Zaokruživanje granica ili svođenje na „pravu meru“?

2
833

Cilj nije samo teritorijalno razgraničenje. Pa ni puko umanjivanje srpske državne teritorije. Cilj je svođenje na pravu meru, meru koju su drugi zadali

U javnom govoru o Kosovu, koje ponovo i potpuno opravdano zadobija centralno mesto, ima nekih teško razumljivih, gotovo ezoteričnih mesta. Ti toposi javnog govora zasnivaju se – prevashodno – na podrazumevanosti, na samorazumljivosti.

Tako postoje mnoge stvari koje moramo, još više njih koje ne smemo a tu je i ponešto što ne možemo sve i da hoćemo – a da, uobičajeno, nema nastavka koji obrazlaže zašto bismo to nešto morali i zašto nešto drugo pak ne bismo smeli. Srećom, mnogo toga je izrečeno i napisano, posebno poslednjih dvestotinjak dana, sa ciljem da raščara ove topose javnog govora i diskusiju o „kosovskom pitanju“ iz domena dosetki i opaski premesti u prostranstva razboritog i odgovornog političkog govora.

Među te bajalice odavno nam je privukla pažnja jedna koja ide otprilike ovako: Srbija, da bi krenula put svetle (a kakve druge?) budućnosti, mora da se zaokruži, da tačno zna gde su joj granice. Što zapravo znači – u kontekstu sadašnjih prilika – da odustane, čak i od diplomatske borbe za Kosovo i Metohiju, i odrekne se svoje državne teritorije.

Tu bajalicu je u većem broju navrata, u svojom uvodnicima, ponavljao urednik jednog beogradskog nedeljnika. Skoro doslovce ju je, 10. avgusta, ponovio predsednik Republike Aleksandar Vučić. U izjavi za „Večernje novosti“, objašnjavajući šta znači ideja o razgraničenju sa Albancima, predsednik je ukazao da „hoćemo jasne granice, a ne provizorijum kao što je danas u kome nam jedno piše, a sasvim drugo imamo na terenu“.

Bizarno je, pomalo, da se u zemlji gde mnogi ne znaju koliko su goleme katastarski neupisane nekretnine u kojima živi – i gde, dabome, mnogi kažu poreznicima da su mnogo manje, a rođacima malo veće no što jesu – predsednik tako oštro insistira da moramo da u kvadrat znamo kolika je naša zemlja.

Iako nije detaljno obrazložio zašto veruje da je nužno okončati „provizorijum“, tok misli koji stoji iza ovakvog stava je lako rekonstruisati. Mnogi su pre predsednika ukazivali kako, da bi se Srbija okrenula svetovnim temama sticanja blaga i opštenarodnog tova, mora da se razreše pitanja koja odvlače pažnju, novac i preko potrebnu energiju.

Na nesreću po predsednika i one koji slično misle, relativno je lako izmeriti koliko napredak narodne privrede zavisi od održavanja provizornog rešenja na Kosovu i Metohiji (da je nužno precizno sagledati ekonomske aspekte „zamrznutog konflikta“ ukazivao sam ranije). Čak i uz svo Insajdersko računovodstvo propraćeno potmulim zvucima muzike iz horor filmova, ne može se steći utisak da na celo „kosovsko pitanje“ odlazi veliki postotak državnih pitanja.

No, ostavimo po strani računovodstvene teme. Ako se saglasimo da „kosovski provizorijum“ ne odnosi previše novca (a ne odnosi), kako napredak Srbije koči nezaokruživanje državne teritorije, odnosno naša nesposobnost da je precizno numerički odredimo? Da li – čak i da ne znamo status određenog tela teritorije – to na odlučujući način onemogućava svakoliki progres?

Pukom teorijskom spekulacijom dâ se naslutiti da provizorij ne onemogućava, na primer, razvoj neke izvozno orijentisane visokotehnološke kompanije. Ili reformu poreskog knjigovodstva. Ili odustajanje od štetnog dualnog obrazovanja.

Ne čini se da, ni sa stanovišta istorijskog iskustva, postoji čvrsta veza između društvenog i ekonomskog napretka i prihvatanja „svođenja na pravu meru“. Neke od najuspelijih država bukvalno nisu znale kolike su, s tim da ih to nije sprečavalo da žele da postanu još veće. Sumnjam da je mančesterskom trudbeniku druge polovine 19. veka život zagorčavala briga gde se okončava granica Imperije prema Paštunima. Možda, nasuprot ovih promišljanja, zaokruživanje zaista jeste nužno za nešto – prepuštamo zagovornicima te teze da nam tu svoju zamisao pobliže objasne.

Teško je uvideti vezu između državnog i narodnog blagostanja i nužnog i brzog razgraničenja. Osim, a mislim da je baš to ključan razlog ovakvih izjava, ako se napredak i blagostanje nužno ne sagledavaju u jednom, unapred i spolja zadatom okviru.

To je okvir čije ukupne koordinate određuje Evropska unija. Aleksandar Vučić, kao ključni agent višeslojnih stranih interesa, to besprekorno razume. Cilj nije samo teritorijalno razgraničenje. Pa ni puko umanjivanje srpske državne teritorije. Cilj je svođenje na pravu meru, meru koju su drugi zadali. I kao što države periferije jasno mogu da razaznaju gde je njihovo mesto u sistemskoj podeli rada, tako je moguće razaznati koji nivo državnog suvereniteta im stoji na raspolaganju.

Mesto u poretku određuje ne samo kako će se razrešiti pojedino pitanje (da li će Srbija izgubiti teritoriju ili ne) već i vrstu pitanja kojima Srbija može da se bavi. Odricanje od „kosovskog provizorijuma“ nije samo stvar teritorijalnog gubitka, no i odricanje od poslednje teme koja stoji između bednih ostataka srpske države i potpunog obezdržavljanja. Upodobljavanja u poredak gde su nam mesto koje nam sleduje već nenaklonjeno odredili.

Možda Vučić raspolaže sa dovoljno političke snage da nas smesti tako gde misle da nam je mesto. Međutim, pre kapitulacije, red je da znamo protiv čega se zapravo borimo.

Miloš Milojevič
www.stanjestvari.com

2 KOMENTARA

  1. Samo treba pogledati odluke komunističkog kongresa KPJ u Drezdenu 1928,i sve razumeti,do koje faze su došli u odrađivanju odluka pomenutog kongresa,ne vidim šta je ovde van tog dogovora KPJ u Drezdenu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime