Zašto građani Srbije idu na rad u Nemačku, a ne obrnuto?

2
263

Prema podacima koje je nedavno preneo jedan dnevni list, u proseku oko 30.000 građana Srbije godišnje ode na rad u Nemačku. Taj broj je verovatno i veći, jer se tu ne računaju oni koji imaju i hrvatski pasoš. Od 2000. godine iz Srbije je na rad u Nemačku otišlo više od 200.000 ljudi. Ako tu dodamo odlaske u druge zemlje, opet zbog zaposlenja, kao i negativan prirodni priraštaj, dobijamo sumornu sliku našeg demografskog posrnuća. Zbog čega je to tako? Zbog čega reke ljudi iz naše zemlje hrle put Nemačke zarad zaposlenja? Odgovor je naizgled jednostavan: u Srbiji posla nema dovoljno, a i kada se nađe, plata je često mala; u Nemačkoj – sve je obrnuto. Da, to je svakome jasno, ali zbog čega je ekonomska situacija u Srbiji tako različita od one u Nemačkoj?

Društvene pojave imaju mnoge uzroke, nikada samo jedan. Tako bi se, sasvim sigurno, u ovom slučaju mogli nabrojati brojni i različiti uzroci. Ovom prilikom hoću da skrenem pažnju na jedan od njih, koji je poslednjih dana nekako izbio u javnost. Reč je o različitom odnosu nemačke i srpske vlade prema nacionalnoj privredi, nacionalnim resursima, pa i sopstvenim građanima.

Jedan srpski sajt pre neki dan je preneo izjavu nemačkoj ministra privrede Petera Altmajera, koji kaže kako nemačka država ima nameru da preuzme vlasničke udele u nekim kompanijama, kako bi sprečila da stranci preuzmu neke ključne tehnološke oblasti. On je naglasio da je opstanak kompanija poput Simensa, Tisenkrupa, fabrika automobila, ali i Dojče banke, u nacionalnom interesu Nemačke. Očigledno, nemački ministar, a sa njime i nemačka vlada, ne mare mnogo za neoliberalne recepte o „slobodnom“ tržištu, ili pak o „nemešanju države u ekonomiju“. Za njih su nemačke firme, nemačke banke, a sa njima i tehnologija, radna mesta, itd. na prvom mestu. I to nije ništa novo: u vreme krize 2008-2009. nemačka vlada je svojim delovanjem sprečila da jedna kanadsko-ruska firma kupi veliku nemačku automobilsku kompaniju.

Šta, za to vreme, radi srpska vlada? U toku posete delegacije Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Srbiji, srpski ministar finansija izjavljuje da se priprema privatizacija udela srpske države u Komercijalnoj banci, jednoj od retkih domaćih banaka. Nema nikakvog razloga, kaže on, da Komercijalna banka ostane u rukama države. Privatizacioni savetnik, naravno, dolazi iz inostranstva, a već se javljaju i (opet inostrani) pretendenti na državni udeo u ovoj banci. Istovremeno, MMF traži i „strukturne reforme“ javnih preduzeća, što je, barem do sada, bio eufemizam koji je značio zahtev za privatizacijom. MMF je zadovoljan napretkom Srbije, a srpska vlada je zadovoljna što je MMF zadovoljan. To bi mogla da bude sasvim lepa stvar, da ne stoji činjenica da se sa MMF-om niko još nije usrećio, kao i to da su tu instituciju još osamdesetih godina prošlog veka zvali „američko ministarstvo za kolonije“. Gde god se pojavi, MMF forsira neoliberalnu politiku, koja podrazumeva rasprodaju sveg nacionalnog bogatstva i nacionalnih resursa. Da je ekonomska situacija u Srbiji zaista dobra, o tome nema ni govora. Vlada i MMF su zadovoljni, ali građani, očigledno, nisu.

Dakle, dok nemačka vlada ne haje za neoliberalizam i vodi računa o nacionalnim privrednim resursima, srpska (ova, ali i prethodne, unazad skoro dve decenije) slepo sledi neoliberalne recepte, kojih su se skoro svi odrekli i koje zapadne zemlje nikada i nisu shvatale ozbiljno – barem ne u svojoj kući. Ko je u pravu? Nemačka ili srpska vlada? Jednostavne činjenice sve govore veoma jasno: reka građana Srbije odlazi na rad u Nemačku, a ne dolaze Nemci u Srbiju kako bi tražili (dobro plaćen) posao.

Naravno, ne mogu se svi uzroci tako različite ekonomske situacije svesti na ovaj koji se ovde ističe, ali sam ubeđen da onaj koji ne vodi računa o svojim resursima i koji ih, na savet globalnih finansijskih institucija rasprodaje (i to redovno vrlo jeftino), nema čemu da se nada kada je reč o ekonomskom razvitku. Drugim rečima, svako društvo mora da vodi računa o onome čime raspolaže, o svojim resursima, o svojim ljudima. Stranci će uvek, što je logično i legitimno, gledati svoj interes i neće mariti mnogo za naše nevolje i naše teškoće. Ako njima (strancima) prepustimo sve naše resurse (mnogo toga već jesmo), nemojmo se nadati nekakvom boljitku.

Krajnje je vreme da se okrenemo sebi i svojim interesima i da ne usmeravamo politiku u odnosu na ono šta će neko (Zapad) da nam na to kaže. I ne samo u ekonomiji.

Srđan Šljukić
Izvor: stanjestvari.com

2 KOMENTARA

  1. Za vreme cara Dusana silnog, nemci su dolazili da rade u carskoj Srbiji pa otud i imamo nemacku manjinu u Srbiji.
    Srbija radi sve kontra zdravom umu i razumu, rasprodaje ono najvrednije; banke, banje, vodne resurse, rudnike, a sto je naj gore, besplatno izvozi pamet.
    Spas za Srbiju jeste u stvaranju vise od dve trecine drzavnih firmi, banke rudnici, banje sve to treba da bude u vlasnistvu drzave jer niko ne ume racionalnije da upravlja novcem i domacinstvom od vlasnika domacina.
    Kad se Srbija resi stranih savetnika i kad politicari prestanu da savete primaju od ambasadora i svoje izvestaje podnose ambasadorima umesto narodu, mozda se opet dese cuda da nemci dolaze na rad u Srbiju.
    Srbija ima sve predispozicije za takvo nesto i pametan, radan narod samo nema mudru i vrednu vlast.

    • “Ko na brdu ak` imalo stoji više vidi no onaj pod brdom”, izreka vladike Danila, junaka spjeva Gorski vijenac, srpskog pjesnika i mislioca, vladara i vladike Crne Gore Petra II Petrovića Njegoša.

      Kosovka, ti si na dnu brda.
      Ono što je za tebe logično, na druge je pogrešno.
      “Oni” koji su na vrhu piramide moći u Srbiji, bolje “vide” od tebe.
      Uostalom koliko vidim SPC i SANU nemaju primedbe na trenutno stanje u Srbiji.

      Neko reče: “Tim koji pobeđuje nikada se ne menja”!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime