BRITANSKA antisrpska rezolucija o tragediji u Srebrenici, zlikovački napad bošnjačkih napasnika na premijera Vučića u Potočarima, oklevanje sarajevskih foruma da utvrde vinovnike i posle posete predsedničke trojke BiH Beogradu, hrvatsko proslavljanje “Oluje” zbog koje Srbi tuguju, konačno i pokušaj prištinskih političkih imbecila da svoju nakaznu državu učlane u Unesko, čime bi Srbiji oteli večne duhovne i kulturne vrednosti drevnih spomenika, crkava i manastira, bez kojih bi se ugasila istorijska izvorišta srpskog identiteta…
Sve ovo, i još ponešto što zaslužuje mesto u ovako mehanički nabrojanoj zbirci užasnih i sramotnih priloga nasilja, pokazuje političke namere obnovljenih pritisaka i napada na Srbiju. Malo li je – rekle bi dokone šaljivdžije. Oho – ho, baš ih je premnogo, i to za manje od mesec dana. A, tek, kakva im je najcrnja priroda njihovih “krajnjih namera” uperenih na Srbju – crnja da ne može biti…
Zamislite samo, daleko bilo, da su “one budale”, uradile nešto Vučiću, ono najgore! Ili, možete li da zamislite Srbiju bez Bogorodice LJeviške, Visokih Dečana, Gračanice, Pećke Patrijaršije, malene Banjske kraj Kosova, sa legendarnim Banović Strahinjom, junakom, verovatno, najbolje narodne pesme, srpske, a to znači i – svetske!
Evo, uostalom, najsažetije, gotovo skice zbivanja:
Velebritanci su, u ime SAD i njhovog Zapada, i pored upozorenja da promene glavnu, point-tezu da su samo Srbi za sve krivi, naravno i za Srebrenicu, predali Savetu bezbednosti tu, najblaže rečeno, jednostranu, po svemu antisrpsku rezoluciju. Dočekana je vetom Rusije, ugašena kao takva. Ishod potpuno očekivan, pa tek sada deluju nepotrebnim beogradska pisma Moskvi, pa i Nikolićevo Putinu, da upotrebi veto.
Propali Britanci, ali se nisu dali Bošnjaci – sačekali Vučića i umalo da ga urnišu. Pošto se poklonio žrtvama Srebrence – i to pred majkama – krenula je na njega zločinačka poara – energični, vešti i hrabri su bili pratioci, spasen je premijer koji je prethodno upozoravan da ga čeka nesigurnost i da bi bilo dobro da ne ide u Potočare. Dobro je sve prošlo tog 11. jula, pa je Vučić svojoj hrabrosti dodao i sklonost za oproštaj, što je delovalo toliko ubedljivo da je pozvao u Begrad sarajevsku predsedničku trojku – Čović, Izetbegović, Ivanić – koja je dočekana srpski srdačno.
Dani potom, međutim, nisu doneli zaokret u prazno ali se neshvatljivom mora da prima vest da još niko o osumnjičenih a poznatih i snmljenih nije smešten tamo i gde mu je mesto zbog pokušaja ubistva, i to predsednika vlade susedne države koji je, uz sve, zvanično pozvan da dođe na srebreničku bolnu svečanost…
Aktuelnim hrvatskim liderima, isto kao i prethodnim garniturama, od Tuđmana naovamo, odgovarao je srpsko-bošnjački zaplet, da pojačaju svoju antisrpsku i ranije planiranu kampanju za proslavu “Oluje”. A njih je taj pir pobede, parada moći, za Srbe tuga i trajna nesreća – Hrvati su ubili više od dve hiljade Srba, a prognali oko 25o hljada iz domova sa viševekovnih ognjišta…
Suočavanje, proslava i nesreća još se gledaju oči u oči, i sve dok Zagreb ne spusti pogled sa sramote zločina – ostaće duboki razdor Srbije i Hrvatske!
A, tek – Kosmet:
Posle obnovljenih napada na Srbe, one koji su ostali i one koji su se tek vratli, prištinski politikanti su se opredelili za odugovlačenje dijaloga u Briselu, za zatezanje tehničkih razgovora. Najgore je što najdrskije izbegavaju da realizuju utvrđene i potpisane zaključke, a ne ostvaruju se, tako, odluke već formulisane – Zajednica srpskih opština, formiranje suda za zločine OVK, za vozila će se i dalje plaćati kad pređu administativnu liniju itd. I, dok se očekuju neka pomeranja pod pritiskom činovnika iz EU, lideri iz Prištine, verovatno da bi sprečili dijalog o imovini, lansirali su novi, posebno razorni udarac…
Podržani, naravno, od SAD i nekih lidera EU, krenuli su Albanci tamo gde Srbe najviše boli. Pripremili su, po savetu zapadnih moćnika, jedno moderno prilagođavanje – da svoju državnu tvorevinu učlane u svetsko vrhunsko telo, Unesko. Naravno, ni malo slučajno. Pokazalo bi se, prvo, da su razbojnici eliminisani ili kulturno sazreli, jer je svet bio preplavio ružan utisak o lomljavi i rušenju crkava i manastira i skidanje krstova sa krovova srpskih pravoslavnih svetinja. Ono što je važnije je približavanje UN, a to podrazumeva i učlanjenje u Unesko. Dugogodišnji napor albanskih otimača i njihovih zapadnih gazda stvorio bi tako uslove da njihova albanska država na srpskoj zemlji zvanično postane svetski nezavisna.
Bilo bi gotovo sve okončano …
Rade Brajović
fakti.org
