Od 2008. godine kada su prištinske vlasti nelegalno i jednostrano proglasile nezavisnost tzv. Kosova sustizale su nas tužne vesti o novim priznanjima. Posebno bolno bilo je priznanje od bratske nam Crne Gore. Vremenom broj država koje su priznale tzv. Kosovo premašio je cifru od preko polovine zemalja članica UN. Republici Srbiji je ostala samo nada da će kad tad doći do povlačenja priznanja. To je trenutno jedini rezultat u jedinom ratu koji trenutno možemo da dobijemo. I trenutno gotovo jedini prostor za borbu za očuvanje Kosova na diplomatskom polju. Sve ostalo je falš.
Povlačenje priznanja u velikoj meri vrši pritisak na Zapad i na vođstvo kosovskih Albanaca da sednu za pregovarački sto na za kojim će morati da priznaju realnost da nisu nezavisna i međunarodno priznata država i da moraju menjati politiku i maksimalističke ciljeve.
Naravno, do tog rezultata nećemo doći ni brzo ni lako. Kola se teže kreću uzbrdo nego nizbrdo, ali pre par godina naša diplomatija ih je pokrenula da krenu uzbrdo. Na tom putu nas očekuju brojne teškoće i zabadanje klipova. Možemo da očekujemo da će se u vremenu desiti još poneko priznanje, ali to više neće biti tako masivan talas kao 2008. godine.
Ima prostora za povlačenje priznanja u još jednom broju država u skorije vreme. Treba delovati na više planova prvenstveno u zemljama Evropske unije. Češka Republika je, da se tako izrazimo polovično priznala tzv. Kosovo. To je uradila njena vlada, parlament nije ratifikovao tu njenu odluku, a predsednici Češke od 2008. do danas su otvoreni protivnici nezavisnog Kosova. Zamršeni politički sistem u Češkoj Republici omogućuje njenoj Vladi, jedinom organu koji nije izabran od strane građana, da Češku svrsta u broj zemalja koje su priznale tzv. Kosovo.
Naglasili bi smo ovde izjavu Republike Nauru, koja je povlačenje priznanja obrazložila time da je priznanje bilo preuranjeno i protivno principima Rezolucije UN 1244.
Žalosno je da ove rezultate naše diplomatije osporavaju sa različitih strana. Jedan deo ekstremnih nacionalista sa jedne strane, smatrajući to nevažnim, i izrazito građanski anacionalni i antinacionalni krugovi koji su za priznanje nezavisnosti tzv. Kosova od strane Srbije, a koji tvrde da je Srbija platila povlačenja priznanja. Čak i da su u pravu možemo da kažemo da je to bio dobro uložen novac. Ostaje nam samo pitanje da li ovi naizgled suprotstavljeni krugovi deluju po istom zadatku. tzv. liberalni krugovi u Srbiji su protiv politike lobiranja za povlačenje priznanja Kosova jer to po njima kvari naše odnose sa zapadom. No najčešće je reč o tome da su im takve kampanje naručile zapadne ambasade i fondovi.
Srbija u ovoj borbi treba da ima na umu Narodnu Republiku Kinu koja se izborila za svoje priznanje i povlačenje priznanja tzv. Republike Kine – Tajvana, koji je držao kinesku stolicu u UN od 1945. do 1971. godine. Kina jeste velika zemlja ali je decenijama strpljivo čekala i borila se za svoje mesto u UN i sklanjanje Tajvana kao „prave Kine“ iz međunarodnih tela. Ništa se ne dešava preko noći, a negativne reakcije Albanaca i Amerikanaca na povlačenje priznanja Kosova govori da je to za njih bitno i da to erodira narativ da je „oko Kosova sve gotovo i odavno rešeno“. Nije gotovo do god Srbija ne prizna poraz. Zato Srbija ne sme priznati poraz i ne sme stati sa kampanjom otpriznavanja Kosova ma koliki bili pritisci Grenela i drugih zapadnih emisara.
