleda, najjeftiniji, a time i najpoželjniji kandidat za budućeg Dačića.

Da li vredi glasati za “žute”? Da li vam, kada vidite decenijskog gazdu Vojvodine Bojana Pajtića i ljubitelja skupih satova Dragana Šutanovca, taj dvojac uliva poverenje da će se izboriti sa korupcijom i uvesti red? Ne, upravo suprotno, Vučić je nasledio njihov sistem uništavanja, korupcije i pljačke. Čini se i da su “žutaći” toliko ucenjeni da im je jedino važno da preskoče cenzus i obezbede sebi poslanički imunitet, kako bi, ako im zapreti hapšenje, mogli da se u javnosti i po zapadnim ambasadama vade na “progon opozicije i udar na demokratiju”. Sa druge strane, oberučke bi i oni prihvatili poziv da uđu u vlast, jer bi u tom slučaju na neko vreme odahnuli od istraga koje im vise nad glavom, a mogli i još ponešto da štrpnu, ne kao u “zlatno doba”, ali ipak da omaste brk. Kao da gledamo potpisivanje neke nove deklaracije o pomirenju, jer “imamo isti cilj – Srbija u Evropi”.

Pa, ko nam onda ostaje? O komičnom Borku Stefanoviću ne vredi trošiti reči. Kakav je to levičar koji, kada ga slikaju u “prada” cipelama, potvrdi da ih je kupio na rasprodaji za 150 evra i poentira pitanjem “gde ima jeftinijih cipela od 150 evra”? Dakle, šatro levičar koji ni ne zna da postoje cipele jeftinije od srpskog minimalca, a istovremeno se predstavlja kao zaštitnik mučenika koji primaju 150 evra mesečno. Osim toga, on nema apsolutno nikakve šanse da u parlament uđe, tako da bi glasanje za njega bilo dvostruko bačeni glas.

Ostaju nam, na kraju, DSS, Šešeljevi radikali i Saša Radulović i njegov pokret Dosta je bilo. Kome smetaju Šešeljeva prošlost, njegov stil i sve na šta ih podseća, može da glasa za DSS. Kome smeta nacionalizam radikala i DSS-a, neka glasa za Sašu Radulovića. I tu se spisak završava. Možda bi se Vučić i dogovorio sa radikalima, ali zapadni prijatelji sigurno ne bi blagonaklono gledali na taj savez, dok Radulovića neće zvati u vlast zbog lične netrpeljivosti prema bivšem ministru. Kombinacija sa DSS-om je obostrano neprihvatljiva. Tako stoje stvari dva dana pred izbore. Težak izbor, za mnoge nemoguć, ali to su jedine stranke za koje možemo biti sigurni da će biti opozicija Vučiću. Sve ostalo je bačen glas ili glas za Vučića.

Miloš Đorelijevski

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime