Zašto je UNS-u trebalo šest godina da shvati da profesionalno novinarstvo ne stanuje na N1?

0
216
Foto: printscreen

Odmah pošto sam 28. septembra na sajtu TV N1 ugledao pompeznu vest „Švajcarski sud: Mediji u Srbiji objavili neistine o Draganu Šolaku“, alarmirao sam elektronskom poštom Dragana J. Vučićevića, Gorana Gmitrića i Ivanu Vučićević da je reč o pažljivo pripremljenoj manipulaciji Junajted grupe, budući da odlično poznajem metode obmanjivanja javnosti kojima se ovaj tajkunsko-medijski kartel već godinama služi. Udruženje novinara Srbije ubrzo je krenulo tragom sporne vesti i za nešto manje od mesec dana potvrdilo sve što sam tada napisao urednicima tuženih medija.

A napisao sam da smatram da je u rangu podmetačine tvrdnja da je postojalo bilo kakvo suđenje u suštinskom smislu, jer se niko od tuženih nije ni branio pred sudom i da je doneta presuda na taj način faktički prepisan sadržaj iz Šolakove tužbe, jer nikakav spis druge strane u predmetu i ne postoji. Takođe sam dodao da taj sud nema nikakve ingerencije nad medijima u Srbiji i da će presuda sa predumišljajem da se koristi isključivo u domaćoj medijskoj ravni kao navodni dokaz, kvaziargument i potvrda za ispravnost i nastavak kampanje diskvalifikacije tzv. provladinih medija i polarizacije, koju je Šolakov konzorcijum medija, novinskih agencija i novinara, a sa njima i političara, još pre šest godina isplanirao i nametnuo u Srbiji kao framework borbe protiv aktuelne vlasti.

U spornom članku, čije autorstvo potpisuje „N1 Beograd“, navedeno je već na početku prve rečenice ono što čitaoci i gledaoci tog tajkunsko propagandnog glasila koje sebe ne naziva tako, treba da zapamte: da tabloidi i pojedine televizije svakodnevno objavljuju neistine o Draganu Šolaku (Đilas style); te da je sud u Cirihu, gde Šolak ima prijavljeno prebivalište  stoga doneo presudu kojom je „nepobitno utvrđeno“ da je došlo do povrede prava njegove ličnosti od strane Pinka, Informera i Studija B, „lažno ga optužujući i objavljujući neistine koje se odnose na samu ličnost i način poslovanja tužioca i navodni politički angažman“.

Zatim je dodata i još kvarnija rečenica: „Tuženi mediji na sudu nisu dokazali nijednu od tvrdnji koje objavljuju“, bez ijedne naznake da nije ni došlo do svedočenja tuženih; da su u obavezi da isplate Šolaku obeštećenje u deviznom iznosu, bez ikakvog navedenog iznosa; kao i da „moraju da uklone stranice svih tekstova i linkove emisija na kojima su vršili povredu prava ličnosti, kao i da se uzdrže od budućeg ponavljanja ovog dela i da objave sadržaj presude“, bez ijedne naznake o tome o kojim tekstovima i emisijama se tačno radi i šta je to neistinito u njima, odnosno bez navođenja konkretnog predmeta tužbe. Umesto toga, predmetom je jednim potezom pera tvorca vesti proglašeno sve ono što TV N1 kao medijska batina Junajted grupe inače propagira o tuženim medijima (opet Đilas style), pa je tako presuda stranog suda postala zlata vredna potvrda njihove propagande koja se time pretvara u nepobitnu istinu.

U pokušaju da dođe do informacija koje su u vesti N1 izostavljene i otkloni opravdanu sumnju koja se pojavila zbog ove uopštene, ali tendenciozne šturosti, UNS u konačnici nije uspeo da dobije kopiju presude od suda u Švajcarskoj, ali ni od Junajted grupe, čijim Upravnim odborom predsedava Šolak, niti od medija u njenom vlasništvu koji su vest objavili. Štaviše, sutradan je odmah utvrđeno i da su tuženi mediji za presudu saznali iz objavljene vesti i da je još uvek nisu dobili. Umesto toga, iz N1 je UNS-u odgovoreno da vest predstavlja preneto saopštenje Junajted grupe i da uvid u presudu nije imao ni urednik sajta Nikola Stojić, koji je zatim brže-bolje izvršio modifikaciju u lidu objavljene vesti, dodavši u produžetku „saopštila je Junajted grupa“ i tako suprotno pravilima kodeksa falsifikovao originalni članak. UNS, koji inače redovno prima saopštenja od Junajted grupe i nikada nije primio navodno saopštenje, kao ni drugi medij u Srbiji, pronašao je u ovome opravdani osnov sumnje da novinari TV N1 ne obavljaju profesionalno svoj posao kada su po sredi interesi njihovog vlasnika i pozvao ih da se odupru njegovim očiglednim pritiscima.

Da Vas podsetimo:  Pančevo u vreme koronavirusa: Zvaničnih informacija ni za lek

Drugim rečima, strukovno udrženje je na slučaju sopstvene istrage otkrilo da ono što će u javnosti biti naknadno predstavljeno kao saopštenje jedne kompanije, po svemu sudeći, nije sastavljano u prostorijama njenog PR odeljenja, već u kabinetu medija koji je u njenom vlasništvu i čiji je programski direktor Jugoslav Ćosić. A ovo je strikno zabranjeno Kodeksom novinara Srbije, ali i Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji N1 kao zvanično prekogranična televizija, čiji program kontroverzno proizvodi firma u Srbiji istog Jugoslava Ćosića, konstantno zaobilazi. Interesantno je, ipak, da UNS nije primećivao da se to dešava već čitav niz godina u svim člancima koji predstavljaju obračun ili razračunavanje Dragana Šolaka lično, ili njegovih kompanija poput SBB i Junajted medije, sa najvećim poslovnim konkurentima ili institucionalnim preprekama za ostvarivanje poslovne dobiti u Srbiji, kao što su Telekom Srbija, REM i Radio-televizija Srbije. Svaki od tih tekstova takođe je uvek bio potpisivan istim autorskim pečatom – „N1 Beograd“.

U izradi svih tih kvazisaopštenja, koja su samo formalno korporativna a suštinski politička i manipulativna, odgovorno tvrdim to na osnovu višegodišnjeg monitoringa, stila pisanja, rečenica i ciljeva, svaki put je u konsultaciji sa nekim iz Junajted grupe, bilo Draganom Šolakom, Aleksandrom Subotić ili Dragicom Pilipović, učestvovao Jugoslav Ćosić. Nije tajna da je i čitav projekat TV N1 nastao po prethodnom dogovoru Šolaka i Ćosića, kao i da se Ćosić već godinama pre toga nije bavio toliko novinarstvom koliko medijskom trgovinom, profitiranjem iz posredništva u dokapitalizacijama i privatizacijama televizija koje danas znamo kao B92 i Prva (nekada Fox), što je javnosti svojevremeno potvrdio i njegov prijatelj Ratko Knežević.

Da jedan od drugog mnogo zavise i koliko je Ćosić bitna karika u ostvarivanju Šolakovih poslovnih interesa, da mu služi kao neformalni medijski savetnik s kojim se stalno konsultuje, svedoči i pozicija istaknutog člana Upravnog odbora koju je Šolak Ćosiću namenio u posebnom SBB telu koje se kroz filantropske aktivnosti bavi poboljšavanjem poslovnog imidža te kompanije u društvu. A ovo je nespojivo sa aktivnostima programskog direktora jedne televizije i predstavlja čist sukob interesa, prema definiciji tog pojma u Kodeksu novinara Srbije. Ćosić se time dobrovoljno smešta u figuru čoveka koji je, zbog ekonomskih beneficija koje mu pruža vlasnik medija, prinuđen da glumi novinara i novinarstvo, što ga čini pseudo ili kvazinovinarem. Iz ove činjenice proizilaze odgovori na sva pitanja o tome zbog čega Jugoslav Ćosić, ali i Veselin Simonović i Slobodan Georgijev koji su u sličnim pozicijama na nova.rs i NewsMax, toliko uporno – da to vređa inteligenciju svakog čoveka – ne odstupa od nastojanja da sebe prikazuje u iritantnom über alles režimu, kao vrhunskog, ekskluzivnog, profesionalnog novinara, a svoj medij kao jedini nezavisan, objektivan i nepristrasan, te zašto pada u prisilnu neurozu kontraoptužbi svaki put kad oseti da ga čitava javnost Srbije sve vreme percipira u suprotnom svetlu.

Zaboravio je UNS da su Šolak, Ćosić i Subotićeva podmetačinu prekopiranog tipa – a to je ona koja više govori o onome što je sakriveno nego o onome što je obelodanjeno – već izveli početkom godine, kada su najpre optuživali Telekom da je isključio signal svim kanalima Junajted medije na Supernovi i da je to učinio po političkoj direktivi. Pošto je Telekom pružio dokaz elektronske prepiske iz koje je bilo jasno da je Subotićeva ta koja usred pregovora, pod pretnjom krivične prijave za pirateriju, nalaže Telekomu da smesta prekine emitovanje njihovih kanala, kampanja ostvarivanja poslovnih ciljeva Dragana Šolaka potpuno prelazi na politički nivo, a Ćosić dopušta da se TV N1 zloupotrebi i stavi u funkciju mamca. Junajted medija ponudila je kao trik Telekomu samo N1, znajući da Telekom želi sve kanale i da neće prihvatiti takvu ponudu, samo da bi u javnosti dobila kvaziargument da je dokazala da vlast od početka ne želi da emituje taj kanal, slično kao što će u istu svrhu biti upotrebljena presuda suda u Cirihu devet meseci kasnije.

Da Vas podsetimo:  Šta su lažne vesti, ko ih i gde plasira i zašto verujemo u njih

Posao od tog trenutka prelazi u resor Jugoslava Ćosića i tako nastaje bizarna i bezukusna kampanja samoponižavanja zaposlenih izgrađena na laži, pod nazivom #DaSeVidiN1, u kojoj programski direktor N1 vrši mobing i, iživljavajući se, prisiljava svoje radnike (zaposlene u njegovoj firmi) pod pretnjom otkaza da snimaju propagandne spotove u korist vlasnika Junajted grupe i simuliraju ugrožavanje medijskih sloboda. I baš onako kako je tada kao pravi sadista maltretirao Milenu Lazarević, prezenterku vremenske prognoze, da provlači političke poruke u jadnim metaforama o suncu i oblacima, tako je, već otrcano i predvidljivo za tajkunsko-medijski konglomerat, sada naterao svoje zaposlene, uključujući kamermane i novinarke kulturne rubrike poput Tijane Romić, takođe nekadašnje prezenterke vremenske prognoze, i opet istu Lazarevićevu da se potpišu ispod saopštenja u kojem se od UNS-a traži da prekinu nekakvu kampanju (!) protiv „profesionalnih novinara“, a isto udruženje optužuje da brani „Vučićeve medije“ kao što je tokom devedesetih branilo Miloševića i huškalo na ratove. Zaposlenima je sugerisano i da u narednim danima istupe iz UNS-a ako su njegovi članovi.

Ali ne samo što je uteran strah u kosti zaposlenima, tajnoviti postupak podnošenja tužbi u inostranstvu, a zatim bombastično objavljivanje njihovih presuda uz nedostatak informacija da su donesene bez zastupanja tuženih, služi da bi se kroz demonstraciju Šolakove moći nad jednim stranim sudom – kako reče i opozicioni advokat Vladimir Gajić – koji ne bi mogao da sudi da taj čovek nema posebne veze u švajcarskom pravosuđu, zastraše sve javne ličnosti i mediji u Srbiji koji ne mogu više da izdrže da ne kritikuju to vrhunsko licemerje neprofesionalizma koje se usuđuje da tvrdi da je profesionalizam i da ih neko na taj način pravi ludim i ispira im mozak kao što to čini Jugoslav Ćosić. Vučićević će mi između ostalog zato odgovoriti: „Znam ja da nam Šolak u Srbiji ovom presudom ne može ništa. Valjda. Ali, može da nam pravi ozbiljne probleme u Evropi. Može, npr, da izdejstvuje da nam se zapleni sva imovina koja se zadesi u inostranstvu, da nam oduzimaju kola kada negde krenemo, na primer…“

Sličnu stvar osetio sam i na svojoj koži. Kada sam javnosti otkrio da se nalazi u sukobu interesa i da sedi u Upravnom odboru SBB-ovog tela gde radi za dobrobit kompanije istog vlasnika, Ćosić je počeo da mi upućuje preteće mejlove, pokušavajući da me zastraši kako ću proći ako nastavim da pišem o njemu. Pošto je video da to nije upalilo, dogovorio se sa svojim prijateljem Slavišom Lekićem da se snimi dokumentarac „Medijski vrisak“ u kojem će se koristiti moja fotografija, a zatim išarati u predelu glave crnim flomasterom, u smislu precrtavanja. Tu emisiju Ćosić će na N1 da reprizira u prajm tajmu gotovo po pravilu svaki put kad u budućnosti budem napisao neki tekst o njemu, Šolaku ili Junajted grupi.

Da Vas podsetimo:  Podaci pokazuju da je Ministarstvo kulture izdvajalo novac za Kurir

I najzad, kada sam pokazao da je spinovao i manipulisao tablom i ubačenim letcima da neko želi da ga, zajedno sa N1, protera iz Srbije, Jugoslav Ćosić je pokrenuo krivični postupak protiv mene jer sam u tekstu, po njegovom ubeđenju, izjavu svedoka da mu kancelarija uoči odlaska na snimanje emisije odiše alkoholom koristio u svrhu da ga uvredim, a ne radi toga da pokažem da je takva praksa nespojiva ne sa profesionalnim, već sa bilo kakvom vrstom novinarstva. Samo mesec dana kasnije pojavila su se istraživanja i prilozi u kojima oni sami i njihova novinarska udruženja priznaju da, zbog pritisaka koje trpe (najčešće od svojih vlasnika), hronično sve više pribegavaju istim porocima – pijanstvu i narkomaniji. Trebaće mu dosta sreće da dokaže suprotno, zbog čega ne mogu da ne kažem da sam u šoku što proces nije pokrenut pred, uzmimo, nekim australijskim sudom.

Ne znam kako se predsednica Suda časti UNS-a Ljiljana Smajlović oseća kada samo dan nakon što je u Nedeljniku ishvalila novinarku N1 Jelenu Zorić, poznatu po tome što joj je policajac iz kordona ispred Skupštine iza kojeg se krila ironično rekao da slobodno u svom izveštaju prenese ono što vidi, da ih rulja gađa dok oni mirno stoje i trpe udarce, doživi sačekušu u studiju TV Nova S, a zatim i koordinisanu salvu optužbi na njen i račun UNS-a od kolumnista sajta nova.rs i drugih lakrdijaša. Ili predsednik UNS-a Vladimir Radomirović, čija je istrajnost da dođe do kompletnog teksta presude suda u Cirihu upoređena sa onim što je učinio u banjalučko-beogradskom nedeljniku Reporter 21. oktobra 2001, kada je kao urednik objavio kontroverzni spisak od 362 (ne 356, kako tvrdi Srbljanovićeva) većinom penzionisanih invalida i odlikovanih radnika u MUP-u koji treba da budu isporučeni Hagu, što će biti šlagvort JSO-u da se u novembru definitivno okrenu od premijera Zorana Đinđića, a godinu i pet meseci kasnije ga i ubiju.

Neka sada oboje razmišljaju zašto im je bilo potrebno šest godina da shvate da profesionalno novinarstvo još od prvog dana ne stanuje na N1 i zašto su rešili da to javno obznane, zajedno sa sada i definitivnom potvrdom da je upravo pojavom ove televizije započet projekat veštačke polarizacije u društvu, tek kada se Šolakova i Ćosićeva mašinerija obrušila na njih.

Na kraju još i ovo. Premda stoji da je sud pripisivanje političkog angažmana tužiocu od strane tuženih medija navodno deklarisao kao neistinu, u kvazisaopštenju sasvim izvesno lažnog novinara Jugoslava Ćosića i nimalo lažnog tajkuna Dragana Šolaka, danas možda najvećeg na Balkanu, dodato je simptomatično obrazloženje da se Šolak obratio švajcarskom sudu jer tamo „po njegovom mišljenju, tuženi mediji ne uživaju zaštitu vladaoca“. Reč upotrebljena da označi predsednika Srbije Aleksandra Vučića, nimalo slučajno, identična je onoj po kojoj je nazvan dokumentarac koji je taj isti Šolak zajedno sa Ćosićem nakon raskola sa Supernovom naručio od Slaviše Lekića i koji se već reprizira na N1. Ne radi li se ovde o otvorenom, besprizornom ruganju u lice i poruci koja bi vulgarno mogla da se prevede: vidi me, vladaoče, mogu da mašem sudskom odlukom da nemam nikakve veze s politikom i istovremeno da te upravo politički jebem?

Izvor: istvankaic.com / UNS

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime