Nedavno je pažnja srbijanske i evropske javnosti bila zaokupljena referendumom u Barseloni, koji se ipak nije proširio na celokupnu Kataloniju, niti su se Katalonci većinski izjasnili za otcepljenje od ostatka Španije, uprkos planske i namerne podrške soroševskih medija i aktivista u EU, iako se tako svesno krši ustav Španije.
U Srbiji su pojedinci otišli i dalje od toga, radosno hitajući u samu varoš Barselonu da tako zarade još koji dodatni poen kod čika Đerđa, koji ipak pomalo i škrtari u svom darivanju, dugo već traje proces pokušaja otimanja Vojvodine koju poodavno zovu „evropskom regijom“, a to kod Srba ima značenje kao i ona popularna pesma Zvonka Bogdana -„ Ko te ima,taj te nema… , jer su uviđavni u Beogradu počeli i potomcima nekadašnjih folksdojčera, većinski dokazanih ratnih zločinaca, da vraćaju imovinu, iako zakon to jasno brani.
Zato njihovi predstavnici i tvrde da je čak 60% obradivog zemljišta u Banatu bilo u vlasništvu „podunavskih Švaba“, što se kao eufemizam sve češće i koristi za nekadašnje folksdojčere, krijući tako njihovu zločinačkiu prošlost, namerno!
Galameći o „pravima“ Katalonaca na izjašnjavanje, beogradski europejci i borci za „ljudska prava“, nikako da se sete primera iz nekadašnje zajedničke države, koji je mnogo bliži i zato i poučniji, kao primer kako je EU zlonamerno „previđala“ prava srpskog naroda u republici Hrvatskoj, kao delu tadašnje zajedničke države.
Još u ratu, plašeći se da će srpski narod u NDH zahtevati svoju državu jer je izložen genocidu, a Hrvati kao narod nisu učestvovali u antifašističkoj borbi od samog početka, hrvatski komunisti su u odluke ZAVNOH-a („ Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske“) stavili odrednicu da su Hrvati i Srbi dva ravnopravna naroda, koji žive u Hrvatskoj.
Ta je odrednica bila u svim ustavima koji su kasnije usvajani, te tako i u onom iz 1974.godine, koji je bio početak razgradnje zajedničke države.
U tom svom republičkom ustavu, ipak su u Hrvatskoj stavili i odrednicu da su Srbi u Hrvatskoj konstitutivni narod sa pravom samoopredeljenja, uključujući i pravo otcepljenja, ali su stavili i odrednicu da je u upotrebi službeni jezik – Hrvatski književni jezik!
Kada je grupa građana podnela tužbu na tu odrednicu, Ustavni sud je to poništio i naložio izmenu tog člana republičkog ustava, ali se to nije dogodilo sve do početka raspada zajedničke države, međutim, osvestilo je deo mislećih Srba i podmlađenu inteligenciju, stasalu posle genocidnog pokolja mislećih Srba iz 1941.godine, kao početka sistematskog zatiranja svih Srba u NDH!
Oživelo neoustaštvo tokom predizborne kampanje u proleće 1990.godine, zahtevi za revizijom istorijskih istina uz kakofoniju podrške „demokratizaciji“ koja je stizala iz zemalja EU, pre svega iz obnovljene Nemačke koja je na sva usta podržavala hrvatsku hrabrost u obračunu sa „jednoumljem“, uz poslovičnu podršku iz Vatikana, ali i Francuske i Britanije, koje su u dva svetska rata čak bile saveznice sa Srbinma, i dobro znale razmere zločina koji su nad njima počinjeni, obeležili su tadašnju predizbornu kampanju!
Čim su saznali za namere stranke HDZ da se izmeni ustavni položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, kako bi mu se ukinulo pravo na demokratsko izjašnjavanje o svojoj sudbini u promenjenim uslovima i međuodnosima, rukovodstvo SDS, kao stranke legalno registrovane u Zagrebu koja je učestvovala na izborima i ušla u parlament, uprkos zajedničkog nastupa hrvatskih komunista i svih hrvatskih stranaka da to spreče, počinje da vrši pripreme za budući refererendum, kao osnov za jasan stav o budućim međuodnosima Srba i Hrvata u Hrvatskoj, koja teži svojoj samostalnosti!
Pažljivo je odmereno sprovođenje samog referenduma, te u pitanju stoji odrednica o autonomiji Srba kao naroda u Hrvatskoj, koji je voljan da sklopi sporazum sa Hrvatima kao narodom, o formi zajedničkog života u Hrvatskoj koji počiva na temeljima demokratije! Dakle, nema nikakvog stava o rasturanju Hrvatske, o eventualnoj zabrani da se Hrvati slobodno izjasne – da li ostaju u zajedničkoj državi Jugoslaviji, ili se odvajaju!
Međutim, ovu odluku i formu većina Hrvata je odmah osudila kao navodno antihrvatsku, ispoljavajući otvoreno antisrpsko raspoloženje, koje je na svetlo dana izvuklo sve one zapretene parole i poruke frankovaca, još iz vremena Dvojne monarhije.
Sam hrvatski vrhovnik Tuđman prednjačio je svojim porukama, ali se još ipak ograđuje od veličanja ustaštva, jer nije bio nesiguran u otvorenu podršku EU sve dok Amerika nije zalegla iza svoje odluke o rasturanju zajedničke države Jugoslavije, kao ispunjenju svog dela tajnog dogovora sa Vatikanom, poznatog pod nazivom „PAX AMERICANA“, sklopljenog između predsednika Regana i tadašnjeg pape Ivana Pavla II (Vojtila), slučajno Poljaka!
Srbi su kao narod, svoj referendum održali simbolično 19.avgusta na pravoslavni praznik Preobraženja Gospodnjeg, tako naveštavajući svoju spremnost za dogovor o suživotu!
Brutalni pokušaj sprečavanja referenduma, upadom hrvatske specijalne policije u pojedine opštinske SUP-ove i pokušajem otimanja naoružanja rezervne milicije, upadom u prostorije za referendum i otimanjem glasačkog materijala,čak i brutalnim policijskim upadom u pravoslavne hramove, „demokratski“ su primer poštovanja važećeg ustava tadašnje republike Hrvatske, što niko u EU nije želeo da vidi, ali su odmah osudili pokušaj „ugrožavanja celovitosti mlade hrvatske demokracije“, a lepo piše u važećem ustavu da je to i država srpskog naroda u Hrvatskoj, pa taj narod samo koristi svoje demokratsko pravo!
Referendum je podržala izrazita većina srpskog naroda, prihvatajući odluku o svojoj autonomiji u Hrvatskoj koja je deo zajedničke države!
Međutim, satanizacija Srba kao naroda krenula je poput bujice u medijima, pokretane su kampanje osude referenduma u čemu su prednjačili nekadašnji članovi SKH, pošto se nakon izborne pobede samo tokom juna meseca 1990.godine 100000 navodnih komunista učlanilo u pobednički HDZ, dokazujući se tako katoličkim popovima i emigrantima-povratnicima!
Ipak, tadašnje rukovodstvo SDS, poštujući svoje demokratsko opredeljenje, nastavilo je razgovor sa vrhom HDZ da se nađe modus prevazilaženja spora, i spreči preteća neoustaška agresija na srpski narod u Krajini!
Za to vreme, traje kampanja otpuštanja Srba iz državne službe, iz preduzeća i opštinskih organa, počinje otvoreni nasrtaj na privatnu imovinu Srba u hrvatskim gradovima, što potseća Srbe na pogrome tokom Velikog rata i naročito tokom postojanja NDH!
Tek kada je postalo evidentno, da će u Hrvatskoj ipak nasilno promeniti ustavne odredbe i silom ukinuti status naroda Srbima, što znači gubitak prava na odlučivanje o svojoj sudbini, narodni poslanici – Srbi, članovi parlamentarnih stranaka SKH-SDP i SDS, održali su u Kninu svoju konstitutivnu sednicu, proglašavajući stvaranje SAO Krajine kao neotuđivog dela zajedničke države Jugoslavije, tada međunarodno priznate članice OUN, ne negirajući pravo hrvatskog naroda da se izjasni za svoje izdvajanje iz te zajednice, ali štiteći sebe kao narod od eventualnog ulaska u novu mogućnost genocida nad njim!
Ova je odluka u celosti bila u skladu sa važećim ustavom republike Hrvatske, jer su tek dan posle ove odluke, u hrvatskom saboru zastupnici aklamacijom izglasali ukidanje statusa naroda Srbima, prevodeći ih nasilno u status nacionalne manjine!
Za ovu sramnu odluku, glasali su i pojedini Srbi poslanici SKH-SDP, koji su odbili da dele sudbinu svoga naroda, ali su odmah nagrađeni pohvalama hrvatskog vrhovnika Tuđmana za dokazano domoljublje, a pojedini su oktroisani na mesta predviđena za Srbe u vlasti!
Posle pokušaja referenduma u Kataloniji, u Beogradu se niko ne „seća“ ovog primera kako je EU zlonamerno kršila pravo srpskog naroda u Hrvatskoj stečeno u antifašističkoj borbi, pritom podržavajući otvoreno ispoljeno neoustaštvo!
Problem nasilnog proglašenja „države Kosovo“ od strane šiptarske nacionalne manjine, najslikovitije pokazuje primer dvostrukog standarda EU kad se uporedi sa legalnim i legitimnim referendumom srpskog naroda u Hrvatskoj, ali beogradski eurofanatici ni ne pomišljaju da to otvoreno izgovore, biće da se plaše da će im dokazana eurodesničarka Ruža Tomašić odmah ukinuti mrvice iz pristupnih fondova, a Milorad Kalimero ni ne pomišlja da tako šta i izgovori kao zastupnik u hrvatskom saboru, iako zna dobro ceo tok nasilnog ukidanja srpskog naroda, jer je i sam učestvovao u tome, kao dobri poslušni američki đak!
Vladimir FROLOV
fsksrb.ru
-доле написани текст је скуп података који су став текстописца заснован на основу прича учесника догађаја, докумената и радијских и телевизијских снимака-
Разлог је једноставан у председништву је, ако се не варам, и после једностраног отцепљења СР Словеније, а после и СР Хрватске седео изасланик обе рапублике и сваки пут кад је требало предузети праве и одређене кораке ка одбрани устава и суверености државе они су правили застој.
Друга ствар је што су, након издаје Александра Ранковића 1966. од стране српских комуниста, Хрвати преузели вођство над државом (УДБ-а), исто тако на важна водећа места у ЈНА су долазили углавном Хрвати и Словенци (а налазио се и по неки Црногорац), док су од Срба на високе позиције углавном пуштани људи којима из руке ни орах не би узео. Част ретким изузецима – углавном људи са нижим официрским чиновима који се и нису много питали. Као шлаг на торту је после дошао и устав из 1974. који је и поред свих жртава Срба за Југославију опет њих делио по вери по републикама и покрајинама, а на корист Хрвата, Словенаца и Шиптара, па је тако Срба на крају било 9 280 000 (урачунати само православци, без Црногораца и Македонаца) уместо преко 16-17 милиона колико их је и било у Краљевини Југославији пре ратних страдања у 2. Светском Рату (наравно Срби православци са Србима муслиманима и Србима римокатолицима). И када је требало свом силом ударити по сепаратистима и по разној другој жгадији, увести ратно стање и похапсити олош, као што се и видело, велика већина високих официра (као и регрута и професионалаца) Хрвата и Словенаца је пребегла, а главни официри Срби су остали да чекају да виде шта каже председништво (са већ поменутим Хрватом и Словенцем у њему). Када је преостала ЈНА (углавном сачињена од Срба православаца) била на корак од лаганог прелажења преко СР Хрватске и враћања власти под управу СИВ-а, поред Хрвата и Словенаца, на сцену ступају и Муслимани (народ познатији међу Турцима као јаничари српског порекла, тј. Срби муслимани). САД и ВБ убеђују Алију Изетбеговића и друге политичке вође Муслимана да могу да им обезбеде Исламску Републику БиХ. Након дужег разматрања доноси се одлука и потписује споразум о подели БиХ на савезне јединице – Муслимани 40-50% територије, а Срби око 30% и Хрвати око 20% (ово су оквирне бројке, а с обзиром на данашње стање Муслимани би држали већу област под својом управом), али САД изасланик Цимерман наговара Алију да не одустаје од Исламске Републике БиХ, тврдећи да ће цео НАТО да стане иза њих – па Алија неколико сати касније повлачи свој потпис и тиме осуђује БиХ на рат, а и започиње крај Републике Српске Крајине.
Као што многима није познато, или јесте, Југославија би наставила да постоји као СРЈ у следећем саставу СР Србија, СР Македонија, СР Црна Гора и СР Босна и Херцеговина (касније би јој се прикључила и Република Српска Крајина, након осамостаљења од Хрватске Републике). Први председник би био Алија Изетбеговић, а даље би се редом по републикама бирали наредни председници.
Република Српска Крајина је пала и због неслоге код вођа Срба из БиХ и Србије (поред великог утицаја страних сила).
-горе написани текст је скуп података који су став текстописца заснован на основу прича учесника догађаја, докумената и радијских и телевизијских снимака-
Hrvatska drzava je u biti Srpski teritorij sa Srpskim narodom koji je pokatolicen Samo Zagorje i Medjumurje pripadaju hrvatskom autohtonom narodu, a sve ostalo je laz koju su kreirali Vatikan i zapadne sile srbomrzci.
Kako god da cine na kraju ce im tako Bog i platiti. Ni jedan narod u svetu nije pocinio tako stravicne zlocine kao hrvatski nad nama i od svojih zrtava dobio drzavu, zemlju, i sve sto uz to ide u nasledje.
Tako nesto mogu da urade samo naivni i ludi Srbi, da svom dzelatu poklone slobodu drzavu pa i oruzje kojim ce ga na kraju dkusuriti.
Одузимање статуса конститутивног народа Србима у СР Хрватској је било нелегално, јер је оснивање ове републике актима ЗАВНОХ-а фактички уговор између српског и тзв. „хрватског“ народа о стварању заједничке републике. То су основе права: не може једна уговорна страна да самовољно промени уговор, нити једна може да надгласа другу, изузев ако сам уговор допушта такву могућност. Срби су, уз „Хрвате“, у свим уставима СР Хрватске до тада, укључујући 1974, били назначени као „народ“, што у сагласности са основама устава СФРЈ значи да су конститутиван народ, ком као таквом припада право на самоопредељење и отцепљење. Према томе, промена њиховог статуса у статус мањине без њихове сагласности је било илегално, политичко насиље које је омогућило физичко насиље после тога. Знамо зашто запад на то није реаговао. Питање је зашто тад још увек постојећа, легална федерална влада није стала у заштиту права Срба у републици“?