Zabranjena arheologija i istorija Srba

Dr Đorđe Janković jedan je od retkih stručnjaka za srednjovekovnu arheologiju kod nas. Utemeljivač je ranovizantijske, ranoslovenske i ranohrišćanske arheologije u Srbiji. Rad je započeo 1971. godine u Muzeju Krajine u Negotinu, a od 1977. do 1978. bio je zaposlen u Arheološkom institutu u Beogradu.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, karijeru je započeo kao asistent za srednjovekovnu arheologiju. Magistrirao je 1977. godine sa radom Obala Dunava između Sipa i ušća Timoka u periodu VI−XII veka. Deset godina kasnije, doktorirao je sa temom Stanovništvo Balkana u VI i početkom XII stoleća. U zva­nje docenta izabran je 1988, a šef Katedre za srednjovekovnu arheologiju je postao 1997. Bio je rukovodilac mnogih arheoloških istraživanja i ima veliko iskustvo u radu na terenu. Autor je velikog broja naučnih radova i publikacija.

Rad dr Jankovića je izazvao mnoga neslaganja i polemike u javnosti. Danas kada je u penziji više ne možeda „truje“ studente, ali ima više vremena da piše.

Sredinom XX veka, u stručnoj jav­nosti Amerike pojavio se pojam for­bidden archeology (zabranjena ar­he­o­logija) koji je označavao sva ona istraživanja potvrđena novim naučnim metodama čiji se re­zul­ta­ti nisu uklapali u tadašnje zvanične stavove nauke. Ova fil­tra­cija znanja objašnjavana je na vi­še načina: sitnosopstveničkim in­teresima, konzervativnom pri­ro­dom ljudskog uma, ali i geo­stra­teš­kim i političkim potrebama ve­likih sila. Da li u našoj struč­noj javnosti postoji „zabranjena arhe­ologija“?

Arheologija je u najužoj zoni interesovanja onih političara koji stvaraju sadašnji i budući svet, dakle velikih sila. NJihov je interes da potčinjeni narodi ne misle svojom glavom. Tako je danas, tako je bilo i u dalekoj prošlosti. Da budem sasvim određen, danas se nameće ujedinjena Evropa pod vođstvom Germana i Rima, a bez Slovena. Oni Sloveni koji hoće u tu Evropu, moraju da se odreknu svoje samobitnosti i da prihvate da su narod nastao tek početkom srednjeg veka i da zato svoje kulturne i duhovne vrednosti potčine zapadnoevropskim. Zato su pravljene velike izložbe o Galima od III do I stoleća i o Germanima u doba Velike seobe naroda, koji su, kao i Rimsko carstvo, navodno objedinjavali Evropu, a zapravo su je rušili.

Pošto je grčka kultura, ne samo starija, već uzvišenija od rimske, potrebna im je kao navodna postojbina Evrope. Ali, budući da su Grci pravoslavan narod, a i da su Zapadnoevropljani uništili Vizantiju, uvedena je tvrdnja po kojoj Grci nisu bili jedan narod u predrimsko doba, uprkos jednom grčkom jeziku, kao, recimo, u Arheološkom muzeju u Lajdenu. Dakle, nameću stav da današnji Grci nisu potomci onih davnih, a da je Vizantija bila neka zaostala država. Tako je i sa Slovenima.

Balkanske zemlje su možda naj­kon­trolisanije u arheološkom pogledu. To se lepo vidi po projektima i objavljenim istraživanjima, o čemu bi se mogla napisati cela knjiga. Lepo se vidi kako se odnos prema srednjovekovnoj arheologiji menjao posle 1948, pa posle pada Rankovića, pa posle 2000. godine. Slično se dešavalo i sa drugim oblastima arheologije. Velika otkrića u preistoriji, kao što je kultura Lepenskog vira, umesto da se razrade i prošire, obustavljena su; čovečanstvo i mi smo ostali bez spoznaje dela svoje prošlosti, a Srbija, pored ostalog, i bez prihoda ostvarenog turizmom.

Ta „zabranjena arheologija“ kod nas deluje preko partijsko-klanovskog sistema. Nekada je KPJ sprečavala na razne načine proučavanje srednjovekovne arheologije. Na primer, bojkotovani su međunarodni kongresi Saveza za slovensku arheologiju, a kada je došao red na Jugoslaviju da ga organizuje, nije održan. U stručnom pogledu, to se odražavalo kroz skrivanje podataka o slovenskim nalazima, u njihovom pogrešnom pripisivanju Vizantiji, nefinansiranju istraživanja.

Izvršioci ovakve partijske volje bili su, recimo, Vladimir Kondić u Srbiji i Boško Babić u Makedoniji. Danas se arheološka istraživanja u Srbiji kontrolišu i na teoretskom i na praktičnom nivou, preko svojevrsnih „komesara“. O tome šta sme da se istražuje na terenu odlučuju Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheološkog instituta, dok se na Filozofskom fakultetu Aleksandar Palavestra, Staša Babić i drugi, trude da odgovore studente od terenskih istraživanja i srednjovekovne arheologije. Oni nastoje da našu arheologiju što više provincijalizuju, da arheološke kulture našeg tla svedu na neke sporedne pojave u prošlosti Evrope. Na svakoga ko pokuša da izađe iz ovih zadatih okvira, obrušavaju se timski.

Čovekov odnos prema kulturi sopstvenog naroda može da bude do­sta različit. Kod Roma­no-­ger­ma­na, ovaj odnos je određen naročitom psihologijom, koja se može nazvati egocentričnom. Čini mi se da po­re­klo i istorija Slovena nisu omi­lje­ne teme u globalnom svetu. Ako je suditi po naučno-popularnim emi­si­jama koje su namenjene obrazo­va­nju široke javnosti − Sloveni ne postoje! Zašto je ova tema i kod nas potcenjena?

Tačno, ali imajte na umu da gledamo pretežno (dobre) emisije Bi-­bi-si-ja, kao i drugih zapadnih programa, a njima bavljenje Slovenima nije u interesu. Zašto bi se Slovenima i bavili? Problem je u nama, našoj vlasti, našoj samoproklamovanoj eliti.

Na Vaše pitanje se ne može da­ti jednostavan odgovor. Najpre, dok su se drugi bavili arheologijom, mi smo ratovali sa Turcima i Nemcima. Nekada se smatralo da su Srbi potomci Ilira, da su Sloveni narod davnog porekla. Zatim je nastupila, takozvana, kritička istoriografija u službi Zapada, i Sloveni su postepeno postali „mlad“ narod, čime su data opravdanja Austrougarskoj, a zatim Nemačkoj, i na kraju Britaniji i Americi da nas „civilizuju“.

Naravno, to nije samo naša sudbina. Onda je usledila era Kominterne sa potrebom da se Srbi sputaju u svakom pogledu. Na nju se nadovezuje sukob sa Informbiroom, kao izgovor za borbu protiv svega ruskog, a onda i slovenskog. Malo je nedostajalo da ruski jezik bude izbačen iz nastave, što je danas skoro ostvareno. Malo po malo, brisali su nam ćirilicu i mi smo polako sticali kompleks niže vrednosti, i počeli da se stidimo što smo Sloveni. Sve to, ishod je dugotrajne propagande sa Zapada, koja traje preko sto godina, uz učešće naših vajnih intelektualaca, koji su se prodali za poneku dnevnicu i tapšanje na nekom međunarodnom skupu. I tako smo zašli u zonu patologije.

Potrebni su novi ljudi, odlučni investitori i istraživači, koji će istrajati i ustanoviti ko su Srbi i koji će otkriveno objaviti. Tvrdim da neće imati čega da se stide, naprotiv. Dakle, nije to potcenjena tema, već nekada zabranjena, a sada već ugrađena u kompleks niže vrednosti naše elite, potreba za gospodarom koji će im, za ujedenog bližnjeg, dati neki otpadak kao nagradu, na šta će oni uzvratiti srećnim mahanjem repom. Svaka ozbiljno napravljena emisija o dobu pre Nemanjića neminovno bi nametnula pitanje porekla Srba, a onda bi smo lako došli i do preistorije našeg tla.

jankovic-zapadni-srbi1Srbi pre i posle mira u Ahenu 812. godine: 1. datovane gromile; 2. gradine sa gromilama; 3. poznati gradovi; 4. grobovi franačkih osobina; pojedinačni franački nalazi; 6. hrvatska groblja; 7. groblja Koman kulture; 8. granica prostiranja zabeleženih gromila; 9. pretpostavljeno prostiranje gromila oko 800; 10. oblasti pod privremenom franačkom vlašću; 11. oblasti pod bugarskom vlašću; 12. plemena koja su naselili Franci; 13. verovatno granice posle 812.

O poreklu Srba i njihovoj ma­ti­čnoj teritoriji postoji više teo­rija. Kada i gde, prema vašim saznanjima, započinje istorija srpskog naroda?

Prvo moramo da odredimo pojam naroda, da odredimo njegove arheološke osobine, a onda da ga ispratimo u prošlost koliko je to moguće. Moramo imati na umu da se narodi vremenom menjaju, da upijaju u sebe druge narode, dok se njihovi pripadnici utapaju u inorodne narode.

Srpsko ime vidi se kao samonaziv indo-iranskog ili indijskog porekla, što ukazuje na doba obrazovanja Indoevropljana. Te veze potvrđuju toponimi, neki mitovi, religiozna shvatanja i drugo. Arheološki, po mojim istraživanjima, Srbi su potomci onih Ilira koji su nastanjivali područje između Ibra, Jadrana, Kupe i Save. Oni nastaju iz Cetinske kulture, koja se obrazovala u prvoj polovini II milenijuma pre Hrista. Od tada do danas na tom prostoru živi stanovništvo manje više isto po antropološkom tipu, a i kulturno, takozvanog dinarskog antropološkog tipa. Međutim, to je doneta kultura, što znači da su njeni nosioci negde živeli pre toga.

Toponimi sa srpskim imenom danas se mogu naći od Irana do Indije. Maglovito se nazire jedna starija epoha Slovena i Srba koju treba povezati sa neolitom Male Azije i Jugoistočne Evrope, kome nasuprot stoji prosečno mlađi neolit Srednje i Zapadne Evrope, sa osobinama koje se dugo mogu pratiti kod Germana, kao što je izgled kuće (a ona odražava porodicu). Još dublju i maglovitiju prošlost nailazimo kod Srba i danas u vidu sećanja na potop, inače zapamćen u Starom svetu, u Iranu, Indiji, Izraelu. To su predanja o alkama na vrhovima naših planina, za koje su nekada bili vezivani brodovi. Na drugoj strani, neke prirodne nauke sada nezavisno istražuju gene, krvne grupe i slično, i dolaze do zanimljivih otkrića, uprkos otporu koji se kod nas pruža pre svega iz kruga arheologa i antropologa povezanih sa nemačkom naukom.

Danas se na Porfirogenetovom delu „O upravljanju carstvom“ te­me­lje svi školski i univer­zi­tet­ski programi, iako postoje an­tič­ki i srednjovekovni spisi ko­ji o poreklu Srba govore drugačije. Sa­vre­mena arheologija, antro­po­lo­gija i genetika su dokazale jasne protivrečnosti u teoriji o Velikoj seobi naroda. Budući da ste Vi prvi u Jugoistočnoj Evropi odre­di­li arheološke osobine Slovena i Srba iz doba pre Nemanjića i dokazali prisustvo Slovena, odnosno Srba, u ranovizantijskim utvr­đe­nim mestima, mislim da ste naj­poz­vaniji da kažete da li je došlo vreme da se naučne pretpostavke utvrđene nakon Berlinskog kon­gre­sa 1878. godine zamene savremenijim i kako da se to uredi.

Naglasio bih da je pre mene Irma Čremošnik istraživala tada najstarija slovenska naselja i groblja iz IV−VII stoleća, zapravo srpska, u Podrinju, ali su njena otkrića zanemarena. U Bugarskoj je Živka Vžarova započela istraživanje Slovena VI−VII stoleća, ali je posle nje, sovjetskog đaka, stao rad na proučavanju slovenskog porekla stanovništva Bugarske.

Naravno da je došlo vreme da se promene ne samo pretpostavke, već i da se objave činjenice koje su utvrđene u poslednje dve decenije i da se ugrade u udžbenike. Da imamo svoju državu, to bi bilo jednostavno, kao i u svakoj drugoj državi koja nova naučna otkrića ugrađuje u školski i obrazovni program, da bi od toga privreda i celo društvo imali korist. Bilo bi prirodno, ako postoje otkrića koja bitno menjaju predstavu o prošlosti, da se ona javno razmotre, da se utvrdi njihova vrednost, da se istraživanja nastave ili prošire u potrebnom pravcu, a onda da se uključe u obrazovanje, kulturu, nauku i turističku ponudu. To kod nas nije moguće u sadašnjim okolnostima. Preostaju samo privatne inicijative, a za njihovu uspešnost potreban je novac.

Dakle, potrebni su slobodni investitori, koji će finansirati različite vidove utvrđivanja činjenica, počev od terenskih istraživanja, a zatim naučne i stručne publikacije, televizijske emisije, strip, internet i slično. Mnogo toga mogu da urade mladi. Pošto je veliki pritisak stranaka među zaposlenima, kao i među onima koji traže posao, vlada strah od zameranja komesarima. Preostaje nada da će se kad-tad primeniti standardi Evropske zajednice i na Srbiju, i da će onda biti omogućena veća sloboda delovanja.

U našoj javnosti srednjovekovna Srbija prednemanjićkog perioda, sinonim je za prilično mračno i varvarsko doba, što je veoma čudno zbog toga što se teritorijalno nalazila između dva civilizacijski veoma razvijena konglo­me­ra­ta naroda: Vizantije i Zapadnog rimskog carstva. Činjenica je da je samo narod sa veoma razvijenom sopstvenom kulturom mogao da odo­li ovako snažnom stranom uticaju, a da se potpuno ne asimiluje. Kako vidite srpski etnički prostor tokom srednjeg veka, a naročito njegove zapadne predele?

Kontinuitet se pouzdano može pratiti od Cetinske kulture. Kartiranjem arheoloških podataka vidimo da za njom na istom prostoru slede Iliri, zatim rimska provincija Dalmacija, onda srpska ranosrednjovekovna kultura i rasprostiranje takozvanih stećaka, od kojih su neki sa ćiriličnim natpisima – sve sa istim stanovništvom.

Dakle, matični srpski prostor je dinarski, između Ibra, Jadrana, Kupe i Posavine. Od početka srednjeg veka, možda i pre, Srbi su prisutni i na istoku, u Pomoravlju, Timoku, planinskom Banatu, a na jugu u Podrimlju do Povardarja i u današnjoj Albaniji, ali su tu izmešani sa drugim Slovenima. Na zapadu je bilo naseljenih drugih Slovena izgleda već u poznom VI stoleću, u primorju od Splita na severozapad, u Ravnim Kotarima i u Istri. Franci su potom naselili malobrojne Guduščane u Lici, Hrvate između Cetine i Rijeke i takođe malobrojne Licike u Neretvi, posle 800. godine. To stanje se manje-više održalo do naših dana, kada smo pretrpeli najveće gubitke.

U srednjovekovnu Hrvatsku bile su uključene neke zapadne srpske oblasti, u uobičajenim zbivanjima tog vremena, kao što je i Hrvatska bivala uključena u Srbiju. Posle mongolsko-tatarske najezde 1241−1242. godine, kopnena Hrvatska je zapustela, i Srbi su ponovo preovladali u oblasti Knina, kao pre doseljenja Hrvata. Iako nema odgovarajućih istraživanja, ipak arheološke činjenice izlaze na svetlo dana, uprkos falsifikatima. Nedavno je otkriven ćirilični natpis u Kijevcima kod Gradiške, datovan u 1301. godinu, dakle, svedočanstvo o pravoslavnoj crkvi iz doba kralja Dragutina. Time je otvorena mogućnost da se dokaže da su sva predanja o kralju Dragutinu kao ktitoru naših manastira u Bosni tačna.

Na crkvi Krupe na Vrbasu vidi se da je iz XIII stoleća, pa su tačna i predanja o starini manastira Krupe, Krke i Dragovića u Dalmaciji, a ne zaboravimo ni Rmanj na Uni. Šta bi tek sve znali da neko iz Srbije, poreklom odande, finansira tamo arheološka istraživanja?! U istoriji i udžbeniku srednjovekovne istorije Hrvatske Nade Klaić, piše da je njihova granica bila do Une. Ne može biti sumnje da su Srbi od početka nastanjivali Pounje, a i neke zapadnije predele.

Vršili ste iskopavanja obred­nih humki − gromila, u okolini Kni­na i Grahova, a potom objavili i prvu arheološku monografiju o pro­šlosti Srba u ranom srednjem veku: „Srpske gromile“ (Beograd, 1998.), koja je napravila veliku uzbunu – više u političkoj nego u stru­čnoj javnosti. O čemu je, za­pra­vo, ovde reč i šta Vam najviše zameraju?

Mada sam uveren da bih i bez toga isto prošao, najviše im je smetalo ono „Srpske“ u naslovu knjige. Reč je o tome da sam ne samo otkrio, već i objavio, ono što su vodeći arheolozi u Jugoslaviji odavno znali, da postoje srednjovekovni slovenski tumuli, odnosno humke, gromile. Na osnovu definisanja gromila kao srpske kulturne osobenosti, razdvojio sam po prvi put Srbe od ostalih Slovena i suseda, i pomoću toga rekonstruisao deo srpske istorije.

Gromile su svedočanstva obavljenih pogrebnih obreda; to su obično sasvim male humke, koje sadrže obredno stanište u koje je pre sahrane bio položen pokojnik, a posle je na istom mestu napravljen spomenik, sobrašica, gde su održavani pomeni. One se lako raspoznaju na terenu, i bez iskopavanja, tako da je jednostavno odrediti prostor na kome se šire, a samim tim i prostor gde su živeli Srbi koji su ih podizali.

Terenska istraživanja su trajala više godina, i o njima sam priredio izložbu, koja je bila prikazana u Beogradu, Novom Sadu, Bijeljini, Kninu, itd. Potom sam o gromilama referisao na kongresu Saveza slovenske arheologije u Novgorodu 1996. godine. Jedini koji su stavili primedbe na moj referat su bili Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheo­loškog instituta u Beogradu.

Ka­da se pojavila knjiga, koju nisam mogao da objavim redovnim putem, Arheološki institut je dopisom, potpisanim od strane direktora Miloja Vasića, tražio od Filozofskog fakulteta da tu knjigu zabrani za upotrebu studentima, jer „truje srpski narod“! Održana je javna rasprava o knjizi na Filozofskom fakultetu, koju je organizovao dr Miloš Jevtić, a učestvovali su akademik LJubomir Maksimović, dr Miloje Vasić i dr Marko Popović, inače inicijator akcije da se knjiga zabrani. Na kraju je akademik Milutin Garašanin zaključio da su moja otkrića preuranjena, a M. Vasić, nezvanično, da je to bila promocija knjige.

Mislim da je ono što im je najviše smetalo bila činjenica da se neko usudio da objavi knjigu bez njihove recenzije, odnosno dozvole za objavljivanje. Jedan muzikanat sa Filozofskog fakulteta mi je zamerio što sam spomenuo da su istraživanja obavljana u toku NATO blokade, što je korisno znati, da bi se identifikovao njihov pokrovitelj.

Nije problem u tome što oni drugačije misle, to je opšte ljudsko pravo, već što u odsustvu drugačijih činjenica ili zbog sopstvene nesposobnosti i nemoći, idu da me tužakaju u Nemačku, i to ne da sam nešto pogrešio u metodologiji ili prikazivanju i tumačenju činjenica, već da sam nacionalista i fašista. To je ružno i pokazuje o kakvim se ličnostima radi, a to su nastavnici na Filozofskom fakultetu. U akademskoj sredini, bilo bi prirodno da se kroz objavljene tekstove povede rasprava, ili na nekom naučnom ili stručnom skupu, i da se na taj način dođe do istine. Ovako se sve svodi na klevetu i mobing – u podlosti nema budućnosti.

Istraživali ste mnoge crkve i manastire na teritoriji Bosne i Hercegovine i pokušali da argu­men­tovano ukažete na falsifikovanja njihovog porekla, starosti i konfesionalne pripadnosti. Da li se danas, osim Vas, neko od srp­skih stručnjaka i zvaničnih insti­tu­cija ozbiljno i kontinuirano bavi razotkrivanjem fal­si­fi­kata i sprečavanjem zatiranja dokaza o prisustvu Srba na ne­ka­daš­njim zapadnim teritori­­­­­­­­­­­jama?

Nažalost, sva takva delatnost je svedena na pojedince, i to pre svega u Republici Srpskoj, a i oni uzmiču, da ne bi ostali bez radnog mesta. To nije nikakav sistematski rad, već naučna radoznalost ili sticaj okolnosti. Jednostavno, činjenice same izlaze na svetlo dana, ne mogu se beskonačno sakrivati. U Bijeljini su u temeljima jedne džamije nađeni nadgrobni spomenici sa ćiriličnim natpisima, iz kojih se vidi da je tu negde u srednjem veku postojao pravoslavni manastir i još najmanje dve crkve. Ali vlastima nije palo na pamet da finansiraju njihovo pronalaženje.

Znali smo da rušimo džamije, a ne umemo da pronađemo svoje crkve, što ukazuje na one usađene komplekse u vreme komunizma. U Kijevcima kod Gradiške je Milan Đurđević otkrio starodrevnu crkvu, možda i manastir, i pomenuti ćirilični natpis iz 1301. godine!

To otkriće iz osnova menja predstavu o Bosni, bogumilima, te zemlji donetoj na opancima. Bilo bi prirodno da se oko tog otkrića okupe najumniji srpski naučnici svih odgovarajućih struka sa raznih strana, da se uključe strani naučnici, da država sve to finansira, ali ništa od toga.

Nedavno sam bio kod crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Šipovljanima kod Drvara, koja je obnovljena na mestu crkve iz antičkog doba, kao što su i crkve manastira Tvrdoša kod Trebinja ili Ilovice na Prevlaci kod Tivta. To nisu sitnice, to su važni podaci, koji će jednog dana promeniti sadašnju zvaničnu istoriju Evrope, a kada će to biti zavisi umnogome i od naših vlasti.

Možemo li da konstatujemo da je srednjovekovna prošlost Srba na teritoriji Balkana os­ta­la i dalje misterija i zbog čega?

Za mene više nije misterija, a bila je do otkrića gromila i iskopavanja u manastirima Tvrdošu i Ilovici. To su ključna otkrića koja su mi otvorila oči. Ove istine će dospeti do javnosti, ali pitanje je kada. Veliki trud se ulaže da se to što više odloži, ali je neminovnost. Vraćamo se na Vaše prvo pitanje. Gazdama ne odgovara da Srbi imaju samosvest da su svoji na svojemu, oduvek, da imaju istorijsko pravo staro hiljadama godina, da imaju otadžbinu, zemlju otaca, a ne domovinu gde slučajno žive kao Hrvati ili Amerikanci, ili kao neka britanska, nemačka ili francuska nacija, obrazovana, kako kažu, u XVIII–XIX stoleću.

Danas smo svedoci pojave da se pomoću društvenog inženjeringa stvaraju nove države i nacije sa tendencijom da prerastu u narod. Naivno je pretpostaviti da ne postoji i obratni proces rušenja i zatiranja kolektivnog sećanja malih naroda koji se ne uklapaju u savremenu sliku sveta. Kako samo veoma stari narodi imaju mito­lo­giju iznedrenu iz kolektivnog arhetipa, istoriju, folklor i dr., a samim tim i ma­te­ri­jalne dokaze svog postojanja kroz dugi vremenski period, nisu retke ni namerne devastacije istorijskih objekata i arheoloških nalazišta na našoj teritoriji. Vi ste radili is­tra­živanja na Kosovu i Metohiji. Sa čim ste se susretali tamo?

Kosovo i Metohija su posebno napadan deo našeg bića, i ne slučajno. Mit o Kosovskoj bici nas, kako je to pokazao Aleksandar Loma, povezuje sa Mahabharatom i Indijom; dodao bih da to nije samo mit, već usud, zadatak koji treba da sprovedemo da bismo se spasli, kao narod sa ličnošću. Eto jedne strane odgovora na Vaše pitanje – istražiti to mitsko, predanje, ono što je suštinski deo našeg bića, bez koga možemo da nestanemo.

Ukazaću na neke arheološke primere, jer se danas i ne može učiniti više. Počeću sa bazilikom datiranom na IV–VI stoleća pod Pančićevim vrhom na Kopaoniku; sledi bifurkacija kod Nerodimlja, razvođe Balkanskog poluostrva, gde su naši dvorci, a iznad je vrh LJuboten sa 2.500m visine, na kome se slavio Sveti Ilija; zatim Metohija sa svojim prastarim manastirima i crkvama; te postojbina cara svetog Justinijana Velikog, slovenskog imena Upravda, sa grobovima njegovih roditelja, njegovim dvorcem…

Druga strana odgovora jeste zaštita arheološkog nasleđa. U Jugoslaviji je u vreme socijalizma zaveden nesretni sistem kojim je arheološko nasleđe podeljeno na nepokretno koje je predato u nadležnost zavodima za zaštitu spomenika kulture, i pokretno, koje je predato muzejima, ali zavodi imaju vlast nad muzejima. To je osnovni uzrok propadanja arheoloških nalazišta, uz primitivan zakon, neprimeren evropskim standardima.

Iako je, recimo, poznato da je na Kosmetu bilo najmanje pet dvoraca, kao i da su tamo izuzetno značajna druga istorijska mesta, nije uložen ni dinar da se sve to otkrije i istraži. Ponegde se radilo simbolično, kao na Novom Brdu, ali bilo bi važnije da se istraži neki dvorac ili prestonica. Na tome su radili nekompetentni stručnjaci, sa ciljem da ostvare dnevnice, a ne da bi se utvrdila istina o nekom pitanju, kao uostalom i mnogi danas.

I dok su, navodno, tražili grobove učesnika Kosovske bitke, oko Gračanice su prilikom kopanja drenažnog kanala raskopavane ljudske kosti i po njima se gazilo. Tamo je septička jama napravljena u groblju iz XI stoleća. Danas na gradu Zvečanu teško može da se pronađe ruševina crkve Svetog Đorđa, u kojoj se Nemanja molio pred bitku kod Pantina, toliko je zarasla u korov. Trebali reći da bi tu crkvu. neka druga država odavno obnovila!

Jedan naš vrlo ugledni naučnik je iz albanske literature preuzeo podatak da je tvrđava Petrič kod Uroševca, na kojoj nikada nije bio, domorodačka (po njima albanska) tvrđava VI stoleća, iako je to srpsko istorijsko mesto. Tu je kraljević Dušan zarobio svog oca Stefana Dečanskog. Groblja X−XI stoleća su opredeljivana u nekakav rani srednji vek, i pripisivana nekakvim Slovenima, a ne Srbima, jer su se autori, iako nisu bili članovi komunističke partije, samokritički stideli srpskog imena.

Profesor Relja Novaković je sam istraživao Kosovo i Metohiju, i sa ruševina grada Čečana, koje su Albanci uništili posle II svetskog rata, otkupio neke izvanredno važne nalaze, a ostalo je prodato u Italiju. Tako je slučajno spasao ulomak krčaga sa najstarijim glagoljskim zapisom na tlu bivše Jugoslavije, svedočanstvo načina plaćanja poreza kod Slovena, dakle arheološki dokument od izvanrednog značaja za sve Slovene i svu Evropu, onu kojoj je stalo do znanja o poreklu sopstvene kulture. Koliko ljudi kod nas danas zna za taj nalaz iz Čečana?

Na drugoj strani, i Albanci rade svoje, to je uglavnom pljačka grobova u srušenim crkvama i drugih arheoloških nalazišta, što je opšta pojava u bivšim socijalističkim zemljama. Kada su Albanci pravili rovove na Gradini u Velikom Trnovu kod Bujanovca, nađene predmete su odneli u Prištinu, a objavila ih je Edi Šukriu u austrijskom časopisu. Ima i naivnog falsifikovanja činjenica. Recimo, otkopali su ruševine crkve na Novom Brdu i datovali je u XII stoleće, da bi je proglasili za svoju crkvu iz vremena pre nego što su Nemanjići, navodno, okupirali Kosmet. To je besmislica, ali tako pokušavaju da propagandnim službama i medijima daju građu za falsifikovanje prošlosti.

Mnogo više zabrinjava činjenica da Albanci rimokatolici pokušavaju da naše prednemanjićko nasleđe prisvoje i zamene svojim. Pre više od dvadeset godina, bio sam kod tadašnjeg episkopa Pavla u Prizrenu. On mi je tada ukazao na manastir Vinču, Binču, po kome se zove Binačka Morava. Za taj manastir nije čuo ni sveštenik koji je bio sa mnom, iako je rođen 50 kilometara dalje, a služba zaštite i nauka nisu imale nikakve podatke; sada je srušen. Kada sam otišao tamo, zatekao sam manastirčić sa dragocenim živopisom po značaju i lepoti, iz XVI stoleća, kroz čiju su portu Albanci napravili seoski drum. Ali sam u blizini video i moderan rimokatolički manastir.

A stvar je u tome da se Vinča kao mesto spominje u Skopskoj episkopiji, u povelji cara Vasilija iz 1019. godine, a danas postoji sedište rimokatoličke biskupije u Skoplju, koja obuhvata Kosmet. Drugim rečima, oni nastoje da uspostave svoj kontinuitet na našem tlu, da jednog dana kažu kako tu imaju svoj manastir od XI stoleća, među svojim narodom, koji su im Srbi uzeli pod Nemanjom.

Šta arheologija može da kaže o prednemanjićkom prisustvu Srba u današnjoj Severnoj Albaniji i Zapadnoj Makedoniji?

Vrlo malo. Postoje u Makedoniji nalazi iz grada Bargale – Bregalnice, istočno od Štipa, koji se mogu povezati sa Srbima iz VI stoleća. Takođe, poznato je postojanje neobjavljenih nalaza slovenske i srpske grnčarije iz VI−VII stoleća iz antičkog Skoplja.

Zapadno od Skoplja se, inače, nalazio grad Sobri. Neki primerci nakita sa Prespe i još nekih nalazišta povezani su sa severnim srpskim prostorima iz IX−X stoleća. Iz Albanije ima više podataka, ali su neujednačeni i, često, nepouzdani. Neki broševi iz VI−VII stoleća, pronađeni u okolini Skadra, u LJešu i Kroji, potiču iz šire oblasti oko Đerdapa. Sa nekoliko nalazišta je objavljena grnčarija koja odgovara onoj nađenoj u predelima Raške i dalje na zapadu u IX i X stoleću. Ima i nakita koji uopšteno odgovara prostorima Samuilove države, pa i Srbima. Još više govore nazivi arheoloških nalazišta, recimo „Kaljaja e Bodinet“, to jest „Bodinova tvrđava“, koja se nalazi u blizini Ohridskog jezera u Albaniji i jasno svedoči gde je nekada bila južna srpska granica.

Poznato je da upravo sada arheolozi iz Albanije vrše istra­ži­va­nja na teritoriji Kosova i Me­to­hije. Koji je cilj njihovog ba­vlje­nja tamo i kada se mogu datirati prvi nalazi koje svedoče o pri­sus­t­vu Albanaca na ovoj teritoriji?

Ne samo da rade već su se, koliko znam, preselili u Prištinu i osnovali institut. Nagađam da im je cilj da dokažu da su tamo autohtoni, te tako potvrde austorougarske teze Konstantina Jiričeka i anglosaksonske teze Noela Malkolma i drugih. Imam utisak da su, po uputstvima sa Zapada, krenuli da dokazuju da su oni na Metohiji, Kosovu i na Južnoj Moravi oko Vranja potomci preistorijskih i antičkih Dardanaca, a da će Albance u Albaniji da proglase za neko epirsko latinizirano stanovništvo.

Ako ste primetili, posle II svetskog rata, kod nas su „bežali“ samo muslimani iz Albanije, a nikada pravoslavni Srbi i Albanci ili rimokatolici. To takozvano bežanje od diktature Envera Hodže bilo je organizovano od režima obe zemlje. I sada je NATO naselio muslimane iz Albanije, pre svega u Prištinu. Nemoguće je dokazati albansko prisustvo kod nas arheološkim činjenicama, i na Kosovu i u Metohiji, ali znamo šta znači zapadna propaganda uz domaću podršku. Kod nas nema arheoloških nalaza Albanaca.

Govori se o albanskim kulama koje su ovi podizali, ali takve postoje i u Plavu, i u Trebinju, i u Kratovu, Bugarskoj. Znam za jedno groblje iz XI stoleća na Vojuši, koje može da se pripiše etničkim Albancima. Iz poznog srednjeg veka, ima grnčarije koja se može pripisati etničkim Albancima u Albaniji. Mislim da neki ulomci grnčarije iz grada Svača, u Crnoj Gori između Ulcinja i Skadra, pripadaju etničkim Albancima iz XVI stoleća. Imajte na umu da su oni planinsko-stočarsko stanovništvo, polunomadsko, pljačkaške privrede, a takve kulture ostavljaju malo svojih materijalnih tragova.

Da li su savremeni Albanci na­sled­nici Ilira?

Ne. NJihovi preci su došli sredinom XI stoleća. Albance je sa Ilirima povezala zapadna propaganda, u nastojanju da spreči naš povratak na more. Srbi su potomci Ilira sa Dinarskog prostora.

Po obodima Kosova Polja, ka­že­te, nalazili su se vladarski dvorovi srpskih kraljeva zabeleženi još u XI stoleću. Poznato je da ih je bilo i u ostalim našim krajevima. Takođe se u pisanim izvorima pominju i utvrđeni srednjovekovni gradovi. Koliko su takvi loka­li­teti istraženi i zašto nije ostalo potpunije očuvano nijedno takvo mesto?

Dvorci postoje negde sakriveni pod zemljom, dok se gradovi uglavnom još vide. Davno su započeta istraživanja Novog Brda, relativno obimna, ali beznačajna za veličinu tog najvećeg srpskog grada u srednjem veku. Bilo je i nekih malih probnih iskopavanja na drugim gradovima, ali se može slobodno zaključiti da nisu istraženi. Oni gradovi koji su na nepristupačnim mestima ili daleko od naselja uobičajeno su sačuvani. Ali tamo gde su smešteni uz albanska naselja, zidovi su im često počupani iz temelja. Albanci, kao doseljenici, prirodno nemaju nikakva predanja ni sećanja, ni poštovanja za takva mesta, pa su ih koristili kao majdane kamena.

Ali u Pomorju, zahvaljujući klimi i drugim okolnostima, do danas stoje dvorci i to pod krovom, a malo ko zna za njih. Manastir Podlastva je smešten u dvorcu cara Dušana, manastir Podostrog je u dvoru Stefana Dečanskog, a Stanjevići su dvor despota Đurđa, zajedno sa pridvorskom crkvom; ima ih još. To što se za njih ne zna „zasluga“ je arhitekata, jer ih oni ne smatraju za arheološke objekte, uprkos Evropskoj konvenciji o zaštiti arheološkog nasleđa. Milentija kod Aleksandrovca je dvorac kneza Lazara sa pridvorskom crkvom, a obližnji Koznik je knežev zamak, no njegovo se istraživanje sprečava da se ne bi otkrile greške tumača njegove prošlosti.

U naučnoj literaturi koja obrađuje školstvo i obrazovanje Srba u srednjem veku vrlo stidljivo se govori, na nivou hipoteze, da su se Srbi obrazovali u latinskim školama i na vizantijskim i evrop­skim univerzitetima, a još manje se govori o postojanju istih na te­ri­toriji Stare Srbije.Ipak, poznato je da su sentence „sedam grčkih mudraca“ prikazane na podu kupatila u Nerodimlju iz VI veka, a da su na živopisu Bogorodice LJe­vi­ške iz doba kralja Milutina sačuvani likovi Platona i Sibile što dokazuje da je i Srbima bilo poznato kulturno nasleđe Evrope. Kakvo je Vaše saznanje o tome?

I ne samo to, u Bogorodici LJeviškoj je prikazan sveti Nikola kao dete u školi. Naravno da su postojale škole, gde se uglavnom sticalo ono osnovno znanje – pisanje i računanje. Znanja o Platonu ili Aristotelu su ipak bila namenjena krugu odabranih, eliti u pozitivnom značenju. U sticanju znanja, Srbi su bili okrenuti Vizantiji, i zato su bili u prednosti u odnosu na narode Srednje i Zapadne Evrope. Arheološka svedočanstva o školama su svuda retka. Mogle bi se rekonstruisati biblioteke koje su nekada postojale kod nas, i preko njih, kakvim su znanjima nekada raspolagali, ali to je posao za neku nacionalnu ustanovu, a u Srbiji takvih nemamo.

Postoje li radovi iz oblasti kognitivne arheologije koji se od­nose na srednjovekovne Srbe i kako ih opisuju?

Nažalost, skoro da ih nema osim mojih tekstova, a ni sam nisam dovoljno napisao – to je ona zabranjena zona. Pisano je o arheologiji doba XIV–XV stoleća, pa i X–XIII stoleća, ali neutralno; ustanovi se šta je nađeno i to se datuje, a u Bosni se i pripiše „Slavenima“. Povezivanje arheološke građe sa političkim zbivanjima u srednjem veku je retko, jer da su takve analize sprovedene, bilo bi odmah očigledno da nema nikakvih kulturnih granica između Despotovine, Hercegovine i Bosne u XV stoleću, na primer.

Arheološki je uočljiv kult predaka, čuvanje predanja, ne samo onih starozavetnih, već i apostolskih. Postoje opisi Srba od strane savremenika iz X–XII stoleća i mlađa. Upadljivo je isticanje stočarstva i ratobornosti. Bugarin Konstantin Filozof, biograf despota Stefana, piše da su Srbi mudri i oštroumni, ali su u pisanju nemarni i neće da poslušaju dobar savet.

Vaša monografija „Srpsko po­morje od VII do X stoleća“ je arheološko viđenje prošlosti jednog dela nekadašnje srpske države, Pomorja, dakle, oblasti od ušća Drima do ušća Cetine. Na neki način, knjiga je i odgovor na brojne naučno neutemeljene publikacije o navodnoj posebnosti Crne Gore u odnosu na Srbe i Srbiju u srednjem veku. O čemu je tu zapravo reč?

S jedne strane je bilo i moguće, i potrebno da se srede podaci iz Zete ili Dioklitije, kojih ima više raspoloživih nego za druge delove srednjovekovne Srbije. Zeta, kao i Trebinje, imali su jedno vreme ulogu prestonih mesta Srbije, zbog svog položaja uz more i pomorskih veza sa Vizantijom i Italijom. Kasnije je ulogu posrednika sa zapadom preuzeo Dubrovnik.

S druge strane, rimokatolička politika je, i pod Venecijom i pod Austrougarskom, nastojala da latinizuje primorje, kao i u rimsko doba, kao što, uostalom, to rade i danas. Zato im je potrebno da dokažu, kao i na Kosovu i Metohiji, da su tu Nemanjići stigli kao okupatori. I za jednu i za drugu stranu, ključni dokazi nalaze se u crkvama.

Pre više od 110 godina Mladen Crnogorčević je sakupio i objavio u arheološkom časopisu Starinar iz 1902. godine, arheološke podatke i predanja o manastiru Arhanđela Mihaila na Prevlaci, nekad zvanom Ilovica, u kome je bilo sedište Zetske episkopije, i gde su kaluđere otrovali Latini da bi zatrli manastir i dokopali se njegovih imanja.

Onda je don Ivo Stijepčević objavio studiju da bi dokazao da je tamo bio rimokatolički manastir, u koji su pravoslavni naknadno smestili sedište Zetske episkopije, to jest da su manastir oteli rimokatolicima. To je prihvatila istoriografija, i otuda u Istoriji srpskog naroda i Istoriji Crne Gore možete naći stav da se manastir ugasio sam od sebe, a da se zetski mitropolit povukao ka turskoj granici, valjda sa navodno tuđeg, latinskog tla, što je apsurdno.

Posle prvih iskopavanja 1956–1957, manastirska zemlja je nacionalizovana, a to izvanredno važno istorijsko mesto je preimenovano u „Ostrvo cvijeća“. Prilikom izgradnje turističkih objekata u ime „viših ciljeva“ uništavani su rimski objekti. Kada sam na Prevlaci počeo reviziona iskopavanja 1997. godine, pokazalo se ne samo da je Crnogorčević bio u pravu, već i da je to s pravom bio najugledniji manastir kod Srba, sa opipljivom crkvom iz III stoleća, a koji je bio pust od arapske najezde 866. godine do obnove u vreme svetog Save, kao i da je za Kotor, tada rimokatolički, bio izvor građevinskog materijala pre obnove.

Ishodi istraživanja su bili prikazani na izložbi otvorenoj u Muzeju grada Beograda, zatim u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, u Herceg Novom i Trebinju.Ta otkrića su pala u nezgodan trenutak za stvaranje crnogorske nacije, tako da je napisana jedna knjižica kojom su ponovljeni stavovi Stijepčevića.

U mojoj knjizi o Pomorju su izložene sve meni tada raspoložive činjenice; knjiga je tehnički daleko od savršene, ali je na jednom mestu sakupljen najveći deo otkrivene arheološke građe i povezan u slovesnu celinu, sa tumačenjem niza pojava iz prošlosti oko kojih postoje nedoumice ili sporenja, kao što je početak srednjovekovnog prisustva Srba u Pomorju, takozvani Romani, zatim Crvena Hrvatska. Iz zaborava su se pojavile naša prošlost i kultura, crkve i manastiri VII stoleća, dvorci srpskih kneževa, stara država.

Od objavljivanja knjige je prošlo pet godina, a nastavak iskopavanja je pokazao da su temelje crkve obnovljene u doba svetog Save, sagradili Srbi u vreme cara Iraklija u VII stoleću. To je najveća istražena crkva tog doba i potpuno menja sliku o takozvanom „mračnom“ srednjem veku kod Srba. To je i tada bio manastir, veliki, dakle i središte kulture, pismenosti, mesto odakle su išli misionari u druge slovenske zemlje, sve do Rusije. Pored toga, otkrili smo i grobove naglo umrlih kaluđera sredinom XV stoleća; bilo je tu gvozdenih vrhova strela među kostima, ali tek predstojeća antropološka i hemijska analiza treba da pokaže da li su otrovani ili pobijeni.

Značajan prostor ste posve­ti­li Komani–Kroja kulturi. Kakva je to kultura?

To je srednjovekovna kultura koja je jedno vreme služila kao dokaz da su Albanci potomci Ilira, koji su se pred Slovenima povukli u planinske predele. Međutim, kada se pažljivo prouči, vidi se da je nastala i trajala samo u VIII i IX stoleću, i da nikako nije autohtona. Ona se širila između Ohridskog i Skadarskog jezera. Na osnovu srodnosti sa prostorima Panonije, Bugarske i stepa Istočne Evrope, zaključio sam da je reč o kulturi Crvenih Hrvata, koji su se tu doselili oko 800. godine, a nestala je po bugarskom osvajanju današnje Albanije, jer je deo stanovništva otišao za Hrvatsku u Dalmaciji, a deo se utopio u domaće Slovene, pretežno Srbe.

U knjizi ste, takođe, objavili fotografiju malog tipara kneza Strojimira, iz sredine IX veka, koji je Ministarstvo kulture Srbije kupilo na aukciji u Minhenu, 11. jula 2006. godine. Pečat ima kru­žno natpisno polje oko patri­jar­šij­skog krsta. Kakav je značaj ovog nalaza za naše kul­tur­no nasleđe?

Za razliku od naših suseda Bugara i Hrvata, koji svedočanstva o svojim srednjovekovnim državama prikupljaju sistematskim istraživanjem i iskopavanjem, mi do takvih dokaza dolazimo slučajno. Tako je krstionica iz doba kneza Višeslava, koja se danas nalazi u Splitu, kod nas zaboravljena, a zapis na krčagu iz Čečana slučajno je spašen.

Takav je slučaj i sa malim tiparom kneza Strojimira, koji je po svoj prilici neki Nemac za vreme okupacije u I ili II svetskom ratu opljačkao u Srbiji, možda iz njegovog groba u nekoj crkvi. Taj tipar je služio za pečatanje ličnih pisama kneza Strojimira, koji je živeo oko treće četvrtine IX stoleća. On je bio otac Klonimira i deda kneza Časlava, koji je obnovio Srbiju posle bugarske okupacije.

Posle krstionice iz doba kneza Višeslava, ovo je prvi predmet sa nedvosmislenim imenom srpskog kneza, i to jedini u ličnoj upotrebi, što je materijalni dokaz da su odgovarajući podaci iz dela vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogeneta tačni. To više nije neki imaginarni knez iz nekih događaja od pre 1125. godina, imena sačuvanog u prepisu iz XVI stoleća, već stvarna ličnost; možemo da opipamo predmet koji je on tada nosio uz sebe i koristio ga. To je kao da imamo sačuvan njegov potpis na nekom dokumentu. Posredno, dokazuje da su i ostala zbivanja njegovog vremena istinita u nekom vidu. Tipar pokazuje da se knez Strojimir služio prilikom pisanja pisama grčkim jezikom, a svakako je znao i latinski jezik, kao jezik sveštenosluženja.

Kod nas se obično misli, da ne kažem propagira, da je Srbija pokrštena posle kneževine Velike Moravske odnosno današnje Češke, posle Bugarske, i kao dokaz se navode hrišćanska imena sinova Strojimirove braće, Petra i Stefana. To naravno nema nikakvog smisla, jer Strojimirovi potomci nose slovenska imena. Međutim, neki naši naučnici kao da imaju ugrađen čip koji im nalaže da Srbe prikažu što zaostalijim.

Na kraju knjige ste dali opštu sliku istorije Srbije u Pomorju, kao i položaj Crkve u to doba. Molim Vas, opišite nam ukratko kako je društvo tada izgledalo.

Obična mala država tog vremena, ali slovenskog ustrojstva, dakle bez upotrebe novca i svih onih državnih i bankarskih manipulacija vezanih za novac. Slika društva postoji u pisanim izvorima o susednim državama, ali se kod nas ona zanemaruje i piše se samo o političkim zbivanjima. Nisam istoričar i nisam se bavio tim pitanjima, pa mogu reći samo svoj utisak.

Idealno gledano, na čelu države je bio knez, uz sebe je imao nekoliko „ministara“, „vladu“. Uz njega je na dvoru stalno episkop ili sveštenik na visokom položaju. Pod takvom upravom je bila vojska i poreska služba. Narodom su neposredno upravljali župani. To je sve zajedno delovalo po nekom domaćinskom načelu. Postoje dvorci, tvrđave, sela, male i velike crkve, isposnice koji se razlikuju kao građevine, ali je u njima jedno te isto glineno kuhinjsko posuđe, i za sada nije pronađeno, recimo, gleđosano stono posuđe, kao kod Bugara. Znam za samo jedan deo gleđosane vizantijske posude, iz duboke unutrašnjosti, iz LJutića kod Pljevalja. Brojni nalazi amfora ukazuju na uvoz vina ili ulja iz Vizantije; izvozilo se verovatno srebro i drugi metali. Srbi su se u privredi oslanjali pretežno na stočarstvo, i otuda laka pokretljivost i ratnički karakter.

„Kultura polja sa urnama“ koja se širi iz Panonije i zahvata veće delove Evrope, mogla bi se tu­ma­čiti prisustvom stanovništva indoevropskog porekla. Šta po­dra­zumevamo pod „Indoevropljanima“?

Indoevropljani su filološka konstrukcija. Zapažena je srodnost jezika od Evrope preko Irana do Indije, kao i podudarnost religioznih shvatanja. Arheološki pitanje Indoevropljana nije rešeno, verujem opet iz političkih razloga. Naime, dovoljno bi bilo ustanoviti šta je to jednako u Evropi i Indiji i to onda pripisati Indoevropljanima, ako su postojali. „Kultura polja sa urnama“ je zapravo posledica postepeno izgrađenog religioznog shvatanja, koje se naglo raširilo negde oko 2.000 godina pre Hrista. LJudi su zaključili da je telo grešno i da se može po smrti očistiti spaljivanjem; pepeo pokojnika je stavljan u urne, a one su sahranjivane u tlo, zajedno sa posudama u kojima je bila hrana za dušu umrle osobe.

Možda su neki pripadnici ove kulture otišli za Indiju, kao što su morem stigli do Egipta i Palestine, i tamo postoje takva groblja. Mislim da treba računati sa nekim još starijim seobama iz Podunavlja na istok, jer stepe Evroazije omogućavaju brzo prelaženje velikih rastojanja. Potom su se neki od tih iseljenika vraćali nazad. Dakle, skloniji sam stavu da je poreklo Indoevropljana u Podunavlju, istočnom Mediteranu i Iranu, koji su otišli u Indiju, a potom se neki od njih vratili.

Da li se način sahranjivanja u toj kulturi poklapa sa slovenskim načinom sahranjivanja u antici i ranom srednjem veku?

Da, ukoliko se misli na sam čin spaljivanja tela pokojnika. Sloveni su se u Evropi najduže držali tog obreda. Čak postoje isti oblici grobova kao u bronzanom dobu Podunavlja, kružni i izduženi, u vidu rake. Međutim, u vreme smene era, Sloveni su prestali da stavljaju hranu u grobove. Umesto toga se pojavljuje trizna, običaj da se umrlom priredi posmrtna gozba, a da se svedočanstva o njoj stave u grob, u vidu ostataka hrane i delova polomljenog posuđa u kome je spremana ili doneta hrana.

Možemo li da kažemo da je u Po­dunavlju ključ slovenstva?

Da, nesumnjivo, postojbina Slovena je Podunavlje. Sloveni nisu fizički jednorodni, nisu potekli od jednog plemena, ali su svi slovesni, govore, nisu nemi, i svesni su Boga. To shvatanje se raširilo iz Podunavlja, kao i ljudi. Oni koji su otišli na zapad asimilirani su od tamošnjeg stanovništva, a drugi su naknadnim iseljavanjem u Poljsku i Rusiju, u vreme rimske najezde na Ilire, konačno obrazovali Zapadne i Istočne Slovene.

Mogu li se slovenski arheološki nalazi u Panoniji jasno razli­ko­vati od sarmatskih?

Kulturne razlike između Slovena i Sarmata su velike i nesporne. Nešto su manje u Panoniji, jer su i Iliri Banata sahranjivali pokojnike, kao i Sarmati. Ali Sarmati su nomadi, koji ne podižu kuće, već žive u kolima i na konjima, nemaju naselja, gradove, utvrđenja. Ne obrađuju zemlju, nemaju grnčarske, drvodeljske i tkačke radionice, itd. Tacit, početom II stoleća piše za Venede, to jest Slovene, da misli da su oni Germani, a ne Sarmati, zato što podižu kuće. Problem mešanja Slovena i Sarmata iskrsao je iz jednog drevnog i jednog novog povoda. Nekada je Ptolomej sav prostor između Crnog i Baltičkog mora nazvao Velikom Sarmatijom, što je zavelo mnoge kasnije pisce da Slovene povezuju sa Sarmatima, iako nije poznato da su Sarmati ikada prodrli dublje u šumske predele Rusije, a kamoli do Baltika i Poljske.

Nov povod leži u pokušajima mađarskih naučnika da dokažu da su oni naslednici nomada koji su stalno živeli u Potisju, pa tako i Sarmata. Zato sva nalazišta rimskog doba pripisuju Sarmatima. U tome se oslanjaju na odsustvo rimskih podataka o drugim narodima, iako oni beleže samo one koji su ih napadali i sa kojima su imali klijentske odnose. Iste nalaze koje mađarski arheolozi pripisuju Sarmatima, rumunski arheolozi pripisuju Dačanima. Zapravo je reč, u ukupnom Potisju do rimske granice na Dunavu, o razdvojenim Slovenima i Sarmatima, koje možemo razlikovati.

Doskora smo bili jedina slovenska zemlja koja doslovno ne proučava slovensku prošlost. Kakva je situacija danas? Da li se ta pra­ksa promenila?

Daleko od toga, sada je možda još gore. Mojim mlađim kolegama, ako se bave „zabranjenom arheologijom“, kao što su gromile ili Sloveni Panonije, uskraćuju se stručna zvanja, sprečavaju istraživački projekti, odbrane magistarskih i doktorskih teza, čak i diplomske teze. Niko više ne diplomira na oblasti srednjovekovne arheologije. To je sada zabranjena oblast na Filozofskom fakultetu, a nekada davno ja sam mogao da diplomiram sa slovenskom temom. Stvar se promenila utoliko što su sada slovenske teme nepoželjne u Evropskoj zajednici, Ukrajina i Belorusija nemaju novca da finansiraju takva istraživanja, dok se Rusija još snalazi.

Arheologija je egzaktna nauka, ali poznavaoci kažu da ima i svoju sakralnu dimenziju. Da li možete da date svoj sud, u kom su periodu svog postojanja Srbi dostigli in­te­lektualni i etički „zlatni vek“?

Odgovor na ovo pitanje ne mogu da potkrepim pouzdanim arheološkim činjenicama, ali pokušaću: Arapin Masudi je u X stoleću prepisao stariji podatak da su Srbi osobeni i posebno poštovani od ostalih Slovena. Delimičan odgovor zašto je tako bilo, jeste ratnička priroda Srba i rano pokrštavanje, jer su Srbi prvi hrišćanski narod među Slovenima.

Aleksandar Loma je kroz analizu mita o Kosovskom boju došao do zaključka da je postojalo neko Prakosovo, da su knez Lazar i njegovi ratnici imali pred sobom neku davnu bitku, recimo iz Mahabharate, i viziju da će postati božiji ratnici. To se i desilo. Neka takva predanja možemo naći i u pesmama koje je sakupio Miloš Milojević u XIX stoleću. Ali, u doba Kosovske bitke, pojavljuju se kod Srba neobični nadgrobni spomenici, koji bude sećanja na neka iskonska vremena.

Na primer, u Svetom Nikoli u Kuršumliji nalazi se jedan spomenik u vidu preklada, a drugi u vidu ribe, kakav je nedavno otkriven i kod Sjenice. Ima ih još sličnih ribi, ali bez prikazanih škrga i očiju. U Leskovcu se uz muzej nalazi nadgrobni spomenik u vidu zmaja, na kome piše da je tu sahranjen arhanđeo Mihailo, što je ostalo nerastumačeno. Tu je i drugi spomenik sa glavom nekakve životinje. Posle Kosovskog boja, pojavljuje se niz nadgrobnih spomenika u vidu velikih kamenih krstova, koji deluju kao podražavanje onog krstobraženog znamenja pobede na Kosovu, danas nestalog, sa stihovima despota Stefana Lazarevića. Ali na ovim krstačama je prikazano oružje – koplje, mač, luk i strele, dakle atributi koji ne idu sa hrišćanskim krstom već svedoče o tu sahranjenim (Hristovim) ratnicima.

Na nizu mramornih spomenika s kraja XIV i iz prve polovine XV stoleća prikazuju se davni obredi, kao mrtvačko kolo, lov na jelena, slava, odlazak pokojnika na konju i tome slično. Vidimo na osnovu nadgrobnih spomenika da se nešto desilo u biću srpskog naroda u vreme Kosovskog boja, da se probudilo nešto iz iskoni, iz vremena pre hrišćanstva, što nas je dovelo u stanje da sa knezom Lazarom na čelu uradimo ono što treba. Namerno kažem „mi“, a ne oni iz prošlosti. To nam je omogućilo da opstanemo pod turskom okupacijom i da se oslobodimo. Dakle, srpski „zvezdani“ trenuci bi bili oni kada smo se borili za slobodu, za čojstvo i junaštvo. To je što se tiče etike.

Intelektualno, ako ostavim po strani naše velike naučnike novog doba, ukazao bih da smo posle turskog ropstva mi najbrže stigli Zapadnu Evropu, i zato u nama vide opasnost. U poznom srednjem veku, mi smo nepokolebivo čuvali pravoslavlje, za razliku od Vizantije. Sveti Sava prevodi sa grčkog Zakonopravilo na svetlo slovenskog jezika. I tako daje i svim ostalim slovenskim narodima prvi zakonik, koji oni korste kao osnovu svojih zakonika. Da spomenem još da je zapaženo da u Rusiju hrišćanstvo prvo stiže na latinskom jeziku, iz našeg primorja, možda iz manastira Ilovice. Mislim da smo sličnu ulogu imali i u prethodnim epohama, ali to tek treba da se istraži. Smatram na osnovu onoga što znam o srpskoj prošlosti i mitu, da smo narod sa zadatim putem, i da ćemo nestati ako ga napustimo, mada verujem, a i nadam se, da nam je suđeno da istrajemo.

Idu li Srbi, po Vašem mišljenju, istorijski u regresiju?

Izvestan divlji instinkt koji posedujemo, čuva nas od obmana navodno civilizovanog sveta. Setite se samo one dobre atmosfere i narodne solidarnosti u vreme bombardovanja, a i u vreme rata, mada je to bilo daleko od onog u I svetskom ratu.

djordje-jankovic-zabranjena-arheologija-srbaDa, regresije ima – naš su balast oni koji se trude da unište sve što je zdravo u srpskom narodu, pre svega selo. Nesumnjivo je da kulturno propadamo, kao i pod turskom i komunističkom okupacijom. Ali doći će vreme za novu Kosovsku bitku, koja se neće odvijati materijalnim oružjem, već intelektom, samospoznajom. Ko zna ko je, opstaće; ili kao što je napisao sveti Sava, ako znaš Zakonopravilo, znaćeš ko si. Zato nam i napadaju samosvest, ukidaju ćirilicu, zamenjuju narodnu melodiju, skrivaju gusle i epske pesme, podmeću engleski jezik i grbove, lažne ikone. Štetu vidim u tome što bismo mogli da uradimo daleko više za opšte dobro da nemamo ovako nazadnu vlast.

Vaš rad se pojedincima u stru­čnoj javnosti nije dopao i imali ste zbog toga mnogo neprijatnosti. Koliko mogu da vidim, Vi hrabro idete napred i ne posustajete.

Istraživačke projekte prepuštam mlađima, po zakonima prirode. Na meni je dužnost da objavim sva svoja istraživanja, jer neposredni istraživač uvek može najbolje da prikaže građu koju je otkrio, što neće biti lako.

Izvor: konras.rs

Dr Đorđe Janković

Fond strateške kulture

like-button.net here

wordpress-themes.org here