Zastava „Kosova“ na obeležavanju godišnjice od Prvog svetskog rata

0
306

Imam tri stvari koje želim da kažem i zbog kojih sam sazvao ovu konferenciju za štampu.

Prva, i najnespornija stvar, jeste da, naravno, kao poslanik – u svoje i ime kolega ovde prisutnih koje takođe možete da pitate – osuđujem izjavu Sulejmana Ugljanina (citat: „Pobedićemo tu neman, fašističku srpsku državu Srbiju, koja želi da legalizuje genocid kao sredstvo za osvajanje teritorija. Na tome smo dobili izbore i to ćemo zastupati“). Smatram da je ta izjava za svaku osudu. Bez obzira na to koliko se politički ne slagali, šta god mislili o pojedinim političkim opcijama ili akterima, nazivati državu – bilo koju, a pogotovo državu Srbiju – fašističkom, prosto je neprihvatljivo i za svaku osudu. To je nešto oko čega bi trebalo da postoji konsezus među svima nama, ne samo poslanicima, već i na čitavoj javnoj sceni.

Naravno da je govor mržnje i takva vrsta etiketiranja nešto što vlast, odnosno režim SNS i Aleksandar Vučić lično, konstantno i permanentno proizvode. Ali, to ne opravdava nikoga da odgovara na isti, ili kao u slučaju Sulejmana Ugljanina, još gori način.

Druga stvar. Kao što ste videli svi vi koji iole pratite prenos i dešavanja u Skupštini Srbije, uskoro će biti tačno godinu dana kako vladajuća stranka nastavlja s praksom podnošenja fantomskih, lažnih i besmislenih amandmana na prve članove prve tačke prvog zakona na dnevnom redu određene sednice.

Oni to čine sa jasnim ciljem da se potroši vreme predviđeno za raspravu i da to vreme potroše samo oni, hvaleći Vladu, čije zakonske predloge tobože kritikuju podnoseći amandmane. Oni koriste čitavo to vreme, praktično 10 sati za raspravu, da pljuju (nažalost, nema tačnije reči) po opoziciji i po onome koga u tom trenutku smatraju najopasnijim i ko im iz redova opozicije najviše smeta – bilo stranke, bilo lidere, ili koalicije.

I na ovoj sednici, sa tom se praksom nastavilo. Iako imamo strahovito velik i obiman dnevni red, sa mnogo važnih tačaka i zakona koje se tiču svih građana, a ne nekih tehničkih ili birokratskih stvari – od bezbednosti, preko zaštite podataka o ličnosti, do zakona o bezbednosti i lobiranju – mi ćemo se ponovo baviti nespornim prvim članovima prvog zakona na dnevnom redu.

Samo da vas obavestim da je SNS ponovo podneo 87 amandmana na svaki od prva četiri člana prvog zakona, što znači da su podneli 348 amandmana. Ako se uzme da se ima dva minuta po amandmanu, to ispada praktično 700 minuta, a 600 je potrebno da se amandmansko vreme „potroši“. Dakle, opet neće ostati ni minut vremena da se raspravlja o svim drugim amandmanima na druge tačke dnevnog reda koje su podnele sve druge političke opcije.

Nažalost, u to kolo su se, već neko vreme, uhvatile i neke druge poslaničke grupe, što ih ne opravdava, bez obzira na to da li je njihov motiv bio da i oni dobiju malo vremena da nešto kažu.

Ova praksa, ponavljam, predstavlja izvrgavanje ruglu parlamenta, izvrgavanje ruglu demokratije i ideje i smisla podnošenja amandmana. Ja sam više puta dobijao opomene i kazne zbog toga što sam ukazivao na štetnost ove prakse i pitao poslanike vladajuće većine da li su oni igde čuli i videli, i da mi navedu primer jednog parlamenta u svetu gde se tako nešto radi.

Neko će možda reći: „Pa znamo mi to, to je već odavno rečeno“. Da, ali oni iz vladajuće koalicije sa tim i dalje nastavljaju, i na taj način ubijaju i parlamentarni život, ubijaju raspravu i praktično rasteruju publiku kraj te-ve ekrana, koja neće, baš kao ni poslanici u sali, da gledaju kako oni čitaju svoje pismene sastave na temu koja zapravo nema nikakve veze sa onim o čemu se raspravlja. Da stvar bude još gora, naravno da Vlada odbija sve te amandmane, jer oni nisu ni podneti da bi bili prihvaćeni.

Takođe, interesantno je da predsedavajući Skupštinom, koji inače puštaju da se najteže uvrede, klevete, psovke i pretnje na račun poslanika opozicije čuju bez ikakve kazne i opomene, energično opominju i kažnjavaju moje kolege i mene kada skrenemo pažnju na ovu praksu i na ovo što vladajuća većina radi, evo, već skoro godinu dana, od prošlog decembra i rasprave o budžetu.

Dakle, kad god oni to urade, ja ću – bilo u sali, bilo ovde u skupštinskom holu – reagovati i ukazivati javnosti na tu praksu. Ako mi nađete jedan primer, bilo gde u svetu, da vladajuća većina sistematski podnosi amandmane na svoje zakonske predloge, bez namere da se oni usvoje, i ja ću prestati to da pominjem.

Treća, poslednja i, rekao bih, najvažnija stvar koju kao narodni poslanik želim ovde da kažem – ne samo u svoje i u ime svojih kolega, jer sam siguran da to isto misli i ogromna većina, ne samo poslanika, već i građana Srbije – jeste da najoštrije osuđujem iskazanu nameru prvih ljudi ove zemlje da se pojave u Parizu na svečanosti povodom primirja u Prvom svetskom ratu i pređu preko provokacije sa isticanjem zastave tzv. „Republike Kosovo“ u Notr Damu.

Ova zemlja je do sada prošla, prešla i progutala mnoge gorke pilule, rekao bih i mnoge nepotrebno gorke zalogaje i šamare od svojih takozvanih prijatelja, saveznika i partnera. I to sve u ime nekakve „diplomatske mudrosti“, „kompromisa“ ili u ime toga da „nećemo da sejemo zlu krv“.

No, ovo nije pitanje dnevne politike, već je u pitanju simbolička stvar. Prisustvovati manifestaciji tim povodom, ispred ili ispod zastave tzv. „Kosova“ – koje, niti je pre jednog veka postojalo kao država, niti danas postoji kao država – apsolutno je skandalozno. Skandalozno je od strane organizatora ovog skupa, odnosno francuske države, a još je skandaloznije, a to je ono što mene boli i tišti, što naše vlasti – i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i predsednik Srbije Aleksandar Vućić – kažu da ne samo da nameravaju da prisustvuju tom događaju, nego i da Srbija neće uputiti ni demarš, ni protestnu notu Francusku tim povodom.

Minimum minimuma bi bio nekakav diplomatski demarš, mada ja smatram da je ova situacija zahtevala i mnogo oštrije, ozbiljnije i teže mere i reakciju srpske države. Nikakve reakcije neće biti samo zato da se „ne bi kvarili odnosi“ i otkazala najavljena poseta predsednika Francuske Emanuela Makrona Srbiji. Pa, kakvi su to dobri odnosi kada jedan od „partnera“ i „prijatelj“ drugom priređuje takvu stvar?

Biće na događaju u Parizu zemalja koje nisu postojale te 1918. godine u vreme primirja u Prvom svetskon ratu – poput Češke, Slovačke i bivših jugoslovenskih republika. Ima čak smisla da i Albanija bude predstavljena. Ali, nema nikakve logike da bude prisutna „zemlja“ koja niti je postojala tada, niti, formalno, u sistemu Ujedinjenih nacija postoji sada. A naše vlasti preko toga prelaze da ne bi kvarile „prijateljske odnose“ s Francuskom, a zapravo, da bi naš predsednik mogao tamo da se sretne s Hašimom Tačijem i nastavi razgovore o „razgraničenju“ da ne bismo ugrožavali najavljenu posetu predsednika Makrona Beogradu.

Ako Vučić i Tači žele da razgovaraju, premda smatram da bi o tome pre svega trebalo razgovarati u Narodnoj skupštini, imaju to prilike da urade bilo gde širom sveta. Viđali su se i ranije u Parizu, viđali su se u Njujorku, mogu da se vide i razgovaraju, nezvanično ili zvanično, i u Briselu, a ne da se ovim povodom predstavnici naše države pojave ispod zastave takozvanog „Kosova“, jer je to šamar svim žrtvama svih oslobodilačkih ratova Srbije u 20. veku.

Đorđe Vukadinović
Izvor: NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime