Zašto Đilas nije uspeo da stvori novi DOS

Savez za Srbiju je pretrpeo i treći udarac od Borisa Tadića, neposrednog učesnik događaja 90-tih i bivšeg predsednika Srbije u dva mandata. Jer, ne samo što su u sadašnjosti odjekuje petooktobarsko svrgavanje Miloševića, nego se još i svode računi iz 2012. kada je nekadašnja velika Demokratska stranka izgubila vlast. 

Na pitanje zašto opozicioni lider Dragan Đilas nije uspeo da napravi široku, ali pobedničku koaliciju poput DOS-a koji je svrgao Slobodana Miloševića, odgovor može glasiti da je to zato što još radi na tome. Vođeni osvrtima na politiku 90-tih mogli bi zaključiti da je sadašnji Đilasov Savez za Srbiju isto što i prethodnica DOS-a Savez za promene Zorana Đinđića. Oba savezništva nastala su na talasima dugih uličnih protesta, ali kao utešne “nagrade” nagrade nakon njih. U slučaju Saveza za promene zato što je sklopljen nakon raspada koalicije koja je predvodila demonstracije Đinđića, Vuka Draškovića i Vesne Pešić i nakon bojkota izbora 1997.

U sadašnjem slučaju Đilasovi saveznici su kao stvarni organizatori proteste tokom 2018/2019 vodili u pravcu bojkota izbora 2020. ističući kao glavni zahtev veći pristup medijima, ali se, slično kao u prošlosti, desila izdaja. Kada su formalni organizatori tih okupljanja u liku udruženja Jedan od pet miliona i mlade Valentine Reković, objavili da će se na izborima ipak kandidovati, neke je to podsetilo na to kako je Vuk Drašković okrenuo leđa Đinđiću i bojkotu. Međutim, nema dovoljnog poklapanja. Jer, niti je Reković Đilasa sada kao Drašković Đinđića nekada, smenila sa mesta gradonačelnika u Beogradu, niti je jedina kandidatkinja za verolomku. Tu je i glumac Sergej Trifunović sa Pokretom slobodnih građana nasleđenim od bivšeg predsedničkog kandidata Saše Jankovića, koji je takođe od bojkotaša postao učesnik.

Savez za Srbiju je pretrpeo i treći udarac od Borisa Tadića, neposrednog učesnik događaja 90-tih i bivšeg predsednika Srbije u dva mandata. Jer, ne samo što su u sadašnjosti odjekuje petooktobarsko svrgavanje Miloševića, nego se još i svode računi iz 2012. kada je nekadašnja velika Demokratska stranka izgubila vlast. Tadić je tada u prvom izbornom krugu vodio protiv Tomislava Nikolića, osnivača SNS, ali je, između ostalog, izgubio u drugom, zbog, kako povremeno pominje, i slabog zalaganja beogradskog odbora DS na terenu. Taj odbor je vodio Đilas, a sada se odvija nova bitka na sličan način. Tadić će predati zajedno sa Trifunovićem i svojim ranijim suparnikom iz DS Zoranom Živkovićem listu za opštinu Vračar. I ukoliko uspe da ostvari dobar rezultat, Tadić će moći da to predstavi kao pravu opozicionu pobedu, tim više što je ostao pri bojkotu izbora za parlament Srbije.

Tu se nalazi i veliki problem Đilasove konstrukcije bojkot bloka i Saveza za Srbiju – šta će oni u nedelju uveče 21. juna u izbornoj noći moći da predstave kao svoj uspeh. Ako je to što neće čestitati Aleksandru Vučiću i SNS-u pobedu, pa to se već ne dešava neko vreme na izborima. Vučiću nije ni Janković čestitao 2017. dok mu je na beogradskim izborima 2018. Đilas poručio ugrabivši priliku da se obrati pre Vučićevog šefa beogradskog odbora Nebojše Stefanovića – vidimo se na parlamentarnim izborima 2020.

Sada dakle, može da se kaže bojkot je uspeo jer je izašlo manje glasača nego na izborima 2016. a to je 53 odsto (ako i to) i da doda – vidimo se na predsedničkim izborima već 2021.

A to pak, znači dve stvari. Prva jeste obećanje bojkot bloka da će predsednički izbori biti izazvani vanredno, i druga da se umesto Saveza sada zaista formira pravi novi DOS. Ovo drugo se već može naslutiti kroz poziv medijima da dođu na događaj Ujedinjene srpske bojkot opozicije. To znači da se prvi obrisi novog DOS-a stvaraju u završnici bojkot kampanje do dana glasanja 21. juna, ali da će se konačni oblik znati tek kada se vidi koja će od malih listi preskočiti cenzus od tri odsto.

Đilas tačno kaže da su i ovi izbori za biranje nove opozicije, a ne nove vlasti, međutim, to mogu biti i povezane stvari. Ne u bukvalnom smislu da će nova lica na opozicionoj sceni sama po sebi izazvati pad Vučića, već da će on postupati u skladu sa iskazanim opredeljenima birača. Ako oni glasaju da recimo Reković i Trifunović preskoče izborni prag i uđu u Skupštinu, to će svakako odrediti i postavku SNS. Za nove iz opozicije biće rečju, zaduženi novi, ili uslovno rečeno, novi iz vladajuće koalicije. Isto važi i za to ako radikali Vojislava Šešelja sa Aleksandrom Šešeljem kao novim licem u kampanji, kojim slučajem ne dobace cenzus, a umesto njih upadne lista Milice Đurđević Zavetnice.

I od te nove postavke, ali i od drugih okolnosti zavisiće da li će bojkot kampanja moći da se produži kao kampanja za izazivanje vanrednih izbora, kao i ko će sve ući u taj najnoviji DOS. Da li možda i neki novoizabrani poslanici koji će u znak protesta napustiti skupštinske klupe još dok se novi saziv izabran 21. juna bude zaklinjao, ili nešto kasnije.

Tu je problematična procena da će Vučić biti primoran da spaja izbore. Odnosno da raspisuje prevremene predsedničke i vanredne parlamentarne. Za njega ta logika više ne važi. Vučić će ići na pune mandate, kao što je išao i prethodne četiri godine. On nije raspisao vanredne parlamentarne izbore ni 2017. zbog spajanja sa predsedničkim, ni 2018. kako bi “povukao” svoju listu za Beograd. Njemu takvo “povlačenje” liste koje je bilo neophodno i Miloševiću u septembru 2000. i Tadiću u maju 2012. uopšte više nije potrebno. I Vučić je to dokazao vodeći lidersku kampanju i u “sitnim” opštinama u Srbiji kako su pokazali izbori u Kuli, Kladovu, Lučanima i Doljevcu 2018. Niti ima SNS u nazivu liste, niti je neophodno da ti nastupi budu omeđeni. Liderska kampanja može biti fiktivna i na daljinu, dakle Vučić istu vrstu nastupa može da primeni za svaki izborni nivo.

U takvim uslovima, gde će opozicioni birači dobiti samo nastavak obećanja da se stvara najnoviji DOS i gde će im biti ponuđeno produženje borbe “protiv diktature” biće teško i da se iznedri neki jak kandidat protiv Vučića, kao i da se stvori neki čvrst blok koji bi organizaciono stao iza njega. Teže svakako nego u periodu iza nas 2018-2020. Jer, nosiće teret izneverenih nada da je rešenje bilo pronađeno osnivanjem Saveza za Srbiju i protestima označenim kao “1 od 5 miliona”. Neminovna osujećenost kod opozicionih pristalica je u porastu, a pitanje je kako se iz stanja gde su im ostavljeni samo lični činovi pobune kao što je neglasanje i ostanak kod kuće, može podstaći vera u istinsku pobedu.

Jasmina Lukač
Izvor: Demostat