Za otadžbinu samo!

0
597

njegos

„Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode“
Petar Petrović Njegoš

Ovaj svet je jasno podeljen na dva dela, na dobro i zlo. Podeljen je na one koji vole i žive za svoju Otadžbinu, to su oni koji druge ne diraju ali svoje ne daju. I na one kojima je važnije da drugi ne ispune svoje snove nego da oni ostvaraju i ispunjavaju svoje. Na one kojima nisu važni ni preci ni potomci, koji žive samo za sada i za sebe. Nažalost, ovi drugi lažima skupljaju oko sebe i one lakoverne koje je lako kupiti, zastrašiti, zavesti. Skupljaju one koji ne poznaju dovoljno istoriju svog naroda, ne slušaju šta im prošlost saopštava, a ne vide dalje od sledećeg dana. One koji žive u strahu za svoj beznačajni život. U tom strahu su spremni na sve, samo da prežive još jedan sat, još jedan dan. Žive samo za trenutno, ne razmišljajući ni o kome, ne voleći nikog, prilagođavajući sve samo sebi i za sebe.

Zbog takvih smo vekovima stradali. Srećom, uvek su postojali i oni pravi, oni kojima je Otadžbina bila uvek u srcu. Zbog vere i časti onih kojima je Srbija bila na prvom mestu, uspevali smo uvek iznova da se dignemo. Vreme je da se oslobodimo stega koje nam budale i lakoverni stalno iznova kače. Ostavimo takve nek istrunu sami u svom zlu. Vreme je da Srbin korača napred bez tereta. Vreme je da našu Otadžbinu vode ljudi dostojni Srbije. Oni koji do sada nisu shvatili značaj Otadžbine, neće nikad ni shvatiti. Nemamo više vremena koje možemo uzalud da trošimo. Moramo sačuvati narod, narod koji je i pored svih patnji i nedaća pokazao svoju veru, čast, postojanost i na osnovu toga i opstao. Moramo napokon postati kao tvrđava čvrsti, sigurni, dobro branjeni, nikada više naivni, ne dozvoliti nikad više da budemo ranjeni.

Možemo očekivati da se vreme, ako je loše, popravi, priroda će to sigurno regulisati. Ali zlo koje se ukorenilo u zapadnim moćnicima sigurno ne možemo očekivati da priroda reguliše. Za one koji su se davno odrekli i Boga i prirode, priroda je nemoćna da bilo šta promeni, a Gospod je od takvih davno digao ruke. Svetosavcima zato ostaje izbor u kom moraju doneti pravilnu odluku. Odluku između predaje, puzanja, poniženje i neprestane borbe i časnog života.

Predaja nikad nije mogla da donese pobedu, pesimizam nikad nije vodio ka uspehu, malodušnost ima samo jedan put, put u propast. Ako jedan put vodi u borbu i život dostojan čoveka, a drugi u propast, svako normalan će birati onaj koji je naizgled težak ali jedini ispravan. Svako ko imalo ima dostojanstva u sebi sigurno neće čekati dok ga čizma zapadnog zla gazi, barem ne bez borbe. Častan čovek put nikad ne bira po težini, već isključivo po svojim moralnim i etičkim kodeksima, po veri, časti, pravdi i istini. Surovost i neprincipijelnost zapada, koja se već vekovima prenosi sa bezdušnog pretka na licemernog i pohlepnog potomka, nemoguće je izmeniti.

Niko normalan neće trošiti trud na nemoguće. Zašto bismo se samoobmanjivali?! Zato ono što je neprirodno i nemoguće ne smemo i nećemo činiti. Nikad nismo lagali druge, pa zašto bismo onda lagali sebe? Nećemo se nadati nemogućem i svoj život time činiti nerealnim. Prihvatićemo svet oko sebe onakav kakav i jeste. Sebe ćemo u odnosu na taj svet postaviti tako da dobro dobrim vraćamo, ali da na zlo damo jasan odgovor i uvek jasnu reakciju imamo. Možda oni imaju čizme kojima gaze druge, pa na osnovu toga misle da mogu gaziti i nas. Ali će onda morati ponovo da nauče da su se ovde i u najboljim čizmama svakom zlu izvrtale i lomile noge. Znamo da pravednost danas izgleda kao ekstremni sport, ali dužnost svakog pravog Srbina je da od njega ne odstupa. Taj „ekstremni sport“ je danas jedini put u normalan i častan život.

srbija-ratnici-vitezovi-dnevne-600x401
„Boreći se za Krst Časni ti se boriš za jedini pravi put života, za jednu živu istinu, i za jedini istiniti život. A ko god se za to bori, ako i umre živeće, ako i pogine pobediće.“

Vladika Nikolaj Velimirović

Srbin nikad nije imao, a ni danas nema, nedoumica kakav će put izabrati. Sigurno je da će ići istim onim putem kojim su hodili i njegovi preci. Trudeći se da dokaže da je dostojan srpskog imena koje nosi. Da pokaže da nije slučajno svetosavac, da zadrži dostojanstvo na koje će njegovi potomci biti ponosni. Ne smemo da zaboravimo da, koliko god vreme bilo novo, pravila su stara. Uvek je sijalo isto sunce, uvek se za Otadžbinu borilo svim srcem, uvek sa istim žarom. Koliko god da se neprijatelj hrabri i sili, njegova snaga i uspeh će uvek zavisiti od vere, snage i istrajnosti koju mi budemo pružili.

Tebi samo

Novo leto, novi dan vremena,
Sve je novo, ali čuvstva stara,
Sećaju se jednoga imena,
Sećaju se nebeskoga šara.

Tebi samo, sunce mojih dana,
Pesmu pevam i imenu tvome,
Tebi samo, sunce mojih dana,
Otvorena dver je k srcu mome;

Ti si samo jedina na svetu
Što se pesmi svagda uzbuđuješ;
Ti me samo u novome letu
Na pevanje novo pobuđuješ.

Tebi samo ja pevam i pišem,
Raj na zemlji ti si mojoj duši.
Tebi živim, za te samo dišem,
Spomen na te sve spomene guši.

Najslađe bih ja onda živio,
Kad bih znao da ću umret za te;
I smrt samu ja bih zagrlio,
I umro bih sve misleći na te.

Ti si lepša od celoga sveta,
Iz tebe mi samo sunce sija;
Cvetaš lepše od samoga cveta,
Ime ti je ponosno – SRBIJA.

Ljubomir Nenadović (1826-1895)

Svi znamo šta smo i ko smo, ne smemo samo zaboraviti ko su nam preci i kuda smo krenuli. Ne smemo zaboraviti da smo na taj put krenuli zbog onog što nas na kraju tog puta čeka. Da zbog toga moramo u tome i istrajati. Znaju i drugi kuda smo krenuli, oni nisu na vreme taj put izabrali, sada se plaše da ćemo mi ipak do kraja istrajati. Ne pokušavaju svoj put da promene, sebe da učine boljim, ne, zlo ih je obuzelo, važnije im je da nama ne uspe. Zapad pokušava sve da kontroliše, pokušavaju da naprave našu budućnost onakvu kakva je njihova, nehumana i bezdušna. Prošlost im izgleda nije dovoljan učitelj, da jeste znali bi da koliko god da uspevaju da kontrolišu sadašnjost, budućnost će biti onakva kakvu probuđeni narod bude želeo.

Život pripada onima koji veruju, onima koji se bore. One koji stalno kukaju i očekuju da ih gori od njih vode, život sigurno neće nagraditi. Prepoznati ih je lako, uvek pričaju kako je život težak, jedino nikad nisu odgovorili u odnosu na šta. Šta je to sa čim možemo uporediti život, šta je to što je lakše i lepše od života? Ako tako nešto postoji, zašto se onda ne borimo za to, nego se opet borimo za ovaj „teški“ život? Život nije težak ako se živi časno, ako je duša puna vere a srce ljubavi. Tada je život upravo ono što jeste – dar Božji. Ne možemo budalama zabraniti da budu to što jesu, na to ne treba ni da gubimo energiju. Treba samo da se potrudimo da nam oni svojim glupostima ne nanose novo zlo.

Možda nemamo sve što želimo, ali nikom ne damo ono što imamo. Svoju Otadžbinu nikad i nizašta nismo spremni da izdamo. Nismo mi oni koji plaču zbog toga što se nešto dogodilo, već se radujemo što je tako, znajući da je to samo nova šansa. Nova prilika da zadržimo sve pozitivno što nismo izgubili. Ali i da povratimo sve ono dobro što smo izgubili svojom nepromišljenošću, manjkom vere ili nedovoljnom borbom. Neki put deluje da tok života ne zavisi od nas, ako bolje razmislimo videćemo da je u zavisnosti od naših reakcija svaki događaj mogao biti i drugačiji. Pa zar nam to ne govori dovoljno od koga sve zavisi?

Sabor-u-Prizrenu-pred-Kosovsku-bitku-620x350

„Jedino mjesto gdje tvoj san postaje nemoguć je vaše razmišljanje.“

Petar Petrović Njegoš

Osećamo li se umornim, proverimo da li smo na dobrom putu, ili smo krenuli lažnom stazom. Ako smo na toj lažnoj stazi, naravno da smo umorni. Zapad nas je zato na nju i gurnuo. Zlo nikad ne spava, pa ne da ni nama da se odmorimo. Smatramo li da nemamo dovoljno materijalnog, pitanje je da li samo nemamo dovoljno ili nismo znali da sačuvamo ono što smo imali. Osećamo li se nezadovoljnim, nesrećnim, moramo prvo razmisliti da li smo zdravi i sposobni, pa posle toga još jednom preispitati da li smo u pravu. Još jednom se zamisliti imamo li prava na nezadovoljstvo ili smo samo postali bezverni i lenji. Ne sviđa nam se naša politička elita, zapitajmo se zar oni nisu deo nas samih, deo opšteg stanja, zar ih nismo mi birali. Pokušavamo li da se opravdamo time što ćemo reći da su nas slagali, moramo dobro razmisliti ko je za to kriv. Da li krivca treba tražiti samo u onom ko je lagao, ili i u onom ko je dozvolio da bude slagan.

Primećujemo da nas pritiskaju. Sa svih strana nam prete i opet naravno krivimo druge. Moramo da shvatimo, krivica je u nama. Prete nam jer vide da mogu pritiskaju nas, jer vide da se ne odupiremo. Kada budemo jasno stali i pokazali čvrstinu, neće se više igrati sa nama. Naša Otadžbina jeste lepša od celog sveta, a mi moramo pokazati da smo toga i svesni. Ovo je narod koji ničiji topuz nije trpeo, Srbi nikad lance nisu ljubili. Opet su nas potcenili, zaboravili su kako su sa našim đedovima prolazili. Tačno je, može svetosavac svašta da istrpi, ali ne može da dozvoli da mu neko Srbiju razara. Ima zapad oči ali im ni one očito nisu dovoljne, deluje da im ni one ne pomažu. Ne vide oni od gordosti svoje da se Srbin ponovo sprema da stare pesme peva i polako shvata da nema više prava da spava i okleva. Ne primećuju oni da će za Otadžbinu svoju Srbin ponovo odvažno u gard stati, i tada svim tiranima odlučno lažne nade rasterati.

Nenad Blagojević

FSK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime