Čitam izjavu dr Zorana Živkovića, već trećeg po redu rukovodioca stručno-operativnog tima imenovanog od Štaba za vanredne situacije nesrećnog grada Valjeva.
Ako sam dobro razumeo, doktor nam je saopštio da su „shodno zakonskoj regulativi jedino ovlašćeni za javno saopštavanje informacija načelnik i komandant Štaba za vanredne situacije Valjeva, a to su pukovnik Mihajlović i dr Gvozdenović“.
Sad, zakonska „regulativa“ čitave ove vanredne situacije poprilično je zanimljiva. Počelo je tako što je autor vanrednog stanja pre mesec dana bio sasvim, sasvim, sasvim siguran da Skupština Srbije ne može da se sastane, a prekjuče se predomislio i odobrio g-đi Maji Gojković da pomalo radi svoj posao.
Preživeo sam nekoliko vanrednih, a i neka ratna stanja, ali je ovo stanje odista vanredno vanredno. To jako lepo pokazuje Uredba o sastavu, načinu i organizaciji rada štabova za vanredne situacije, objavljena u „Službenom glasniku RS” broj 27 od 13. marta. Kao što se vidi, uredba se rodila tri dana pre samog vanrednog stanja i tako započela i terminološku (nimalo slučajnu!) zbrku.
Da li smo mi to u vanrednom stanju ili vanrednoj situaciji? Da li imamo štab za vanredne situacije, štab za vanredno stanje, ili „krizni“ štab? Koji nam se od ta tri štaba stalno javlja i upravlja našim životima? Ko je glavnokomandujući u jednom, drugom ili trećem štabu?
Uredba objavljena 15. marta ima svega dve rečenice, ali tvrdi da smo u vanrednom stanju. To lepše zvuči nego strana reč – situacija, ali nije dovoljno da nam objasni šta se zapravo događa. Autor vanrednog stanja stoga je bio primoran da objavi i posebnu Uredbu o merama za vreme vanrednog stanja.
Taj pravni (ili „pravni“) akt tako je početnički (po četnički?) napisan da je do ovog dana morao biti menjan tačno dvanaest puta. Radikalno.
Od prve do dvanaeste verzije ovde ni slova nema o „saopštavanju informacija“. Najveće otkriće ovog dokumenta, međutim, jeste stav u članu 2 koji nas obaveštava da je komandant Republičkog štaba za vanredne situacije ministar u čijem su delokrugu poslovi iz oblasti zaštite i spasavanja od katastrofa.
Sad ćete mi reći: kakav, bre, ministar, pa zna se valjda ko je u ovoj državi jedini vlastan da nas štiti i spasava od katastrofa!
Ovu idiličnu sliku, plagiranu sa originala nastalog u Severnoj Koreji, kvari Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama sa kraja 2018. godine. Zakon mnogo jasnije od pre neki dan štampane uredbe propisuje da je komandant Republičkog štaba za vanredne situacije ministar unutrašnjih poslova…
Jedini ministar, čini mi se, koji se sve vreme vanrednog stanja nijednom nije pojavio među građankama i građanima što nas na svim TV kanalima naizmenično zastrašuju i hrabre, a sveukupno potpuno sluđuju!
Sin, Valjevcima dobro poznatog gospodina Branka Stefanovića, srećom, nije (danas) moja tema. On nas je samo doveo do već pomenutog Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama. Verovali ili ne, u tom zakonu postoji poglavlje sa naslovom „Građani“, koje počinje članom 36:
„Građani imaju pravo da budu obavešteni o rizicima od katastrofa, merama i aktivnostima koje se preduzimaju radi njihovog smanjenja, pretnjama i mogućim posledicama od katastrofa, kao i o svim neophodnim informacijama od značaja za zaštitu i spasavanje. Informacije i obaveštenja iz stava 1. ovog člana daju se u pristupačnom i lako razumljivom obliku i formatima, uključujući na znakovnom jeziku i Brajevom pismu…“.
Nigde ovde, dakle, ne piše ko je „jedini ovlašćen“ da obaveštava nas, građane „Grada duhova“ (poslušajte najnoviji hit Rolingstounsa!). To pravo u Valjevu je neko ponovo prigrabio isključivo za sebe.
I svoje podguzne medije…
