Zaboravljeni junak sa Košara nadniči da bi preživeo

0
683

ČAČAK – Ratni dani još žive u sećanju Zorana Perovića (40), junaka sa Košara i nadničara iz Ostre, šumadijskog sela pod Bukovikom. Radi kao mrav ali ne može sam da nadmaši nemašitinu. Sa granice Srbije sa Albanijom 1999. vratio se sa 17 kopči na glavi, nema nijednog sigurnog dinara za ukućane koji teško privređuju, i sam vodi domaćinstvo u gorskom besputu.

U brvnari sagrađenoj pre 160 godina, koja je davno poklekla, bez vode i kupatila (“Vodu donosimo sa izvora, 150 metara“) ne duguje ni dinar za struju (“Plaćam 1.200 dinara za televizor i dve sijalice“).

– Borim se za opstanak, ali bih opet otišao u rat da branim Srbiju – kaže za RINU seljak žuljevitih ruku koji i sada, iz dana u noć, preživljava sve što se na Prokletijama zbivalo za vreme NATO napada.

Ovde, na zapadnoj strani Bukovika, sa njim su ostareli roditelji Milomir i Milka, brat Vlade koji je bolešljiv i ne ide od kuće, i drugi brat Rade, nadničar kao i Zoran.

Za njega smo saznali pre više godina iz usputne priče o jednom siromahu iz Ostre koji pešice ide u 22 kilometra udaljeni Čačak, jer štedi novac da bi počeo kuću. Dvared je, veli, iz Čačka doneo džak od 40 kilograma koncentrata za krave, o levom ramenu (“Ne menjam rame, samo sam na pola puta stao da se odmorim“). Sedam kilometara je do Mrčajevaca, odakle ponekad kolicima dovozi brašno i stočnu hranu. Tada smo objavili prvu priču o ovom marljivom seljaku.

– Posle toga neki ljudi iz Beograda i Kanade poslali su mi pomoć i ja sam sve uložio u štalu jer se bila srušila. To nam je preče od kuće, od nečega moramo živeti. Majka i jedan brat mogu da rade, ali ja najviše – priča Zoran Perović za RINU.

Da Vas podsetimo:  Ovo je devojka o kojoj bruji cela Šumadija!

Pokrio je štalu, tu sad pazi pet krava i tri junice.

– Od toga živimo. Samo kajmak prodajem, sir neće niko. Dajem svakog petka jednom čoveku u Donjoj Trepči, po 400 dinara. Od petka do petka možemo da sakupimo četiri ili pet kilograma.

Grabi svaku priliku da pomaže drugima.

– Radim nadnicu, ali često bez para. Juče sam bio u đubretu kod komšije, da bi on sutra došao traktorom da vučemo moj stajnjak. Nabavio sam i jednu staru kosačicu, radimo 6.000 dinara po hektaru, a ko nema da plati onda niša.

Pamti i danas svaku pojedinost iz 1999. godine kad je kao redovan vojnik PVO u kasarni u Prizrenu, izašao na Prokletije, na položaj Košare.

– Pucaju teroristi, gađaju nas nekom “crnom strelom“ koja baca dva kilometra i kad je završena pucnjava zovemo drugare da pođemo. Jedan se ne javlja, bio je pogođen u kičmu i odmah je umro, već je počeo da se hladi. Drugi je bio živ, pogođen u ključnu kost. Nas četvorica stavili smo ga u šatorsko krilo i nosili tri kilometra do naših položaja. Bio je sumrak, nemamo konopac pa krilo izmiče iz ruku, morali smo na krajeve da ubacimo kamen ili drvo, da ne isklizne iz šake… Ja sam bio redovan vojnik, nišandzija, a oni rezervisti, vozač, vezista i jedan izviđač. I onogo što je poginuo doneli smo u šatorskom krilu… Drugog dana bio sam u krevetu u jednoj kući, kad su javili da padaju bombe. NATO avion zasuo nas kasetnim. Prvo pukne jedna, pa onda još pet za njom. Moj drugovi odmah su pobegli napolje a ja sam dužio “strelu“ i dok sam se okrenuo da je uzmem, na glavu mi je pala greda. Utonuo sam u mrak i dva dana ležao u komi, u poljskoj bolnici. Srećom, izvukao sam se. Još mi stoji to ovde na glavi, imam ušivano ovde i onde, imam smetnju, slabo uveče spavam. Probudili su me ovi moji, sipali mi vodu i lupali šamare, u šumi su mi bolničari pomogli. Zavili su mi ranu, prenoćio sam sedeći, i sutradan odmah otišao na položaj, za nišan trocevca 20 milimetara, “prage“ od 30, ili da ispalim “strelu“ ili “šilo“… Vratio sam se kući 22. septembra iz Leskovca, sa 12 meseci učešća u ratu, ali nemam nikakvu penziju… – priča Zoran.

Da Vas podsetimo:  Kako je Dragiša ostvario svoju misiju i doveo svetske turiste na Sever Kosova

Pripoveda, još:

– Ne mogu da se ženim, nemam uslove, sa 14 godina otišao da kopam kanale, sirotinja, željan svega. Nemaš kupatilo, nemaš kuću, zima, tvrdo. Od škole imam pet razreda, četiri ovde u selu i jedan u Mrčajevcima. Idem u crkvu u Ostri i molim se Bogu, palim sveću za mrtve, kad ima neka služba.

Stid ga je da traži pomoć, a dobro bi mu došla neka prijateljska ruka. On ne očekuje mnogo: gvožđe, cement, grede za krov i majstora koji to ume da sklopi, a prosta radna snaga došla bi iz sela, na mobu.

Taj koji pruži tu ruku, učinio bi veliki sevap i uneo luč u ovu tešku, pretešku sudbinu.

Izvor: RINA

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime