Zaigrana stvarnost i njeni dobitnici

0
466
Foto: pixabay.com

Proleća 2019, mi smo sebi još postavljali pitanje: „Da li je moguće da je reč o početku kraja radikalske vlasti, ili samo o nastavku nacionalne krize?“

Inače, samo se odvija mučno razračunavanje sa ostacima pristojnosti. Ništa od toga nije ni komplikovano, nego je trivijalno, više ni mladost, muška i ženska, ne ustaje ni starcima od osamdeset godina u prevozima, a tek ne od šezdeset ( pre četrnaest godina ispitivana je društvena solidarnost i vrednovana sa mršavom trojkom, a onda se ustajanje u javnom prevozu podrazumevalo – znači tad je bila pre svest kod ispitanika da nešto tako treba da postoji, nego što je praksa takva, što se izgleda sa godinama sve više zaboravlja). Svaki međugeneracijski sporazum ima, pored društvene i svoju intimnu stranu, u horizontu svesti čoveka od vlastitog detinjstva do svoje starosti, a ovako je samo sabijen u trenutak mahom pukog ličnog konfora bez prošlosti i budućnosti u usamljenoj sadašnjici. I svakako ne samo u gradskom prevozu…

Uz to, posredno ukazujući zašto bez prisutne međuljudskosti, nema ni poverenja, nego tek opravdane sumnje, čiji interesi i manipulacija se kriju iza dela u javnim poslovima, umesto nepodeljene zajedničke težnje za dobrim životom u našoj državi, pa samim tim nema ni moguće komunikacijskog legitimiteta koji nije ni moguć bez poverenja (ne može biti samo zasnovan na ubeđivanju, iako se tako može upravljati državom, premda mučno, ali ne i vladati), a onda nema ni pristojnosti. Tako da ne samo srpska država, nego i društvo jeste i to svakodnevno u trendu dezintegracije. Samo zato je moguće da se ljudi po vrlo jadnim sudskim odlukama i još divljački izbacuju iz svojih kuća, uz sav repertoar gramzivosti i osionosti, a i da se ne mali deo elite u svom konformizmu odriče Kosova i Metohije kao da za nas više nema mesta u svetu. Odveć je svakom jasno, sličnosti se u svim pravcima pravilno – podjednake i na isti način – ponavljaju i to iznova. Dok eksperti različitih fela, kao i zakonodavci sve to vide kao nužni, razumno opravdani sekundarni deo urbanizacije i modernizacije, navodno zarad opšte boljeg standarda građana, koji uporno izostaje dok komunikacijski legitimitet jeste bio i ostaje u središtu i suštini sadržaja poredka, sa kojim se svaki, a i to baš „moderni“ prostor može nazvati mestom vlastitog života. Dok tek redu medijalnih simulacija pripada RTS emisija solidarnosti sa otužno telefonskim prikupljanjem novca za smrtno obolele kako se već sad bez razmišljanja zamenjuje medijalizacijom društva, komunikacija javnosti. Međutim, kad bi javnost stvarno komunicirala, onda ni ove ponižavajuće medijalne kompenzacije ne bi moralo ni da bude.

U Srbiji se isto tako raspao politički sistem („PS“), pa se u njemu više ništa ne događa, nego su sve političke odluke ili izvan njega, ili su opšte anarhične. Pri čemu danas nije ni tek reč o bodrumskim glasovima i sličnim kreativnostima, sa lošim i naštimovanim zakonima za nekog, nego o svesno potpunom isključenju PS koji se onda i raspada. Znači nije pre svega reč ni o otužnom opštem politikanstvu medija, a i iz vlastitog iskustva podjednako su svi nesposobni za anticipaciju javnosti na šta ih neko jadne primorava (kad bi tako svaki vodoinstalater menjao gumice gde bi stigli), nego o tome da nema Političke Komunikacije i to tamo gde treba da je u Političkom Sistemu gde se jedino može ostvarivati, pretvarajući se u procesu u instrukcije (proceduralnoj razmeni interesa, znanja, procena i mogućnosti u zakone) državi (aparatu). Zato sa jedne strane su previše ojačali interesi i uticaj manje ili više formalizovanih grupa i pojedinaca sa sve više kriminalnim modusom rada, a sa druge su očito oslabile same partijske politike i pravna država i nacionalni interesi zarobljenog društva u nihilističkoj ravnodušnosti. Uostalom, poodavno se uvrežilo kod nas sa previše razloga za to, da programi partija nisu data reč ljudi, kao i da skupštine nisu ništa drugo nego bučna mesta, i kod nas zna da preovlada prostakluk, primitivizam i podmuklost. S ovom pojavom se uostalom sad već susreću i tzv. stare demokratije, posebno one uljuljkane u stabilnosti kao Nemačka ( -sudeći po njihovim autorima, -te kroz ekskluzivno upravljanje izvršne vlasti). Sad se tresu u sudaru sa populizmom, novim vansistemskim strankama, ali sa bitnom razlikom što njihovi PS još funkcionišu i ako umanjeno, mogućnost je, da se fenomeni razrešavaju kroz političku komunikaciju, pri čemu i tamo mediji imaju politikansku ulogu (od lažnih izveštaja nagrađivanog novinara uglednog nedeljnika do bulevarskog primera tempiranog rušenja Štrahea). Pri čemu su razlike svake države posebne, primera Nemačka je očuvala PS ali je među tradicionalne stranke morala da prihvati AFD, a u Francuskoj je puki medijski trik sa izborom Makrona doveo do ugrožavanja PK i sposobnosti PS da vlada, i pojave Žutih prsluka.

Stoga nije uopšte bio dug put, od bodrumskih glasača, isključivanja DSS poslanika, izbacivanja, kažnjavanja neistomišljenika u skupštini kao gđa Čomić, do hiljada besmislenih amadmana pozicije na vlastite predloge zakona kao kod gđe Gojković. U skupštini koja godinama nema ni jednu sednicu o KiM a onda ima farsu, kao i uostalom i ostalim važnim temama o kojima se ćuti (koje nije spremna ni da razmatra, sve manje realno sposobna da ih obrađuje – jer se više ni ne zna koja je po redu generacija iz samoodržavajuće negativne selekcije u Srbiji na vlasti, što je po dubini srpskih organa vlasti u potpunosti i institucionalizovano šalom od privatnog školstva, uz rastuće rupčage u državnom školstvu u kom je uz ostale novotarije tendencija da se u gimnazijama sad smanjuje broj društvenih odeljenja). Te, u tom bitnom smislu, SNS – radikali Vučića i jesu naslednici onog DS – a Đinđića. Jedina neprekinuta linija. Obe su se prvo proslavile zakonom o radu – prvi put isključujući zaposlene iz do tada makar uravnoteženo mišljene raspodele i prava a u korist menadžmenta, političkih vrhuški, svih fela lovaca u mutnom i kriminalaca. Da li se predhodni uopšte razlikuju od poslednjih kad su već zajedno aktivni na istom poslu navodne primarne akumulacije kapitala, a koja nije nikad postala propagirano bolje sutra, nego samo nastavak rasapa društva i lopovluka ’90, još žešćim sredstvima? Drugi put sa još restriktivnijim pravima zaposlenih kao konačnim sredstvom kastinskog odnosa, tako da sve brže rastući udeo na tržištu rada imaju posredničke agencije za zapošljavanje zbog interesa investitora, kod kojih nikad neće biti boljeg sutra nego samo uslovnog zaposlenja za tek zaraditi za minimalno preživljavanje i determinaciju kulture u kratkom, lošem i nasilnom životu. Neljudskog društva, u kome većina cca. od 65% ne može očekivati da će se raditi kako lično tako i zajedno da bi se uradilo pa ni za njih ni za zajednicu ove sve raširenije globalne periferije na čije se široke obode Srbija i dobrovoljno uputila sama da se smesti, u mase nomadskih provincijalaca koji večno žude za udaljenim centrom. Kako osnovno, uraditi, više nije prepoznata društvena paradigma, niti maksima nacionalne političke komunikacije – društva i ljudi koji teže da se uradi, koji se nasmejani vraćaju kući sa posla, to se više ni ne razume.

Tako je PS u Srbiji u dronjcima, a bez njega ni političke partije nemaju stvarni razlog da postoje, pa suštinski ne postoje. Činjenica da se u našoj generalno virtuelizovanoj realnosti jedne sveopšte („ol-keč“ – a kao i „benefit“, „edukacija“ više ne poznaju srpski, jer više i nisu srpska stvar) pseudopolitičke interesne organizacije mere i rejtinzi stranaka je samo još jedan dokaz imaginarnosti sa kojom smo se saživeli, jer šta bi uopšte značilo ako bi hibridne radikale zamenili neki hibridni ds-ovci koji uopšte ni sami ne znaju šta im je bio program niti ih se to baš nešto tiče? Da li bi sad ti uvažavali PS? Neverovatno se isprazno raspreda „ovo“ kao stvarnost, samo zato što nam se medijski „nudi“, jer nije reč ni o najlošoj stvarnosti nego dominantno iluziji. Jer ne bi se i dalje dodatno tumačili tumači koji ni reč nisu rekli ili uradili nego im se dopisuje šta bi kao uradili, ili, su to bile samo pošalice kako je Srbija na dobrom putu, o gutanjima žaba, da bi to završilo kao u slučaju DS „marketinškom realnošću“, kako se jednom živi – pinkovski trivijalno. Tad je Pink za njih uvećavao na snimcima putem elektronskih iluzija broj prisutnih na njihovim mitinzima podrške za miksetom. SNS je već sad trajno izvan istorije, sa „najvećim ili najlepšim u istoriji“, kao sa fontanom koja je samo kralj bez odela, preveliki lavor koji je zalutao na Slaviju u osu kulture života Beograda: Hram Svetog Save – Slavija – Cvetni trg – Terazije – Trg Republike. Možda ljudi nisu ranije razmišljali šta je Trg Republike predstavljao u prošlom rešenju, ali je po svojoj kodifikaciji po meni težio da pripada uređenim „vrtnim društvima“, manifestujući svoj edenski prikaz sa drvećem, fontanama, vijugavim drvenim klupama, a sad je pre svega praznina, ili mesto postrojavanja. Osa je odavno u lošem stanju i na putu je da bude trajno onesvećena, a i potpuno zamenjen sa novim centrom bezimenih skorojevića prizemno puzajućeg duha i novca, koji odavno prave za sebe svoj Beograd na temeljima normalizacije divljaštva i bezumništva koji će sad imati i svoj rečni centar diznilendske istorije života. Lep, kao fontana-lavor na Slaviji, koji u nedostatku arhitektonske samopojavnosti dere se i blješti kao metafora drumske birtije. Važno da se pešacima naplaćuju kazne za prelaz oko Slavije jer je pešačka zebra sumanuto izmaknuta 100 m od trga (tako makar piše na mojoj prijavi – prešao je 100m izvan pešačkog prelaza – mogu misliti koliko će turisti zbog kojih se sve navodno radi u Beogradu biti zadivljeni do iznemoglosti zaobilaženjem oko trga umesto šetnje). Dok se nepromenjivo bez trunke osvešćenja u medijima, politici i ustanovama opšte živi od prodaje baš maloumničkih analiza (kao ove saobraćajne za Slaviju, ili zabrinjavajuće groteskne horsko autorske upitanosti osnažene medijima, malte ne, a zašto nije instaliran po policajac u svako domaćinstvo u Srbiji kako bi se sprečilo nasilje nad ženama ili makar kamera i sirena), privatnih usluga, nostalgije ili i pohvala pre svega jednako tako imaginarnih živih veličina. Međutim, ostaje kao jedina tekovina da nema političke komunikacije. Jer nema više političkog sistema i za to nam nisu krivi stranci. Nema principa niti partijskih programa već su partije isključivo medijski entiteti iza koje stoje baš samo lično lukrativni interesi grupe i klijentska mreža izvršilaca interesnih zadataka. Zato su svuda velike, tzv. narodne partije u krizi ili propadaju i javljaju se populističke tendencije. Kod nas od 2008. ni nepostoje (od prelaska SPS na stranu DS kroz njihov redizajn u interesni klub uz vrlo dobro svima poznatu podršku stranaca), nego medijski entiteti i nered u zemlji koju kao da pre svega samo puki refleks održava u životu. Država u kojoj nema proaktivne nacionalne politike 100 godina i koja ne uspeva da bude samorazumljiva pa samim tim ni legitimna za velike delove elita, a ne samo marginalace i agente tuđeg interesa. Zato decenijama unazad, unutrašnja politika jedino samorazumljivo služi ciljano zadovoljavanju ličnih želja potrebnom i dovoljnom krugu klijenata ( i tzv. akcionara) koji obezbeđuju stabilnost svim režimima (jedini novum je da su mase iz potpune nevidljivosti 2000-tih danas stigle do prava na javno nošenje pelena po fabrikama i aktivistički sendvič i dnevnicu za potrebe režima i bez lične slobode kako se kaže u DS-politici, Palminoj i SNS, to se ne maže na hleba ili ne sipa u traktor), a visoka se politika sve više svodi na otvorene lične aražmane režima sa strancima (tako je 2012. otišao BT a došao AV preko TN, redizajnom SRS od velike narodne partije u interesni SNS klub, što ne bi bilo moguće da u Srbiji postoji PS sa proaktivnom nacionalnom politikom, a samim tim i ostalim politikama koje u ovoj imaju svoj cilj i potvrdu – tzv. metodološki nacionalizam). Zato smo postali „kolonijalna“ teritorija u koju skoro svako može doći i odkinuti šta hoće, deo zemlje, crkve, vodotokove, pravo na dostojanstvo, samo ako ima saglasnost režima koji previše na mari dok se ne zadre u njihove privatne i od države privatizovane interese. Iz razloga što može i tako – ili samo tako oni mogu zadovoljavati svoj lični interes na maksimalizovan način, a za šta manje od toga se ne zna, čime je Srbija sve dalje na putu da bude periferija i za sebe samu, provincijalaca kod kojih ne tako malo ljudi zamišljaju da su kosmopolite iako poznato je svetskog poretka nema nego hegemonija i zona okupacije. Kao što se svakim danom potvrđuje nema ni navodnog EU poretka koji je treba da bude istorijski iskorak iz takvog reda stvari. Kako poredak neizostavno mora da važi lokalno i javno, kad ga ima. Uz sve se potvrdilo da ga ni EU nije mogao ni u svojim najboljim danima otelotvoriti osim kao pretenziju, jer i nije mogao da postane PS. Dok se danas sa opšte politikanstvom i sad duplim standardima u kojem ni elementarno ugovori ne važe već zavise od gole moći i sposobnosti da se projektuju medijalizovane obmane, ekonomsko ucenjivanje ili bar uslovljavanje, i uvek isto vojno NATO nasilje, niko više normalan ne može zavaravati sa pravom prirodom EU (da li bi kad u kom pristojnom društvu bilo moguće pomaganje albanskog terorizma i permanentnog divljaštva i još da se za njih okupira pokrajna suverene zemlje?). Tako da najkasnije od ’99 EU nije više zajednica vrednosti–poredka, ni u pokušaju. Što su 2008. potvrdili kad je deo zemalja EU priznalo Kosovo, lažnu tvorevinu po svim merilima kao za kakvu državu na mestu druge države. Da nas samim tim ne prihvataju da jesmo država (iako prepoznata srpska državnost teče kao malo kog drugog naroda od Svetog Save sa pravom samokrunisanja, od počeka evropske epohe nakon kraja antičke, od ranog srednjeg veka; a ne kao ovih divljaka koji nikad nisu ni novčić pre 20 veka otkovali, a tek imali svoje pisane zakone, kao nekakvi puko mitomanski smišljene kraljevine Hrvata, Albanca, zapravo hordi koji su danak plaćali krznom kuna, pa tako i danas žive u očitom neporetku životinjskog nasilja nad Srbima kad se i Srbin može ubiti a da se za to ne odgovara, i što duže uživaju poklonjene a ne zaslužene državnosti dokazuju kako samostalno oni ne mogu dostići poredak). Konsekvenca jeste istorijski potvrđena, vidljivo je, da limitiranost poredka ostaje na nacionalnoj državi. Ne samo zbog političke volje, već prirode ljudskih mesta i samog poredaka, koji u svim drugim slučajevima padaju po sebi u abvivalencije, ružne dvostruke standarde. Otuda su samo moguće za građanina moderne naznake poredka u nacionalnoj državi (nema univerzalnosti), u kulturnoj zajednici – naciji (što je i neuspeh multikulti projekta potvrdio), sam origeno utemeljen u svojem državljanstvu. Tako kao juče i danas ljudi kad migriraju to čine u pojedine od država EU, a ne u nju kao takvu. U države u kojima se još u raspodeli vodi računa o stvarnim egzistencijalnim potrebama čoveka (koje ih sad sve otvorenije obavezuju na prihvatanje njihove kulture i poznavanje jezika), i da se tim ljudi toliko ne prave budalama na šta se svodi daleka većina loših režima koji uvek nalaze isključivo opravdanja. U ovoj epohi u tržišnoj samoregulaciji i razvoju, a zapravo je uvek samo reč o ravnodušnosti, površnosti, i kardinalnom odsustvu sposobnosti koja nije ni potrebna. Zato, ako bi na brzinu hteli od ’90-ih da napravimo spisak kvalitetnih ljudi u srpskoj vlasti biće da bi se proveli kao Diogen. Milošević je zadobio poverenje mnogih ljudi priznajući stvarnost tek sa jednom rečenicom posle dugog komunističkog ideološkog bega od stvarnosti u nasleđe sitne koristi, uvek onog zagarantovanog malo više svega od svih ostalih za rukovodstva i njihovo potomstvo. Koštunica svojim integritetom, a ostali obećanjima i lažima, kad se sva korist svodi na sve manje ljudi sve lošijih osobina u procesu pretvaranja Srbije u periferiju provincijalaca koji ni ne mare više za pristojnost i komunikacijski legitimitet. Svakako, uvek se iznova pronalaze nova zvučna opravdanje zašto se Srbijom ne može vladati nego samo mučno ali i vrlo degenerisano koristoljubivo upravljati.

Da Vas podsetimo:  Mladi nisu ničija briga

Šta je suština ili njena naznaka o kojoj se jedva govori? Koliko je od duha komunikacije ostalo, prirode ustanova i države pa i kulture života pred globalizmom slobodnog tržišta – ekonomizacijom i njenom prirodom i kakav je čovek tu jedino moguć, a ne samo poželjan.

Subkordinacija u modernim društvima počiva po sebi na komunikaciji i tako proizvedenim i čuvanim uverenjima i drugačija ne može biti, nego u poverenju, a da se neupadne u totalitarizam. Pri čemu se po posledicama baš uvek male razlike između nasilnog i manipulativno – persuazivnog metoda vlasti. I lako se prelazi iz jednog u drugi oblik upravljanja. Nacionalna, u samoj sebi otvorena javnost čini srž modernih država i društava i ona je istisnuta ekonomizacijom i patvorena medijalizacijom. Kako mediji i nisu nikad bili puki prenosnik javnosti. Ne samo to već usled toga država je svedena na servisiranje moći, posebno ako je bez političkog sistema. Pri tome se tek nude vrlo nedostatna rešenja za u suštini oslabljeni PS, od interneta, nvo, direktne demokratije – opšteg laicizma u kome je svako pozvan da brblja šta hoće proizvodeći svoju naraciju, kao da se stvarno sa smislom može stvarati politička komunikacija u primera hirurškoj sali, kao da je sve stvarno politika pa i operacija, a stvar je sad više nego jasna kad su se ljudi pobunili protiv rezultat svojih PS i mnogih prividnih dopuna za navodnu političku komunikaciju neuspešnih PS i u centralnoj zoni sveta kako je zove Valerštajn. Komunikacija pa time i javnost je izgubila svoju centralnu ulogu, politički sistem je degenerisan, pa i same države su ogoljeni servisi uostalom i sve se češće zaobilaze, ekonomske moći. Pri čemu veliku ulogu u svemu ima medijalizacija koja uspešno supstituiše javnost i tu samo važi šta i kako se na medijima kaže, a ne kako jeste i ovi svaki dan govore drugo – šta ih obavezuje, koja javnost, pa to su sad oni, na taj način redukujući komunikaciju na one poželjne ishode u interesu tokova novca i njihovih gospodara. Zato je borba oko medija tako žustra, ne samo u Srbiji, nego i u Americi, kao i globalno obračunavanje sa RT koja je narušila ekskluzivno pravo Zapadnih centara na samo svoj medijski narativ.

Znači, suštinski su narušene osnove moderne, odnosno da formirana društvena moć počiva na vrednostima i argumentima oslonjenim na znanje – na takvoj komunikaciji (jer nema ni obrazovanja bez javnosti kao ni kulture života, a medijalizacija zasigurno ne nudi ni jedno ni drugo već spektakle lakih raspoloženja i površnog mišljenja – lakomosti i opšte olakosti i strah kao protivtežu ovim bezgraničnim zabavama – te olako utiče da javnost postane još gora, a ne da je afirmiše, a bez nje nema ni kulture, obrazovanja, dostojanstva i pristojnosti). Pri čemu su i u bitnom države oslabljenje, čak i u svom osnovu civilizovanosti ili sigurnosti, posledično vladavine prava, zbog opšte slabosti političkih sistema, dovedeni u izrazitu neravnotežu supremacijom globalističkog ekonomskog uslovljavanja i opštom automatizacijom njihovih procesa. Pokazujući da komunikacija, država i ekonomija nisu jedan sistem po sebi i nemaju svoje povratne sprege – posebno ne bez političkog sisitema i nacionalne javnosti se ne mogu zadržati u marginama vrednog i pristojnog života. Dodatno, kao da neko (ili samo slepilo profita) stalno pokušava da na globalnom tržištu izgradi i zadrži svoj pepertumobile maksimalizacije profita (što još uvek uspeva sudeći po izveštajima o rastu bogatstva nekolicine u celom svetu koji stalno imaju sve više, svega nekoliko, više nego koliko mnoge milijardi stanovnika ove planete – i kakve to ima veze sada sa Izabranošću od protestanskog Boga, ili Veberom, ili Hegelom za kog se u njegovo vreme apsolutni duh izrazio ponajviše u protestantima Nemcima – premda, to je njima tad itekako vredelo da se u onom momentumu istorije izvuku iz propalosti državica i zaostalosti agrarnih društava u kojoj reforme nisu uspevale pojedinačno ali jesu na kraju u celini, kako to kaže A Košorka, a sad u ovo vreme vredi onoliko koliko velika pesnička intuicija V Blejka, „a onda naiđe đavo sami te namignu…“ kad stvari nemaju više veze sa ljudskim, što jeste čest slučaj sa čovekovim idejama posle nekog vremena; u našem srpskom slučaju mi nekako nemamo Hegela nego Konstatinovića i slična prenemagala, pa ni nema onog našeg sabiranja duha koji bi nas sproveo iz jučerašnje epohe u današnju epohu i da tako produžimo srpsku tradiciju istorijskog naroda koji zna da živi u poredku i da civilizacijski zaštiti sebe, kako jasno piše i u Ustavu, nego se susrećemo, ili, sa krizama prekida suverenosti srpske državnosti, ili, bezdanom konačne provincijalizacije i onda asimilacije na rubove periferije kao nekih 5 do 6 regiona trajno bednog -kratkog, lošeg i nasilnog života sa ovog prostora Srbije).

Da Vas podsetimo:  Ko ima pravo na dvoglavog orla

Pri čemu menadžersko-korporativni mentalitet ni u kom slučaju ne može voditi nekoj stabilnosti i optimalizaciji, nego isključivo krizi i nervozitetu sistema zarad svih onih maksimalizacija profita projektovanih u budućnost ekonomskih projekata o kojoj zasigurno ništa ne znamo nego je moguće učiti samo na greškama – kako to kaže ugledni švajcarski profesor Dirk Beker (knjizi Organizacija i smetnja, u kojoj tvrdi da je menadžer nužni parazit svakog sisitema). Jasno, koliko god da to košta čovečanstvo, i tek može da košta naše potomstvo, ne samo zagađene prirode, uništenih gradova i regiona rđe po celom svetu i ljudskih dramatičnih života, nego one opšte degradacije čoveka svedenog na ekonomsku viziju maksimalizacije profita. Kakve veze i odnosi mogu i to kakvog čoveka među ljudima opstati? Tako da je ovo danas i odsutna borba za elementarnu civilizacijsku sigurnost čoveka i nikakav „populizam“. Zato su pored sasvim očekivano konzervativno-nacionalnih partija na EU izborima zelene dobile priliku iako ove ne mogu biti odgovor na uzroke pojava nego samo posledice, pa se nekima čine kao ono kompromisno rešenje.

Kako to sa komunikacijom izgleda u Srbiji, može da posluži primer od pre neki mesec sa kreditima u švajcarcima. Vrhovni kasacioni sud je konačno doneo svoju odluku, slično sa evropskim, da su banke špekulisale protiv interesa svojih klijenata. Šta se dogodilo, vlast je u toj stvari intervenisala u interesu banaka dok je RTS praveći i svoju emisiju na tu temu širio famu kako sad svi mi moramo da plaćamo zbog glupih i pohlepnih sugrađana. Naivno su doveli stručnjake države, doduše bivšeg, banaka i umesto advokata dužnika, glumca – dužnika, oduzimajući pravo svima nama na objektivnu prezentaciju i stručno sučeljavanje argumenata. Pored sve ljubavi srpskih medija za glumce oni ipak ovakve uloge ne mogu da nauče, ali odigrana je predstava koja se zove informisanje.

Zapravo šta se još jednom dogodilo – možda će izgledati kao neobična upotreba pojmova ali će ova da nam na malom prostoru učini transparetnim probleme sa kojima se svakodnevno suočavamo. Ignorisanjem bića presude Kasacionog suda (da su banke svesno špekulisale protiv interesa svojih klijenata – koje im ne malo plaćaju te tzv troškove obrade kredita) bez priznanja njegovih nesumljivih evidencija šta je bilo–falsifikovana je stvarnost. Uz to degeneriše se etika mogućnosti – šta to može, a šta ne može u poslovanju, ali i našem životu, nego da se ako si dovoljno moćan a banke to sigurno jesu i mogu lepo platiti za takvu zaštitu, iako to ima ozbiljne štete po etiku ovog društva. I konačno degradira se sama estetika sigurnosti i slobode. Znači kod nas ne samo da je relativna stvarnost, etika i estetika nego su ružne i bez dostojanstva istine kako se ovde živi. Nama se naprosto na sve strane izmiče biće stvari, pa tako ispada da je 19 vekovna Srbija bolje razumevala vlasništvo kad nije ni tako lako dopuštala rasprodaju imovine zbog hipoteke (zaštićenost kuće i okućnice srpskog seljaka na koju je podsetio Slobodan Antonić ), a pogotovo da je ispod životnih potreba dužnika, a danas se zbog komično neuporedivo manjih komunalnih troškova to može činiti. Čak se u novom zakonu smatra genijalnom inovacijom što se ograničava na dug preko 5000 evra – a što se još očito je baš svakom razumnom lako postiže sa sudskim, administrativno – policijskim troškovima te enormno napumpanim troškovima javnih izvršitelja. Pri čemu, osim što bi morala da postoji ona minimalna zagarantovana komunalna usluga, i nema nikakvog razloga da komunalne usluge rastu ili se kamate jer je opšte govoreći reč o javnim preduzećima. Njihov zadatak bi trebalo da bude da rade u interesu samih građana, a ne da su cene grejanja, kao ona najveća stavka na zbirnom komunalnom računu po sezoni, otprilike 2 puta veće i jedino u rangu sa blisko polarnim Kopenhagenom. Što se komunalnih usluga tiče kao struja, telefon, sve koje se isključuju posle dva meseca jedino mogu biti posle tog roka na teret davaoca usluga i ne treba priznati kao dug. Svakako se ništa ne može ni oduzimati, a pogotovo ljudi izbacivati na ulicu, nego ili da se sačeka da dužnik postane platežno sposoban ili da se otpiše na teret države. Ne može se ili ne bi trebalo od toga praviti sekundarno, tercijalno tržište nabijanja dugova, kamate i troškova, upadati u bezumničku spiralu, kao i što bankama plaćamo svi i zelenaške kamate upravo zbog njihovog rizika –i upravo je tu prirodan kraj tome, a ne da se dugovi preprodaju (znači, niska kamata i preprodaja dugova uz jaku državu koja kontroliše proces – od sudova, policije i agencija, ili, ova visoka kamata i otpis nenaplativih dugova, kao uostalom kroz visoku kamatu kalkulisanog gubitka, i države koja možda nije jaka ali ima jasne principe dobrog PS i javnosti, a ne i, i). Tako se hrani vrlo zlo čudovište među nama koje ne želi da zna za stvarnost, i koje je još etička nakaza i estetska sablast (uvek me podseti na u ruskoj literaturi prisutan vonj zalagonice).

Znači sve zajedno kako može biti, jedina je stvarnost ekonomska, a i ona je relativna – tačnije vrlo je proizvoljna, pogodbena i uvek ružna, lako prevarantska i nasilna. Kako nikako ne može biti sama po sebi iskaz niza vrednost – poredak – trajanje, nego se ona mora držati u ravnoteži sa komunikacijskim legitimitetom i državom čemu u osnovi teže svi današnji kontraprojekti dominirajućoj ekonomizujućoj paradigmi. Oseća se u svemu nedostatak vladanja, a u korist bezličnog menadžersko-korporativnog upravljanja. Opšteg parazitluka koji možda pogoduje ekonomskim sistemima ovakvim kakavi su od početka industrijalizacije i pojave ove fele ljudi, ali ne društvima i državama.

Zašto su ljudi bilo kad pristali na to da bi danas jačao otpor? Jedna linija objašnjenja može biti, da se iz tzv. društva blagostanja, skliznulo u riziko društva – navodno da je lutrije za sve – možda ću ja biti dobitnik, američkog sna i slično (ali kao što su sve u svemu istraživanja Ulriha Beka i drugih pokazala, nije nastalo društvo podjednakih šansi, nego pre svega efekt lifta u kojoj se ne menja struktura odnosa – dominantno, ko je gore ostaje, isto važi za dole; ali sad još mnoštvo drugih opšte neusklađenosti i propadanja i čoveka i njegovih ustanova). S time je sam pokušao da se izmiri u svojoj posmrtno objavljenoj knjizi tvrdeći više opravdanje u odbrani planete od biće čoveka i kometa (koliko li smo se samo svi apokaliptičnih filmova nagledali uvlačenja u taj scenarijo pristananka na svetsku vladu). Međutim, posebno se nije prepoznalo da će sve završiti u stihija društvu (razobručenosti) ekonomizacije i homunkulusa (kako je Gete zamišljao čovečuljka-prouzvoda) umesto čoveka – u kome je lutrija poprimila morbidni obrazac, možda se meni neće desiti najgore. Kako su još Grci govorili životinje umesto ljudi. Kako je naš pokojni Partrijarh Pavle rekao da budemo uvek ljudi, iako su nas Srbe proglasili naši neprijatelji i njihovi mediji za sve drugo uključujući i portabl medijski genocid u pokušaju da nas podmuklošću oneljuđivanjem odrode (više ne znaju da prave razlike između ljudi i orvelijanski obučenih životinja za koje su vezali svoje projekte moći i među nama od kojih nastaje i ovde novi zvanični segment poturica među nama, koje je Njegoš vanvremenski opevao i ako se ovi danas zovu italo-engleski Montenegrini sve potpuno isto nastavlja da važi, samo što ovi imaju žablji „šći – jezik“ samo za sebe umesto srpskog u opštoj grotesknosti).

Druga linija bi mogla ići za modelskim određenjem čoveka Gerharda Folkera kao homo sapiensa, homo fabera, homo deusa, kreatora, ludensa, publikusa, a već treba uvesti poslednjeg, čoveka turiste današnjice koji u osnovi ima što nema. Čoveka bez mesta, samo ugođaja, bez vremena – ne samo bez večnosti, trajanja, i trenutka, nego čoveka aražmana, koji više ne može da razume ni jednu kulturu, ni ustanovu, svoju stvarnost, nego samo eklektički u svemu svoj turistički aražman. Uostalom samo tako mogu biti razumevena potreba za besciljnim putovanjima između kulisa koje se i na naše oči grade po Beogradu. Samo tako je razumljiv i brak koji nikad ne postaje kuća, jer je reč o aražmanu ugođaja. Otud jedino može da izvire nerazumevanje granice između države i porodice i zašto ne može da postavi po policajca u svaku porodicu koja nije u najboljem štimungu, koju razdiru bračni turisti svojim očekivanjima umesto da je što jeste retko mesto stvarnosti čoveka. Zašto se zakonski ne može država mešati u porodične odnose, a ne samo zato što nema mogućnosti da ih nadzire i kontroliše kako zamišljaju olako pa i zbunjeno razne feministkinje, rodne prvakinje i slične turističke revolucionarke i revolucionari koji više ne razumeju ni jednu ljudsku ustanovu, nedopirući ni do vlastite stvarnosti (kao da program korektnosti, kao i normalizacije su zamišljeni da se svi što više udalje od stvarnosti tako što se proglašava kultura za puku konstrukciju i predrasudu, uključujući ljudskog pola, dece koja sad ne smeju više odjednom da imaju po revolucionarima svoje roditelje nego više njih koji će ih uzimati od njihovih i dalje prosleđivati, uključujući i dalje obmane stvarnosti, koliko kako koja stoka sati može da se bez pauze vozi do klanice da joj bude ugodno …), nego očekujući malograđanski, sindikalistički, a sad još samo turistički dakle prividno euforije prijatnosti. Međutim, samo takav čovek jeste uklopiv sa postojećom ekonomizacijom, i moguć i nagrađen u već dominantno stihija-društvima u kojima nema nikakve više predvidivosti, pa ni koliko grama ima bilo koj prehrabeni proizvod, ni kog je kvaliteta. Šta tek reći za složenije i važnije stvari u društvima? Uostalom zar onda još posle terorizma po Parizu, Ebdoa, nisu pariski intelektualci uzviknuli, pustite nas da pijemo šampanjac (Časlav Koprivica je o tome napisao vrlo zanimljiv esej). Retko pribrana Hana Arent je u svom još crno-belom tv intervju iz 60-tih rekla, da sebe nikako ne vidi ni potencijalno među feministkinjama pušeći kao Turčin usred studija. Potvrđujući da se nešto mnogo gadno dogodilo sa ljudskom a posebno ženskom pameću otad u tehničkoj racionalizaciji koja je sve po inerciji razgradila i tako na kraju uspešno ubila „biće stvari“, otprilike 100 godina posle ubistva Boga u ljudskoj gordosti, a magijski pukim proglašavanjem za više znanje utisaka kao kad su uporno vekovima spaljivali žene kao veštice ako se nekom to učini, zatim su prilježno razvili čitavu doktrinu na ovim utiscima (toliko o Veberovskom raščaravanju sveta, jer se još uvek svodi na čovekovo nepristojno preterivanje i prestabilizacije dok priroda i dalje, beše heraklitovski voli da se krije). To je danas činjenica ma koliko je ko razumeo – zamena pristojnog sa prijatnim.

Da Vas podsetimo:  Gondoli je mestu iznad Topčiderske reke

Da rezimiramo shodno naslovu teksta, samo u političkom sistemu postoji politička komunikacija. Tako da borba interesnih grupa za svoje parče medijskog prostora neće ni oživeti javnost i učiniti je manje lošom, a još manje volšebno postati politička komunikacija, koja je samo moguća u PS. Posebno ako se tuku grupe koje nemaju ni same neku istoriju uvažavanja političkog sistema (jedini ga je Koštunica istrajno uvažavao i u to ime vratio mandat narodu). Tako da se po poznatom sve grupe tuku oko interesnog upravljanja Srbijom, a ne vladanja, ili, se na kraju na to svede. Zato ni ulični protesti ne mogu imati baš nikakav uticaj, i ništa Vučić nije rekao, za promenu ovaj put lažno nego začuđujuće iskreno kad je rekao da vas se sakupi i 5.000.000, baš me briga, jer nema političkog sistema pa samim tim nema ni političke komunikacije – sve to što interesne grupe i entuzijasti zamišljaju jeste u najboljem slučaju medijalno brbljanje bez PK koji se odvija u PS, neobaveznosti koji ne čine ni javnost drugačijom a tek ne boljom (niti će lekari odgovornije raditi, niti će sudove zanimati pravo i pravda, ni prodavce na pijaci…). Mogućnost je i to baš mala da će potražioci na kraju dobiti nešto medija ako je to sav cilj, onda samo priliku da se utale u lukrativne poslove što je možda dovoljno samo za njih lično (i svoje mesto u čekaonici za dogovor sa strancima nekog lepog dana), na šta se na periferijama svode stvari.

Dok revolucionarne taktike mogu opoziciju voditi isključivo anarhičnim ekcesima i po kom sukobu sa režimom koji će službeni batinaši i mediji ugušiti budući jedino za to pripremljeni (svakako do događaja sa puno žrtava u koji se mogu umešati faktori sa samo njihovim ciljevima, jer ni nema PS koji bi predupredio, a onda i ozbiljno organizovane države). Nego je za njih možda jedini ozbiljni put da sami simuliraju PS umesto propalog, za početak sa vladom u senci koji treba da nadomesti (i alarmantnu situaciju sa sadašnjim neprimenjivanjem i izigravanjem zakona u svim oblastima u neporetkovitom odnosu mnogih aktera, zainteresovanih samo za svoje koncesije – od funkcionera do službenika), objasni i koriguje postojeću vladu a ne puko ponudom o nekoj prelaznoj vladi tajnovitih stručnjaka od godinu dana (kao što je i ugovor sa narodom, ovo je prodaja mačaka u džaku). Nego da organizuju svoju vladu u senci, deklarišu principe, donose zakone i da ih prezentuju stručnjacima, zainteresovanim javnostima i građanima: predstave vrednosti, a ne samo ciljeve, objašnjenjem koristi i cene za građane ovih zakona i tako smisleno integrišu srpsko društvo. Izdrže objektivne i zlonamerne kritike. Otrpe podmeitačine i ne treba imati sumnje izlive poganosti, zla i zločine. Ovako potvrde preko potrebnu zrelost. Da tako sakupe vlastiti komunikacijski legitimitet, a ne da bude pozajmljen od medija. Izgrađen na konfliktima i priči o izborima kao da su stvarno oni samo onaj nedostajući trenutak u slagalici. Svakako da se uspostavi privremeno telo etičkog saveta koji će lustrirati one koji su Ustav dovodili svojim delovanjem u pitanje i da tako konačno ustavnost postane stvarni i suštinski sastavni deo naših života. Ostalo bi bilo samo ponovo zamena jednih koji su nam se smučili drugim a koji su vaspitaniji, ali ne i zapravo pristojni ljudi, nego očigledni turisti. Takvim nam, samo manje ili više divlji i bahati ekonomski avanturisti –turisti, očigledno i sve spremniji na indukciju malounosti u društvu već decenijama šetkaju po vlasti i njenim organima. Još, uvereniji kako su stručniji, pa je njihov upravljačko – menadžerski kriminal opravdaniji. Srbiji treba vladanje PS – pristojnost kao mera ljudskog u svemu. Kao ta suprotnost sofističkoj dovoljnosti izgleda, kad se kako čoveku učini da je i onda je samo potrebno još jedno medijalno „marketinško ubeđivanje“, čemu su još Sokrat i Platon prigovorili. Zato je stvarno nakupljeno znanje važno i njihovo praktično potvrđivanje, jer istine nisu pristupačne i svakako nisu medijalne u pink-tehnologiji.

Još jednostavnije rečeno, režim i svodi PS na samo izbore koje dobija svim drugim metodama osim političkom komunikacijom i komunikacijskim legitimitetom (a to već nema veze ni sa tzv. minimalnom demokratijom), tako da nema nikakvog više osnova prihvatati učešće u izborima iako su oni jedini put u PS i bavljenja politikom – naprotiv, potpunu razgradnju PS sa strane režima ne sme se više prihvatiti (i podjednako sa stvarnim interesima građana) i mora se istrajati. Kako nema realnosti izbora bez stvarnog PS i PK, kao i komunikacijskog legitimiteta u javnosti. Međutim, nije dobro da vlast bilo kome padne u krilo revolucionarnim nasiljem zbog izbora, nego isključivo radom na obnovi PS aktivnim nenasilnim doprinosom: da bi se shvatilo po dubini da je vlast jedino moguća kroz PS i komunikacijskim legitimitetom u odnosu na celokupno društvo. Konačno, uz punu pažnju da, kao što se iznova ponavlja, kod nas se društveni procesi nikako ne mogu evolutivno razvijati, jer mi nemamo tu društveno – kulturnu snagu u svojoj eliti – koja je mahom u prvoj generaciji sastavljena od prostodušno pohlepnih skorojevića, a u drugoj ćerki i sinova koji su dekadentni a i degenerisani rasipnici plena očeva. Nosioc društvenog procesa tako postaje srednji sloj pristojnih ljudi što nije najbolje rešenje (nekad seljaka domaćina, potom dela građanstva) koji svojim ličnim primerom i zalaganjem stvaraju od Srbije stalno iznova mesto života. Umesto mogućnošću elitne integracije što je iskonski svojstveno društvima, kao što ga je i Gumiljov razumeo u pasioniranosti, a ideološki Sovjetskom Savezu nije prijalo (zato su naši primeri velične mahom ratni, književni, a ne iz mirnodopskog života iz koga su mahom anegdote, retko poduhvati i skoro nikad poredak, premda je iz nekadašnje elite bilo nacionalnih veličina i zadužbinara). Tako je biće sa svakom epohom tokom cele naše moderne istorije (elite mahom divljaju uz izuzetke kad god nema okruženja dovoljno snažnog da ih usmerava – ni na šta drugo nije upozorio ni Arčibald Rajs; tako je bilo i sa komunističkom kad su neki od njih bukvalno preko noći postali elita – Đilasova nova klasa). Svakako, naša sadašnja situacija postaje loše rešiv problem jer elite su kao i obično zauzete preraspodelom u svoju korist, pa ako je još danas srednji sloj sam zalutao u lavirintu medijalno turističkoga aražmana ponude prijatnosti, što im se ne može više previše zameriti jer su izloženi sveobuhvatnom pritisku medijalizacije, inflatornoj lakoj kulturi, rastu neporetka (antivrednosti –antiporedak –antitrajanje) – čak nerazumevanju šta nam se to svima dešava u ovom savremenom svetu uz ucenu nemaštinom, koliko god za razliku od elite kojima se ne može previše našteti osim u revoluciji, pristojni ljudi kad se lično angažuju sami pristaju na trajno odricanje, trpljenje u strasti da se uradi, ali to nikad nije masovna pojava, pa ceo posao može propasti ili završiti u revoluciji, manje unutrašnjeg proleterijata (Tojnbi), a više stranog interesa sa svojim novim lokalnim ljudima. Što ništa ne bi bilo neobično u društvu koji nema svoje kulturne sintetičare duha srpskog mesta, nego provincijalne reciklatore tuđih mesta i kog kritičnog analitičara, a mahom samozadovoljne podržavaoce i kritizere.

Mile Milošević
Izvor: milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime