Da je Srbija zemlja vukoje*ina najbolje se može razumeti izučavanjem sadržaja doktorata čija je zajednička tema „Uloga naših Vukova u razvoju domaće i svetske revolucije“. Doktorati su, zajedno sa doktorskim titulama, dostupni izabranoj grupi potrošača po sniženim cenama. Kao da su rađeni u kuhinji skupštinskog restorana.
Da pogledamo ulogu naših Vukova u njihovom doprinosu revolucionarnom razvoju naroda serbskog. Od Brankovića, preko Karadžića, Draškovića pa sve do mlađanog Jeremića.
Ono što je za sve njih karakteristično jeste izuzetna naklonost Zapadu. Izuzima se, naravno, Branković koji je, za vreme odsudne bitke protiv Istoka, bio vojno neutralan.
Vuk Karadžić je, na primer, čak iz Beča učio Srbe kako da govore i kako da pišu. Rezultat njegovih prosvetarskih napora najbolje se očituje upravo u ispisanim cenama na jelovniku već pomenutog restorana. Nivo cena, ispisanih zajedno sa doktorskim titulama, u potpunosti odgovara nivou govora u samoj Skupštini. To je nešto najniže što bi se moglo zamisliti. Bagatela. Reklo bi se da je rasprodaja, a nije. U pitanju je akcija.
Vuk Drašković je sa čuvenom komandom sa balkona Narodnog pozorišta, i to onog koji gleda na ulicu a ne na političku scenu, ušao u anale svih svetskih vojnih enciklopedija. Zapovedajući srpskoj braći i sestrama da krenu u juriš na Miloševićevu Bastilju, nije mogao očekivati da će tu naredbu revnosno izvršiti NATO avioni na krilima Milosrdnog anđela. Ipak, to se, na opšte iznenađenje, desilo. Doduše sa malim zakašnjenjem. A pošto niko ne zna ZAŠTO?, vojni istoričari su ovaj primer uvrstili u odeljak enciklopedije pod stručnim nazivom: „Izvršenje vojnih zapovesti sa zadrškom“.
U znak zahvalnosti za pošteno i stručno izvršen zadatak, Vuk je, kao ministar spoljni, NATO armadi pismeno dozvolio da se slobodno šeta po Srbiji, sa primedbom da ne zalazi na sred zemlje Srbije. Tamo se igraju delije.
Vuk Jeremić se prvo pročuo kao idejni tvorac pismenog zahteva Međunarodnom sudu pravde u Hagu za mišljenje povodom Deklaracije o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova. Odgovor suda, okrugao pa na ćoše, mnogi iz redova antievropske koalicije i onda, kao i danas, smatraju državnim debaklom. Jeremić se teši da je to Srbiji nanelo manje štete nego njemu samom. Mladost, ludost, govorilo se.
Ono što Jeremiću teško dopire do centra za ravnotežu jeste neshvatanje da je svaki „Marš na Drinu“, ukoliko kreće sa Zapada, unapred osuđen na poraz. U to su se uverili i Poćorek i Pavelić, pa, ako hoćete, i Alija. Zato je izvođenje ovog marša na sceni UN, upravo zbog geografskog određenja, naišlo na najrazličitije komentare kako u svetu, tako i šire.
Vuk Jeremić, izjavom da će, ukoliko se na predstojećim predsedničkim izborima, umesto njega u drugi krug bude plasirao Saša Narodni, svoj kamen temeljac srdačno ugraditi u kulu Jankovića, unosi značajnu dozu optimizma za sve one koji se boje vuka još. Bez obzira što Desnica, naslednik kule po ženskoj liniji, ne zna šta radi Levica.
Mali srpski Vukovi, odnosno Vučići, nastavljaju prozapadnu propadajuću konstantu razvoja srpskog.
Oni koji uporno gledaju reklamne predizborne spotove, žive u nadi da će u spotu sa avionom, u kome se premijer iznenada budi i preuzima, kako Tači poruči makedonskim Šiptarima, stvar u svoje ruke, zbog tehničke greške u upravljanju letilicom, doći trenutak kada će Vučić nastaviti da spava. I piloti, naravno.
Kako god okreneš, Srbiji, ili spas, ili bombe, mogu doći samo iz aviona. To su, uostalom, izvorni principi. Zato Srbi i pevaju: „Od izvora dva principa vode na dve strane.“ I to bez alternative.
Dragoslav Pakić
www.stanjestvari.com
Dopada mi se članak ali, jok,jok… Spas je na zemlji. Pamet u glavu, lopate u ruke, bagere u stanje pripravnosti i…napred u radne pobede.