Stvaranje nove vlade Crne Gore teče mučno i sporo, baš kako se moglo očekivati. Samo su veliki optimisti mogli verovati da je pobeda nad Đukanovićem dovoljna da se potisnu ozbiljne razlike među pobednicima i nova vlast konstituiše lako i brzo.
A razlike su zaista velike, tolike da Crna Gora deluje kao raspolućena država. Naravno, najveća podela je po nacionalnoj liniji između Crnogoraca i Srba, koje je Đukanović donekle uspeo da zavadi u pokušaju nametanja montenegrinstva kao državne nacionalnosti i asimilacije Srba, a njihovim tretiranjem kao neprijatelja Crne Gore i izdajnika, uz napade na srpski identitet (oduzimanje crkava SPC-a itd).
Politički otrovna je i podela među samim Srbima, na provućićevsko i antivučićevsko krilo: prvo predvode etablirane političke partije Demokratskog fronta i SNP-a, dok je predvodnik drugog bio vladika Amfilohije, a posle njega Zdravko Krivokapić, uz saradnju sa Bečićevim Demokratama. Razumem oslonac na Vučića od strane ugnjetenih ljudi u Crnoj Gori, koji se okreću matici i onome ko bi mogao da im pomogne, ali razumem i ove druge koji vide da će lažljivi autoritarac Vučić prodati svakog radi sopstvenog dobitka.
Tu si i podele sever-primorje, pa tradicionalisti-modernisti, pa Kavač-Škaljari, pa DPS-ova poslovna elita protiv ostalih.
Krivokapić, bar za sada, vešto vodi posao formiranja vlade. Uspeo je da nametne svoj koncept rukovodstvu Demokratskog fronta, jer ovi ne smeju da ga obore i idu na nove izbore. Dobro shvataju da bi time učinili lošu uslugu ne samo srpskoj stvari, za koju se tako gromoglasno zalažu, već i svojoj ličnoj i partijskoj stvari pošto bi verovatno lošije prošli na sledećim izborima. Lošije – makar zato što bi ih mnogi Srbi doživeli kao sebičnjake koji, zbog svojih funkcija, upropašćavaju svetlu avgustovsku pobedu.
Da bi izbegao dominaciju vučićevaca iz Demokratskog fronta u vladi, ali i da bi obezbedio svoj i Abazovićev položaj, Krivokapić je odabrao tip ekspertske vlade čiji sastav bira on sam, kao mandatar. Njegov (ili njihov) plan je da zauzmu centar političke scene Crne Gore potiskivanjem sada dominantnih radikalnih opcija: Krivokapić Demokratski front, a Abazović DPS i satelite. Potiskivanje naravno znači uzimanje glasova na sledećim izborima. Time bi ojačali politički centar, koji naglašava vrednosti demokratije, umerenosti, ljudskih prava, borbe protiv kriminala i korupcije, odnosno čime bi pokušali da izvedu pacifikaciju sada zaoštrene političke situacije u Crnoj Gori stvaranjem pomirljive atmosfere.
Obojica imaju dosta političkih pretpostavki za takav poduhvat. Krivokapić je dobar Srbin (vladika Amfilohije ga je doveo na čelo koalicione liste i promovisao), uz to je čist (nije se bavio politikom) i civilizovan, blagih manira. Pomalo je politički neiskusan, ali mu to daje šarma. Abazović je moderan Albanac, koji zastupa sve Milove deklarativne stavove (građanska država, demokratija, Evropa, NATO), pa bi mogao da pokupi dobar deo DPS-ovog doskorašnjeg biračkog tela.
U skladu s tim, Krivokapić je predložio sastav vlade, u kojoj bi dominirali ljudi bliski SPC (i njemu samom) i ljudi bliski Abazovićevoj URA-i. Ovih dana nudi partijama iz Demokratskog fronta utešnu nagradu – niža rukovodeća mesta (javna preduzeća i slično), što ovi prihvataju. Daj šta daš.
Deo Srba u Crnoj Gori veoma je nezadovoljan razvojem događaja. Njihova logika je sledeća: pobedili smo i treba sada da vodimo srpsku politiku – da izađemo iz NATO-a i približimo se Rusiji, da poništimo priznanje Kosova, da promenimo zastavu i grb itd, tj. da realizujemo srpski program preobražaja Crne Gore. Početna greška u rezonovanju je jasna: srpske stranke su većina u većini, ali sami nisu većina. Nemaju većinu u parlamentu i sami ne mogu ništa. Potreban im je partner, što može biti samo URA. Ostali su stari Đukanovićevi partneri. Tako URA dobija veliki pregovarački potencijal, koga svakako koristi u interesu svoje stranke i njene političke orijentacije. Doduše, ni URA ne sme preterati pošto ni ona nema drugih partnera osim postojećih, a zbog zakrvljenosti sa DPS-om.
Ili, primedba da zapadne ambasade bitno utiču na Krivokapića i orijentaciju koalicije. To je izgleda tačno, ali nije li pametno izvesnim ustupcima pridobiti na svoju stranu potencijalno veoma opasne protivnike u presudnom času po uspostavljanje post-đukanovićevskog poretka? Da, dobro je sada dobiti prihvatanje ove bitne političke promene od strane Zapada i tako razoružati Mila.
Za srpske stranke kratkoročni ciljevi bi mogli (ili morali) da budu ukidanje zakona o otimanju crkvene imovine i demontaža Milovog režima. Prvo je dogovoreno sa Abazovićem, a drugo je i Abazovićev prioritet. Odlično. Za ostalo ima vremena.
Boško Mijatović
Izvor: Srbija svet
