Zajednički spomenici

1
523

Na Balkanu nikad nije manjkalo sukoba, svađa,pa i ratova. Neminovne posledice toga bile su, kako se to danas kaže „migracije“ naroda, dok se to nekad zvalo mnogo jednostavnije- „bežanija“. Pod turskim ropstvom mnogi Srbi su prihvatali islam, u nekim drugim teškim vremenima, Srbi u Hrvatskoj su prihvatali katoličanstvo. U mirnijim i srećnijim vremenima, bilo je mnogo mešovitih brakova i deca iz takvih brakova su mogla da biraju svoj nacionalni identitet. Sve to, u nekim normalnijim zemljama bi bio razlog za dublje povezivanje različitih naroda, ali na Balkanu su to, naravno, dodatni razlozi za produbljavanje sukoba i nesporazuma.

Ratovi prozvode heroje. U stvari, nekad su se više zvali junaci, ali od Drugog svetskog rata, su postali heroji. Ako u ovoj priči ostavimo po strani neznanog junaka koji je dobio zasluženi spomenik na Avali, svi ti junaci-heroji imaju imena, mesta rođenja, nacionalnost, porodice i naročito važno, ideale zbog kojih su poginuli. Međutim, nemirni Balkan je i od toga napravio zbrku i problem.

Za Jugoslaviju su se u Drugom svetskom ratu borili i Srbi, i Hrvati, i muslimani i mnogi drugi narodi. I svi oni imaju svoje heroje i svoje spomenike posvećene tom vremenu i tim ljudima. Devedesitih godina se većina tih naroda, osim Srbi i Crnogoraca borila za raspad Jugoslavije, i opet su neki ljudi, u toj borbi, proglašeni herojima. I naravno, dobili spomenike sebi u čast.

Najmanje četrnaest velikih vezira je poreklom sa ovih prostora (uglavnom Bosna i Srbija). Najmanje četrnaest velikih vezira u toku istorije osmanske države bilo je jugnoslovenskog porekla. Osim njih, slavi Osmanlija su doprinele hiljade vezira, beglerbegova, paša, kao i desetine hiljada običnih vojnika hrišćanskog porekla iz Bosne ili Srbije. U XVI veku bilo je toliko ovih poturčenjaka da se srpski jezik smatrao za drugi na sultanovom dvoru (nakon turskog). Najpoznatiji od svih njih je Mehmed paša Sokolović, veliki vezir koji je podigao slavnu ćupriju na Drini. Mehmed se nikad nije odrekao svojih srpskih korena. Možda ste pomislili da je to prilika da se oko Mehmeda paše Sokolovića, Srbi i Bošnjaci približe jedni drugima. Naravno, grešite. Ideju Emira Kusturice da u Višegradu muslimani i pravoslavci zajednički podignu spomenik velikom veziru je dočekana na nož i izazvala opšte zgražavanje muslimana.

Tragikomičan je primer Severne Makedonije koja je uporno „otimala“ Aleksandra Makedonskog od Grka, podizala mu spomenike, po njemu nazvala aerodrom u Skoplju… I sve bi to bilo divno da Aleksandra (zbog njegovog nadimka – Makedonski) nisu sasvim prisvojili i proglasili državljaninom BJRM – Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Otrežnjenje je ipak došlo na vreme, predsednik Vlade Severne Makedonije Zoran Zaev je priznao da je bilo pokušaja prisvajanja tuđe istorije, pa je aeodrom preimenovan… Doduše spomenici i građevine u starogrčkom stilu su ostali u centru Skoplja, ali to više nije važno.

Jedan moj poznanik me je svojevremeno ubeđivao da je car Konstantin, rođen u Nišu, čistokrvni Srbin. Malo se zbunio kada je čuo da je ukupno 17 rimskih careva ili vladara  rođeno na teritoriji Srbije, valjda je i njemu bilo previše da je toliko „Srba“ bilo na čelu velike Rimske imperije. Za divno čudo svi ti rimski carevi nisu postali izvor nesporazuma sa Italijom a u Nišu je podignut spomenik caru Konstantinu, kao poklon katoličke crkve. 

Skender beg iliti Đurađ Kastriot, nacionalni heroj Albanaca, je po nekim istorijskim izvorima bio srpskog porekla i tokom života je bio i musliman i pravoslavac. Da li bi Albanci pristali da zajedno sa Srbima podignu spomenik ispod koga bi pisalo „srpsko-albanski“ junak?

Lep primer da istorijske ličnosti mogu biti zajednički junaci različitih naroda je podizanje spomenika u Zemunu, (gde je i stradao), Sibinjanin Janku odnosno Janošu Hunjadiju. Međutim, i taj događaj je postao kontraverzan je je Janoš alias Janko, prikazan kao karikatura koja neodoljivo podseća na strip junaka – Asteriksa. A taman smo izgladili odnose sa Francuskom…

Ovde su i umetnici i naučnici sa „problematičnim“ poreklom povod za svađe ili makar podozrenje. Meša Selimović, musliman iz Tuzle se izjašnjavao kao Srbin muslimanske veroispovesti. Time je, umesto zajedničkog spomenika, dobio prezir muslimana iz Bosne. Ivo Andrić, poreklom Hrvat, se izjasnio kao pripadnik srpske književnosti i time, umesto zajedničkog spomenika, zaradio prezir Hrvata. Nikola Tesla je dobio spomenike i od Hrvata i od Srba, ali ne i zajednički spomenik od oba naroda.

Mehmed paša Sokolović je bio toliko pametan da sam sebi, za života, izgradi spomenik podizanjem mosta na Drini. Ako se desi da u budućnosti dobije pravi spomenik, teško da će to biti zajednički poduhvat Srba i Bošnjaka. Verovatniji scenario je da će mu spomenik podići Srbi i da će samo zbog toga, muslimani iz Bosne, okretati glavu od njega.  Jer, ovde je sve crno ili belo (uglavnom crno) i nove nacije, novi jezici, nove istorije, nove ideologije zahtevaju isključivost. Nove „istine“ ne trpe širinu vidika i širinu misli.

Goca Savković

1 KOMENTAR

  1. Sve dok muslimani budu verovali da su na balkanu stariji od Srba ( a da nije tako govori otomanska okupacija i poturcavanje, sto bi otomani poturcavali muslimane), dok veci deo hrvatskog naroda ne shvati ko su im preci, dok makedonci ne shvate da su nastali voljom i silom bugara koji su srbima zivecim u staroj Srbiji menjali prezimena i nametali jezik, dok arnauti ne shvate da su ih nemci izmislili i da nemaju veze sa Ilirima, na balkanu nece biti ni mira ni zajednickih spomenika. Ako muslimani svojataju Sokolovica onda mi opravdano svojatamo muslimane deo arnauta i albanaca jer je Enver Hodza srbima zabranio da koriste svoja imena, prezimena i jezik pa se danas vode kao albanci.
    Problem balkanskih naroda nismo mi Srbi vec njihovo podanistvo njihovo odmetnistvo i njihova mrznja koja proizilazi iz cinjenice da su mali i da su u vecini srpskog porekla.
    Tu je sva muka balkana. Samo najhrabriji, naj uporniji i najverniji Srbi izdrzali su kroz vekove sve muke i ostali, opstali kao nepokoreni Srbi na svojoj zemlji a to boli one slabije koji su menjali i veru i naciju da bi spasili zivot a u sustini oni su izgubili sebe.
    Danas nisu ni zivi ni mrtvi, ni tamo ni amo a mrznja ih razara iznutra.
    Tu su svi problemi poturcenih, pokatolicenih, poalbanjenih, pobugarenih, asimiliranih Srba. I kad na zapadu meni kazu da su Srbi krivi za balkanske muke ja im kazem da su u pravu stim sto brkaju pojmove.
    Krivi su Srbi, ali oni koji su asimilirani pa danas hoce da budu vece pape od samog pape i veci Muhamed od samog Muhameda.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime