Sukob sindikata u zdravstvu, prosveti i socijalnoj zaštiti sa Vladom Srbije oko Nacrta zakona o zaposlenima u javnim službama traje već mesecima. Za pojedine sindikate Nacrt je diskriminatoran jer zaposlenima oduzima „sindikalna i radna prava“. S druge strane, u Vladi Srbije ističu da je baš ovakav zakon potreban za uređenje efikasnog i pravičnog sistema radnih odnosa u javnim službama.
Koliko je sukob ozbiljan svedoči i činjenica da Socijalno-ekonomski savet Vlade Srbije sredinom oktobra nije uspeo da usaglasi mišljenje oko Nacrta zakona zbog čega je i otkazana najavljena konferencija za novinare.
Bojan Urdarević, profesor radnog i socijalnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, kaže za Insajder da je Nacrt zakona o zaposlenim u javnim službama samo još jedan u nizu zakona kojim se povećava nesigurnost zaposlenih, ovoga puta u javnom sektoru, a po uzoru na već sprovedene mere u privatnom.
„Nažalost, polako se napušta koncept sigurnosti zaposlenja i svedoci smo, još od donošenja Zakona o radu iz 2001. godine, trenda opšte deregulacije i fleksibilizacije radnih odnosa. To nije svojstveno samo našoj državi već i mnogim drugim državama i teško je u ovim uslovima boriti se protiv toga jer rad postaje sve više ekonomska, a sve manje pravna kategorija,“ ističe Urdarević za Insajder.
Prema njegovim rečima, za razliku od pojedinih država u okruženju, radno zakonodavstvo u Srbiji još poseduje određene zaštitne karakteristike, međutim, to neće trajati još dugo s obzirom na mere Vlade Srbije.
„Dakle, nije cilj radnih zakona da zaposleni budu sigurniji, već da se obezbedi privredni ambijent za strana ulaganja gde se rad posmatra kao trošak proizvodnje. Ovaj nacrt zakona je samo jedan u nizu takvih zakona, te svakako njegov primarni cilj i nije da obezbedi sigurnost radnih mesta već da podstakne smanjenje broja zaposlenih u javnoj upravi,“ objašnjava Urdarević.
Javne službe po uzoru na privatni sektor
Ministar državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić obrazlažući zakon naveo je da će on omogućiti bolju organizaciju i vrednovanje rada u javnim službama, a time i doprineti boljem kvalitetu usluga koje država pruža građanima i privredi.
Međutim, Urdarević je skeptičan prema tome da će dodatno opterećenje i veća nesigurnost zaposlenih doprineti povećanju kvaliteta usluga u javnim službama.
U tom kontekstu on navodi zakonsko rešenje koje se odnosi na dodatno opterećenje na radu i koje propisuje da je zaposleni dužan da radi i poslove koji nisu u opisu njegovog radnog mesta u slučaju da na tom radnom mestu niko trenutno nije zaposlen. Urdarević smatra da se time uvodi „kvazi prekovremeni rad“ budući da će se prekovremeni sati u tom slučaju plaćati od četiri do 10 odsto više umesto 26 odsto kako je predviđeno Zakonom o radu.
Takođe, navodi da u zakonu „ne sme da se nađe“ član koji propisuje da „radno mesto može da se popuni zasnivanjem radnog odnosa na neodređeno vreme ako ono nije popunjeno“, jer otvara mogućnost za arbitrarno odlučivanje direktora ko će biti zaposlen, kao i „disciplinovanje neposlušnih“.
Urdarević smatra i da odredbe zakona koje se odnose na premeštanje zaposlenih kod drugog poslodavca mogu da budu prostor za zloupotrebu, jer predstavljaju „novi institut koji može da omogući direktorima javnih službi da se bave lizingom radne snage“.
„Ovakvo normiranje je vrlo problematično i pogrešno, jer bi ovi razlozi morali da budu utvrđeni samo kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili ugovorom o radu. Kada se tome doda i odredba koja predviđa da zaposleni ostvaruje sva prava iz radnog odnosa kod poslodavca od koga je premešten dobijamo rezultat da zaposleni u javnim službama mogu da budu ustupani kod privatnih poslodavaca, a da država plaća sve njihove troškove,“ navodi Urdarević za Insajder.
Kolektivni ugovori u „penziji“
Prema Zakonu o radu kolektivnim ugovorom zaposleni mogu da ostvare veća prava i povoljnije uslove rada od onih utvrđenih zakonom. Međutim, prema Nacrtu zakona o zaposlenim u javnim službama sindikati neće moći da pregovaraju o platama, kao ni o svim drugim pitanjima regulisanim zakonom, čime se privileguju zaposleni u javnim preduzećima.
Urdarević ističe i da se ovim dovode u pitanje već zaključeni kolektivni ugovori, jer će eventualnim stupanjem ovog zakona na snagu njihove odredbe jednostavno prestati da važe.
„O čemu će se pregovarati kada je najveći broj pitanja uređen zakonskim i podzakonskim aktima? Napominjem da je najveći broj kolektivnih ugovora do sada zaključen u javnom sektoru, što je žalosno ali istinito. Ovakvim regulisanjem možemo komotno da „penzionišemo“ kolektivne ugovore jer ih u privatnom sektoru ima jako malo, a biće ih još manje“, kaže Urdarević za Insajder.
Zakonom se uvodi „nova kategorija zaposlenih“
Kako su u Ministarstvu za državnu upravu više puta navodili, njihova ideja je da se određene javne službe obuhvate jednim zakonskim tekstom, čime bi se našao jedan zajednički imenilac za sve delatnosti – od zdravstva, preko prosvete, do kulture, nauke i socijalnog rada.
Međutim, Urdarević smatra da su ove oblasti previše raznorodne da bi mogle biti obuhvaćene jednim zakonom.
„Kod ovakvih zakona postoji opravdana opasnost, a što se i pokazalo na pojedinim mestima u Nacrtu zakona, da određena norma bude primenljiva samo za jednu delatnost, ali s obzirom da se ne kaže u zakonu o kojoj se radi, ona postaje univerzalno primenljiva na sve delatnosti javnih službi. Tako smo u Nacrtu zakona dobili dosta odredbi koje su preuzete iz zdravstvenih zakona ili o kojima se pregovaralo sa sindikatima iz oblasti zdravstva, ali se one ne mogu odnositi na prosvetu, kulturu ili slično,“ objašnjava Urdarević.
Prema njegovim rečima, zakon je i selektivan, jer je „opseg primene daleko uži“ od onoga šta nam sugeriše njegov naziv. Zakon izuzima iz primene javna preduzeća i privredna društva koja deluju u oblastima javnih službi, a neće se primenjivati ni na zaposlene u javnim službama za koje je predviđena obavezna privatizacija.
„U tom smislu je ovakav naziv zakona dezavuišući jer se primenjuje samo na jedan određeni deo javnih službi,“ kaže Urdarević za Insajder.
U obrazloženju Nacrta zakona se ističe da bi on trebalo da reguliše probleme koji nisu prepoznati u Zakonu o radu ili koji bi trebalo da budu uređeni na drugačiji način.
Međutim, Urdarević postavlja pitanje zbog čega onda u Nacrtu ima skoro 30 normi koje upućuju na Zakon o radu.
„Drugim rečima, kada se iz Nacrta zakona „odstrane“ sve upućujuće norme koje se odnose na opšti ili poseban propis, ostane jako malo, a mi postajemo svedoci nastanka jedne nove kategorije zaposlenih lica koji nisu ni u opštem ni u posebnom režimu radnih odnosa,“ zaključuje profesor Urdarević.
https://insajder.net
