Bio je strah i trepet za neprijatelje na prostoru Zapadne Srbije i Raške oblasti tokom 1916 – 1918. godine.
Bio je komitski vođa, čije su se čete sukobljavale sa okupatorima do kraja rata, nanosivši im velike gubitke.
Pop Zaharije Milekić bio je naslednik tradicije Hadži Melentija Stefanovića koji je bunio Zapadnu Srbije pre dva veka. Zaharije Milekić bio je iguman manastira Rača u blizini Bajine Bašte, zadužbine kralja Dragutina iz 1276. godine. U periodu nakon Velikog rata, ime popa Zaharija sa strepnjom i strahom se izgovaralo u Užicu, Raškoj oblasti, Bajinoj Bašti i delovima Bosne uz Drinu. Zaharije je postao duh Hadži Melentija koji nekada povede krvavo kolo.
U svojoj ispovesti koja kreće od Balkanskih ratova 1912. godine, pop Zaharije navodi da se već tada počeo pripremati za rat. Često je imao predskazanja, koja su ga retko varala. Jedno od njih bilo je da uskoro kreće rat sa Austrougarima. Pop Zaharije krenuo je da provodi zime u planini, spremajući se za početak rata. Za vreme trajanja Balkanskih ratova skupljao je oružje, municiju, pravio lagume u planini, jer ga nikako nije napuštao osećaj da će uskoro krenuti rat sa Austrougarskom. Na taj način, pop Zaharije je veoma spreman dočekao početak rata, a kasnije i okupaciju Kraljevine Srbije. Po izbijanju rata, javno je govorio da će Srbija biti pregažena od strane svojih protivnika. Zbog čega je bio pritvoren, ali ubrzo pušten.
Ono što je iznenadilo popa, jeste da su njegovi tajni radovi dostavljeni neprijatelju, te se jednog dana našao okružen neprijateljom u prijateljevoj kući. Biva zarobljen i zatvoren. Nakon što mu je dojavljeno da je ubijen jedan od vođa naroda prota Veljko, rešio je da pobegne. Tokom saslušanja prihvatio je da oda svoja tajna skrovišta i mesta sa oružjem i municijom. Okupatori zadužiše trideset žandarma da ga otprate do skladišta municije i oružja. Tokom hoda iskoristio je trenutak nepažnje svoje pratnje i uskočio u jednu provaliju. Polomljene noge, uspeo je da pobegne žandarmima u jedno od svojih skloništa. Sve veći broj ljudi počeo mu se pridruživati i pružati fantastičan otpor opremljenijem i organizovanijem neprijatelju. Nažalost, pop Zaharije govori da su imali dva neprijatelja.
Pravog i one iz svojih redova, svoj narod. Odvraćao ih, molio da odustanu od toga, pozivao u svoje redove. Ali, kada to nije urodilo plodom, morao je preduzeti protiv njih druge mere. Pop je bio nemilosrdan. Ubijao je Austrougare i izdajnike, napadao vojne karavane, palio je kuće špijunima i ubirao je hajdučki porez. Koliko je glavobolje zadavao protivnicima, vidi se po poternicima i velikim nagradama koje su raspisane za njim. Okupatori su bili na njega slali bateriju vojske i artiljeriju, ali sve je bilo uzaludno, uvek su bili poraženi. Posle toga pop je otišao u Rašku oblast gde je ubio na stotinu Turaka, koji su pljačkali i ubijali Srbe pod zaštitom austrijske vojske. Spalio je veliki broj naselja.
Tako je pokazao kakav je njegov zulum naspram onome koji čine Turci. Pop izjavljuje – da je tokom svog četovanja uvek gledao da bude od koristi, zaštiti ostavljene i nezaštićene. Zimu je proveo na tromeđi između Bosne, Raške oblasti i Srbije. Često je boravio u Raškoj oblasti, gde je za tamošnje Srbe imao samo reči hvale – Nema boljih Srba, nego onih iz Raške oblasti. Nijednog Srbina nisu izdali. Dobri su to Srbi. Kada je izbio Toplički ustanak, pokušao je da se pridruži ustanku. Međutim, shvatio je da se ne može probiti do Prokuplja i da nema dovoljno ljudi za takav poduhvat. Ali i pre nego što je stigao pomoći, Austrijanci su ugušuli ustanak. Uprkos tome što je posedovao malu grupu ljudi, ona je nanosila velike gubitke neprijatelju i značajno podizala moral narodu, koji ga je polako gubio.
Tada pop Zaharije postaje još suroviji nego što je bio.
Ogrezo za osvetom, pred kraj rata tokom povlačenje protivnika kod Požege pobio je ceo bataljon Austrijanaca i prvi je ušao u oslobođeno Užice. Pošto je svakog znao u dušu, odmah je naredio čišćenje onih koji su se ogrešili. Ljudi su ga veličali, ljubili ruku i pozdravljali. Batinao je sve koji su zaslužili, dok ponovo nije zavladao red i mir. Otimao je od bogatih i davao siromašnima, a za sebe ništa nije uzimao, do onoliko koliko je bilo potrebno za izdržavanje svoje čete. Zanimljivost vezana za popa Zaharija. Organizovao je jednu banku i novac koji bi tražio, poveriocu bi izdavao priznanicu za pozajmljen novac. Na kraju nakon završetka rata vratio se svom pozivu sveštenog lica. Međutim, sve što je za svoju državu i narod uradio, ocenjeno je malo drugačije.
Lokalne vlasti pozvale su ga na sud, zbog navodnih dvadeset ubistava i sedam razbojništva. Odslužio je godinu dana istražnog zatvora, nakon čega biva rehabilitovan, jer je priznao ubistva ali ne i razbojništva. Da je tokom rata ostao u svom manstiru, hranio okupatore, gajio stoku, živinu i duvan za njih, sada bi živeo u Beogradu i posedovao ogromno bogatstvo. Ipak, on je krenuo drugim Božijim putem u boj za spasenje otadžbine i naroda, gde je reskirao svoj, kako bi bili spašeni drugi životi. Nakon izlaska iz istražnog zatvora, vratio se svom manastiru i svešteničkom životu. Posle svih nedaća tokom i nakon rata, nije klonuo duhom, već kako bi pokazao koliko vredi, u miru je sagradio jedan manastir, podigao veliko gazdinstvo, obogatio ceo kraj.
Sve do smrti, kad god bi održao govor u crkvi, kod ljudi se i dalje video strah koji poseduju od glasa Zaharija Milekića. Čime se pokazuje koliko je bilo uliveno strahopoštovanje u narodu prema popu – hajduku.
