Zapadna histerija kao uvod u rat

0
326

Slika Zapada, razotkrivena iživljavanjem povodom tragedije malezijskog aviona, još je jedno upozorenje da je sve moguće.

antiputin-kampanjaTragedija malezijskog putničkog aviona nad Ukrajinom je u većem delu Zapada, pre svega u Americi i Velikoj Britaniji, poslužila ne samo za intenziviranje neprijateljstva prema Rusiji nego i za do sada retko viđen izliv mržnje, posebno prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Poruke naslovnih strana britanske i američke štampe su kao da je predsednik Putin lično ubio putnike tog aviona. Tako agresivan izliv mržnje i izbor i količina uvreda svedoče, međutim, o panici i skrivenom osećaju krivice na Zapadu za sve što se događa u Ukrajini i besu zbog neuspeha. Ali iznad svega svedoče o bolesnom političkom društvu koje ima potrebu da mrzi.

Industrija nesreće i mržnje je odavno osnova zapadne politike straha, kojom se pre svega domaća javnost održava u konstantnom, generalnom strahu i zabrinutosti, ali ovoga puta je javna komunikacija prevazišla sve do sada viđene „koncepte“. Povodom nesreće malezijskog aviona na Zapadu je svako, ali stvarno svako, mogao da kaže šta god želi, nije važno, i da preti Rusiji i predsedniku Putinu. I to je sve orkestrirana akcija, pa tako sva štampa, svi mediji, imaju iste naslove, iste priče, i koriste isti arsenal mržnje. Uvredljivost i agresivan jezik su pratili značaj onoga koji govori, po sistemu što je politički beznačajniji govornik, sve su teže reči i uvrede.

NESUVISLA OBJAŠNJENJA

Tako, na primer, premijer Holandije Mark Rute kaže da predsedniik Putin „ima poslednju šansu“. Britanski premijer preti Rusiji i poručuje da će „ispaštati“. Istovremeno, umesto traženja odgovora na neka od ključnih pitanja kao što je ono zašto je kontrola letenja u Kijevu preusmerila malezijski avion na zonu gde su letovi zabranjeni i spustila ga sa uobičajenog nivoa krstarenja, nude se uvredljiva objašnjenja „stručnjaka“. Najbizarnije objašnjenje je jednog „stručnjaka“ britanskog Instituta oružanih snaga (RUSI), koji kaže da je avion skrenuo sa koridora jer se „pilot osetio nesigurno“, pa je onda sam promenio koridor.

Da li je moguće? Da li taj „stručnjak“ zaista misli da oni koji čitaju njegovu izjavu veruju da je upravljanje avionom kao automobilom, kao kada vozač traži slobodno parking mesto ili kada izbegava gužvu u ulicama. Ta bezočnost u lažima je ipak izraz panike u osećanju krivice. I sve to u svetlu osećanja Zapada da je vrhovni sudija i da je taj sudija već presudio šta se desilo iako istraga još nije ni počela. To je odavno viđen zapadni pristup koji, međutim, po pravilu svedoči o zapadnoj krivici.

U tom autističnom miljeu političkih i javnih niskih strasti stiče se utisak da sama tragedija aviona i njegovih putnika, pa čak i sama Rusija, uopšte nisu ni važni, važna je mržnja. Ali bolest je deo realnosti, i u toj realnosti su već desile ozbiljne stvari, nezavisno od toga šta će pokazati istraga o avionu. Posle ovolikog izliva mržnje i količine laži, nije više moguće da odnosi Amerike i Britanije sa Rusijom u dogledno vreme postanu razumni. U osnovi to je ratna retorika i to su ratni pozivi. Posle ovoga nema više nazad. Rusija je, izgleda, dobila poslednju poruku da u ovom vremenu sa Amerikom i njenim saveznicima nije više moguć bilo kakav dogovor. I tako pogoršani odnosi će biti dugo vremena. U svakom slučaju, dok su u Americi i Britaniji na vlasti aktuelne političke elite, tu popravke i promena ne može da bude. Može samo da bude još gore.

Ali nije samo reč o odnosima sa Rusijom. Temeljno su zbog Ukrajine, kao što su pokazale okolnosti avionske nesreće, poremećeni i odnosi Amerike i Britanije sa većim delom Evropske unije (EU), onim koji predvodi Nemačka. Za razliku od ratničkih doboša Vašingtona i Londona, zvanični Berlin je upozorio na opasnost od preranih zaključaka i pozvao na međunarodnu istragu, u istom tonu kao i Moskva. Jaz između Vašingtona i Berlina se tako sve više produbljuje i Ukrajina bi zaista mogla da dovede do istinskog raspada ne samo američko-nemačkih odnosa nego ukupnog nivoa saradnje Amerike i Evropske unije.

RATOVAĆE EVROPA

U tom delu zanimljiva je sudbina uloge Velike Britanije. Britanija je decenijama, uprkos gubitku moći, uspevala da se nametne kao posrednik u međunarodnim krizama i tako je održavala svoj značaj u svetskoj politici. Ovoga puta, međutim, je potpuno stala na jednu stranu, postala je ključni deo samo jedne strane, i tako definitivno izgubila svoje višedecenijsko mesto u svetskoj politici. Ulogu posrednika među velikim silama je sada preuzela Nemačka. To je jasno pokazala ne samo nesreća malezijskog aviona nego i ukupna kriza u Ukrajini. U tom svetlu Britanija je jedan od najvećih gubitnika ukrajinske krize.

U tako komplikovanim međunarodnim odnosima obično se istorija priziva kao pouzdan učitelj. Upravo zbog istorijskog iskustva, mnogi strahuju da poveruju tom iskustvu. Jer, kako nas istorija uči, eventualni veliki međunarodni ratni sukob postaje sve verovatniji. Iz ove krize, strahuje se, neće biti moguće izaći bez rata. Traženje rešenja je, razumljivo, pre svega usmereno ka Americi kao zemlji koja predvodi Zapad a aktuelna kriza u svetu je ustvari kriza Zapada. Amerika, procenjuje se, ima samo dve mogućnosti. Jedna je ratna opcija a druga izolacionizam, da se okrene sebi i svojim unutrašnjim potencijalima, koji nisu mali, i onda tako osnažena da se vrati na međunarodnu scenu.

Ako bi prevladala ratna opcija, gde bi onda izbio novi američki rat? Malo je verovatno da bi Amerika direktno zaratila sa drugim velikim silama, Kinom i Rusijom. Zato su istoričari mnogo više usmereni na narastajuće nesporazume između Vašingtona i Berlina. Drugim rečima, između Amerike i većeg dela Evropske unije. Ma koliko to zvučalo neverovatno ali Evropa bi ponovo mogla postati ratni prostor. Ishod tog eventualnog rata bi, tvrdi se, zavisio od toga na čiju stranu će stati Rusija.

Iz ugla razumnog čoveka strahovanje od rata može da izgleda i besmisleno jer kako to da ništa nije naučeno iz tragičnog iskustva 20. veka. Na žalost, izgleda da nije, ili je sećanje izbledelo, i rat je sasvim realna mogućnost. Ukupna slika Zapada, razotkrivena histerijom i javnim iživljavanjem povodom tragedije malezijskog aviona je još jedno upozorenje da je sve moguće. Tu više nema politike, nema vizije, nego se te ogromne praznine nastoje prikriti buđenjem najnižih strasti u već odavno frustriranoj javnosti. Industrija nesreće i zla, hranjena besom i mržnjom je postala dominantna politika dela Zapada i tu je teško videti gde su njene granice.

Siniša Ljepojević

izvor: Novi standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime