Zapanjujuća pasivnost srpskih vlasti

1
797

Svi mediji su izvestili da je povodom donošenja zakona o osnivanju albanske vojske na Kosovu i Metohiji H. Tači izjavio kako je reč o „konačno zatvorenom procesu izgradnje države Kosovo“. Ali, i sam predsednik ove narko-države zna da to nije tačno.

Opšte je poznato, naime, da će ovaj tzv. proces biti završen tek kada Aleksandar Vučić, negirajući svoje zvanično svojstvo, potpiše akt o priznanju Kosova, tj. pravno obavezujući sporazum.

Srbija nije mogla da spreči još jedan nasilni akt Albanaca, kao što nije mogla da spreči njihovo zaposedanje prostora u južnoj srpskoj pokrajini posle juna 1999, masovno ubijanje i progon Srba i drugih nealbanaca, oduzimanje njihove privatne imovine i javne imovine Srbije, uništenje i oštećenje na desetine crkava i manastira, svakodnevni organizovani ili spontani teror nad civilnim stanovništvom srpskog državljanstva. Nije, razume se, mogla da spreči albanski jednostani akt otcepljenja Kosova, niti jednostrane akte priznanja tog i takvog Kosova najvećih zapadnih sila, pa potom ni ritualne serije priznanja od strane desetine zavisnih država širom sveta. Sve to Srbija nije mogla krajnje objektivno, jer se suočila sa sklopom interesa zapadnog sveta koji zarad svojih ciljeva ne bira ni mesto ni vreme, a najmanje sredstva kojima ih ostvaruje.

Nejasno je, međutim, bar na prvi pogled, zašto Srbija već godinama deluje kao žrtveno jagnje koje samo juri pred sataru. Kada neka zemlja tako postupa, onda nikada nije reč o nužnom i fatalnom spontanitetu, već uvek o konkretnom delovanju njenih državnih organa i rukovodećih ljudi. Polazeći od toga, mi više ne možemo da govorimo o „Srbiji“, već pre svega o političkom postupanju njenih zvaničnih političkih predstavnika, tj. o njihovoj politici. Iz tog ugla, Srbija iz prethodne figure možda jeste žrtveno jagnje, ali ne juri Srbija sama pred sataru nego je tamo vode oni koji upravljaju njenim kretanjem. A pošto je samo deo Srbije okupiran, znači da su njeni zvanični organi i ličnosti koji je vode odgovorni za svoje postupke. Danas najviše za one kojima nateruju jagnje pred sataru.

Konkretno govoreći, generalni problem u vezi Kosova i Metohije je u nedelovanju Srbije kao države onda kada oni koji je predstavljaju moraju da deluju, i njenog delovanja tamo gde isti oni ne bi smeli. Kada je reč o delujućoj (i nedelujućoj) vlasti Srbije od 2012. godine, situacija povodom osnivanja albanske vojske Kosova ista je kao što su i brojni primeri u poslednjih šest i po godina.

Šta su vlasti Srbije učinile posle albanskog osnivanja vojske? Iz razloga ozbiljnosti ovog teksta, nećemo da pominjemo oštre reči srpskih zvaničnika ovim povodom, jer njima reči, a posebno oštre, nikada ne nedostaju, a pokazalo se stotinu puta do sada, da ih oštre reči nikada nisu koštale, valjda i zato što iza takvih reči nikada nisu sledila ni najskromnija dela suprotstavljena albanskim akcijama. Ali, `ajde – tražili su vanredno zasedanje Saveza bezbednosti UN. Da li su uz to, a pre zasedanja, učinili bilo šta, sem praznih reči, što bi sve članice ovog tela uverilo da Srbija ozbiljno misli kada traži ovako visok nivo međunarodne intervencije. Recimo, da su objavili prekid tzv. briselskih razgovora dok Savet bezbednosti ne odbrani sopstvenu Rezoluciju 1244 koja je direktno prekršena osnivanjem albanske vojske na Kosovu, a to znači dok se taj čin ne opozove.

Ovako nešto našoj vlasti nije palo napamet, kao ni nikada do sada kada je nekim aktivnim potezom trebalo braniti srpske interese na Kosovu i Metohiji. Tako me i ova inicijativa za Savet bezbednosti podseća na vic o prevarenom mužu koji se zbog toga obesio, ali stavivši konopac preko grudi. Kada ga je komšija podsetio da se tako ne veša, već konopcem pod grlo, ovaj mu je odgovorio: ali, tako bih mogao da se udavim. Naprosto, ova vlada na čelu sa Vučićem, i do sada je svaku mogućnost ozbiljnog pregovaračkog delovanja doživljavala kao samoubistvo (vlade, a ne Srbije), jer joj je više od Kosova stalo do podrške zapadnih zemalja.

Koliko je reč o kratkovidom nastupu, vidi se po načinu kako su Vučić i drugovi vodili pregovore u vezi tzv. Prvog briselskog sporazuma, dajući neštedimice sve što je od Srbije traženo a ne dobivši zajednicu srpskih opština kao jedinu ugovornu koncesiju. Kada je američko-evropsko-albanska trojka videla da od Srbije može da dobije sve nizašta, izveli su logičan zaključak da će se tako desiti i sa glavnim ustupkom vlasti Srbije – formalnim priznanjem Kosova. Koncentracija najgorih albanskih ucena samo u poslednjih mesec dana – učestala hapšenja Srba, krađa stoke srpskim seljacima, skrnavljenje groblja u Lipljanu, podizanje uvoznih carina najpre za deset pa onda za sto procenata, pretnje daljim merama izolacije Srba od Srbije i, najzad, osnivanje albanskih oružanih snaga – samo je testiranje rešenosti srpskih državnih zvaničnika da se potpisom priznanja sve ovo završi.

Koliko vidimo, srpske se vlasti ničim ne daju isprovocirati. Dok pred domaćom javnošću izvode katastrofične scenarije opšte ugroženosti, pred zapadnim „prijateljima“ manifestvuju budistički mir i političku nirvanu. Kao da su zapadne sile od 2012. godine zemlju zadužile doslednom primenom Rezolucije 1244, nepristrasnim posredovanjem u nalaženju „političkog rešenja za budući status Kosova“ (kako piše u toj Rezoluciji), fer asistencijom u približavanju različitim standardima Evropske unije, akcijom da se preko istine (bar na nivou verodostojnosti činjenica) dođe do pomirenja u poratnim prilikama itd. Naprotiv, njihovo delovanje prema Srbiji bilo je sušta suprotnost svemu ovome i tu ne treba da ima ni iznenađenja ni lamentacije.

Ono što je, na prvi pogled, čudno jeste sve bolji položaj srpskih vlasti u očima zapadnih aktera uporedo sa sve većim štetama počinjenim po nacionalne interese Srbije. Albansko Kosovo nije ni lokalna ni regionalna, a najmanje je svetska sila, da bi moglo tako otvoreno i brutalno da povređuje ljudska prava, da preti okolnim zemljama (Makedonija), da krši regionalne (Cefta) i evropske (SSP) sporazume, da inadžijski izbegava obaveze prema sudu za ratne zločine, da samovoljno osniva svoje oružane snage od nekadašnjih terorističkih formacija itd. Svi znaju da Kosovo to može zato što ga zapad u tome podržava. I to je velika nesreća za Srbiju. Ali, kažemo, nije jasno kako iz te nesreće vlast ove zemlje izvlači politički profit. Kako ona uspeva da vlada zemljom na despotski način a da zapad to ne primećuje; štaviše, pruža joj priznanje i podršku upravo za njene unutrašnje uspehe u tzv. reformama. Izgleda da zapad očekuje da, uprkos svemu, ili, kako stvari zapravo stoje, baš zbog svega što su Albanci radili u poslednjih mesec dana, zvanična Srbija i formalno prizna nezavisnost Kosova.

U tom svetlu, osnivanje vojske Kosova jeste „konačno zatvoreni proces“ ne „izgradnje države Kosovo“, kako reče Tači, nego ubeđivanja javnosti Srbije da je priznanje Kosova planetarna nužnost. Neće proći mnogo vremena do kada će nas u ovu nužnost ubeđivati i naši zvaničnici na čelu sa svojim genijalisimusom (izraz pozajmljen od Vladimira Vojnoviča).

Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com

1 KOMENTAR

  1. Logicno kad Vucic ima nesposobne savetnike.
    Dok oni ukapiraju sta se desava ode voz. Srbija na tako mlintav nacin ne moze odbraniti nista mora da bude agresivnija u odbrani drzave i naroda.
    Prvo treba proglasiti okupaciju dela drzave a onda prekinuti sve pregovore dok se stanje ne vrati u okvir Rezolucije 1244 tada bi nas i svet shvatao ozbiljnije.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime