Zaspala je Miona, a umrli smo mi…

2
498

Fota: birdconf.orgUmrla je Miona! Nadam se mirno, tiho…samo sklopila umorne kapke i usnila. Bez boli, previše ga je proživela za tri godine života. Svega tri.
Anđeli zapravo ne umiru, oni samo zaspu, zaćute… Sve oko njih zamre i čuje se tek tih lepet krila a nebo se nekako svije, polegne da se još nejaki anđeo uhvati za oblak i…
Srbija je izgubila još jedno dete- Srbija je dobila još jednog anđela.
Previše ih je za mučenu Srbiju koja življa postoji kao grobna i nebeska negoli zemaljska!
Previše je neba zagledanog u Srbiju. Prečesto se raspoluti, svije i polegne nad njom… Nesnosno je preglasan taj nečujni lepet krila anđelica…
Nepodnošljivo je više noću gledati u svod i zbrajati koliko zvezdica treperi za Srbiju. Nepodnošljivo!!!
Nepodnošljivom lakoćom pijuci biju o zemlju nad kojom se nije slegla ni prethodna hum a već je razjapila čeljust za novi beli kovčežić s blagom…
Lažem, nisu to čeljusti, i zemlja nariče čini mi se, proklinjući sebe što je budaci tako lako razgrnu u onolicke rake…
Onolicke, jedva veće od igračaka što su pale kraj postelje kada anđelu klonu kapci, glavica, ručice…pa lepetaju nad majkom što rida i leleče, želeći da je dodirnu, kažu, slete na rame i došapnu: „Mama, pa ne plači, živa sam, evo vidi kako mi se nebo raduje a ti… Ti plačeš, mama, ne čuješ me, ne vidiš, ne osećaš kako te krilima milujem po obrazu, mama…“
Miona Kojadinović, eno je gore, ljudi, u najsjanijem zasvežđu anđela, treperi, zasija toliko jako da čoveka oslepi mrak…
Prevelika krila za tek tri godine, anđele! Sviknućeš se, ne brini, ne teže više od života…
Zapravo, ne znam koliko teži život, princezice?! Znam koliko košta, malena, ali gde ćeš ti to sa tri godine razumeti, i zašto bi?!
Bila si broj, sine. Onaj što se dobije da na njega ljudi uplate za neljude.
Ne za sebe, za njih, pile, jer da je samo do ljudi ne bi dečiji život stao tek u četiri cifre i vapaj da se uplati dok još ima nade i vremena.
Do neljudi je to, ali ti si imala „sreću“ da ne shvatiš kako se ljudi dele na dobre i loše.
Voleo bih, volela bi vascela Srbija da je bilo još malo vremena da pokušamo…
Da pokušamo, ali šta?! Da te slažemo kako je dovoljno da ljudi daju dok neljudi otimaju!
Da te gledamo u te okice a znamo da znaš sve što prećutkujemo, moleći se Bogu da o noći ne zasija nova zvezda nad Srbijom?!
Lažući te da će četiri broja i neki dobri ljudi što su se naveče molili da izjutra ne pročitaju: „Umrla je Miona“, „Umro je…“, „Umrla je…“ biti dovoljno da slažu budak kako je zemlja pretvrda i da ne bije o nju, da je ne razgrće, da majka ne umire nad belim sandukom što polako joj polako izmiče iz naručja, ruku, i spušta se, spušta i tone dok ne udari o dno bezdušnosti a grumenje počne da dobuje po njemu ko pusta hajdučija kad bije o vrata uz zverske urlike…
Nikome na dušu tvoj sanak, anđele, jer nemaju duše oni koju su učinili da životdeteta vredi četiri broja, pa ako bude vremena dok se sakupi…
Nikome na dušu tvoj sanak, mila, jer nema je ni u kome od nas dovoljno, zašto da te lažem sad kada si anđeo i sve znaš!
Bezdušnicima smo dozvolili da živote svedu na četiri broja, a mi smo, opet, nekako verovali da će biti dovoljna da kupimo još vremena, zaboravljajući da zapravo trampimo dete za anđela!
Verovali smo, iskreno, jesmo, u najbolje, ali šta je najbolje kada se pomiriš s time da je i vreme i spas u rukama najgorih a ti možeš samo da potpltiš jutro da sačeka još malo i ustavi glas da će se noć zoriti još jednom zvezdicom, a da će za detetom nastaviti da žive četiri broja dodeljena nekom drugom, tutnjava bezglasnog lepeta krila biti sve glasnija, jasnija i nepodnošljivija!
Zaspala je naša Miona! Zaspali je još toliko njih pre nje. Previše smo anđela dali nebesima! Preteška su to krila za prvi let kada su tek po koji korak napravili po zemlji…
Žive još samo brojevi i nada da će ljudi oteti od neljudi tu prokletu računaljku kojom razrezuju šta je sve važnije od života dece?!
Spavaj mirno, anđelice! Nema više bola, patnje, muke, jauka, ljudi što su se molili jutru da u noći ne vide…
Nema ih, umiru sa vama, deco! O naše duše dobuje to strašno grumenje, živi smo sahranjeni…
Žive još samo neljudi, sine.
Njihovih stopa nema u zemlji- njihovog glasa nebo ne čuje.
Postoje još samo u ehu sopstvenog jada i senci što se otela od nekadašnjih ljudi pa kao besno pseto tumara nedragom, kidišući na čoveka što ga progoni sopstvena sen…
Gospod da te pomiluje, anđelice, i nastani tamo gde pravednici počivaju!
Igraj se, pusti ova slova, nisi stasala da ih naučiš…
Igraj se, nigde više ne žuriš…
Tvoja su nebesa, beskraj, doveka…
Igraj se, princezice, i pozdravi…
Previše je anđela za Srbiju, previše noći u kojima ćemo razbrajati jel još koja zvedica zasijala u našem sazvežđu dok nesoji reže i laju na mesec strahujuči da ne oda kud idu, tražeći ostatke sebe…

Mihailo Medenica

dvaujedan.wordpress.com

2 KOMENTARA

  1. KAKO JE TEŠKO ŠETATI BEOGRADOM ISPOD KILOMETRIMA DUGIH SVEETLEĆIH UKRASA KOJI ĆE MESECIMA POZIVATI NA RADOST DOČEKA NOVE GODINE, I POTROŠITI ČITAV KAPITAL ZA STRUJU, A NEMA NOVCA DA SE SPASI DEČJJI ŽIVOT. i KO ZNA KOLIKO JOŠ MALIH VELIKIH ŽIVOTA.

  2. Тужно је да ова држава и народ нису имали стотинак хиљада евра да се мала Миона спасе (највероватније, јер пресађивање коштане сржи у њеном добу има добре шансе да успе). Кап у мору оног што се свакодневно расипа, краде и упропаштава. Сад остаје само Марцијалов стих: “Не буди тешка јој земљо, лаган је терет ти била”.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime