Da su Srbi veliki ljubitelji likovne umetnosti, odsek vajarstva, najbolji su dokaz javne i poluglasne diskusije koje se žučno vode o postavljenim spomenicima kao i o spomenicima koji se predviđaju za podizanje.
Još dok je Meštrović razrađivao ideju spomenika Pobedniku na Kalemegdanu, Zemunci su bili ogorčeni i uvređeni što je predviđeno da Pobednik svoj muški alat okrene direktno ka Gardošu, a nije ni šloser, ni lađar, još manje dunavski alas.
Danas se sa istim žarom u krugovima istoričara umetnosti raspravlja o projektu za spomenik Velikom županu Stefanu Nemanji. Tvrdi se kako je autor, inače Rus poreklom, umesto srpskog vlastodršca, zamislio ruskog knjaza.
Mesto koje je predviđeno za spomenik rodonačelniku loze Nemanjića, nije neki vinograd, već železnička stanica u nestajanju iako se zna da Nemanja nije bio ni mašinovođa, ni mašinbravar.
Spomenik pravom mašinbravaru će, kako se najavljuje, uskoro ugledati svetlost dana u ponosnoj Podgorici, nekada Nemanjinoj Ribnici, onda Titogradu, pa opet Podgorici i budućem Novom Titogradu koji će se tako zvati Milom ili silom.
Građani Aleksandrovca, uplašeni da će im ime preuzeti Skoplje, prestonica Severne Makedonije sva u znaku Aleksandra Severno Makedonskog, predlažu da se u svrhu odbrane sopstvenog identiteta spomenik Velikom županu podigne upravo u Aleksandrovcu Župskom, a da mu postolje bude fontana iz koje se prolaznici prskaju pravim vinom a ne kao u Beogradu običnom vodom česmovačom.
Muzika koja bi se iz fontane emitovala uz svaki obrok, dakle tri puta dnevno, bila bi čuvena „Vinska pesma“ iz Verdijeve „Travijate“. Novi tekst bi glasio: „I pijmo, nek fontana se nađe u ruci…“
Vinska fontana zajedno sa spomenikom Nemanji, nosila bi ime po slavnom kompozitoru, ali u hrvatskom prevodu: Fontana Jovana Zelenog.
Kad Meštrović nije izvajao Nemanju, nego tamo neki Rus, onda bar ime fontane neka uđe sa hrvatske strane.
Prvi spomenik u Beogradu o kome se, doduše šapatom govorilo, bio je spomenik Moši Pijade postavljenom ispred zgrade Politike. Prolaznici su se u mimohodu sa spomenikom čudom čudili i obavezno krstili. Tako je čovek, koji je najveći deo svoje državničke karijere posvetio borbi protiv religije, vere i samog Boga, posthumno doživeo da se pred njegovim spomenikom ljudi neskriveno – krste.
To danas rade i kada prođu pored spomenika patrijarhu Pavlu, ali je patrijarh svetac pa se to može i razumeti.
Još se nije stišala buka o spomeniku Juriju Gagarinu gde se nikako ne nalazi odgovor da li se tu radi o spomeniku slavnom kosmonautu i njegovoj glavi ili je reč o spomeniku samom postolju koje dominira celom okolinom i zaklanja svaki pogled na glavu kosmonauta koja ostaje u zapećku i jedva se vidi kao da je još uvek u kosmosu.
Pokojnom premijeru Đinđiću, real političaru koji je znao razliku između pčela radilica i trutova i koji je čvrsto stajao na zemlji srpskoj uočavajući da se, za razliku od celog sveta gde se korov kosi i uništava, u Srbiji– zaliva; koji je oduvek bio protiv nebeske Srbije, spremaju spomenik u vidu polomljene pa zakrpljene strele koja stremi pravo ka nebu gde je baš Srbija.
Kulminaciju rasprava o spomenicima izazvao je spomenik ptici sovi nedavno podignut u Kikindi. Svako ko je video spomenik uživo, tvrdi da ga on, umesto sove, nedvosmisleno podseća na neku drugu stvar. „Onu stvar“ kako se to na srpskom kaže. Autor se, maltene, proglašava za seksualnog manijaka.
Ova stvar, kao i mnoge druge mutne radnje, stišala se tek kada je umetnik objasnio da se tu uopšte ne radi o sovi, nego je u pitanju ševa.
Dakle, spomenik u Kikindi o kome se toliko priča i raspravlja i koji mnoge podseća na „onu stvar“, nije spomenik ptici sovi, nego ptici ševi. Tako se, zahvaljujući ovom spomeniku, preko koga se, kao preko austrijskog kancelara, teško može preći, dolazi do zaključka da su svi u pravu što je za Srbiju, gde niko nije u pravu, prava retkost.
Spomenik je u neku ruku i mala osveta za zlurade priče o onoj Kikinđanki koja je bila slobodnog ponašanja i dobre duše da ni jednu mušku glavu varoši Kikinde nije mogla da odbije, a kada su je zbog toga prekoreli, ona je nonšalantno rekla: „Ja, i Kikinda mi je neka varoš!“
Veličina ovog spomenika šalje jasnu poruku da Kikinda ipak nije tako mala varoš kakva je cela Srbija.
Prebrojavanjem spomenika posvećenih Tesli i Pupinu, utvrđeno je da je Tesla u velikoj prednosti iako je Pupin za Srbiju uradio više nego Tesla za ceo svet. Ko će kome ako neće svoj svome!
Dragoslav Pakić
Izvor: stanjestvari.com
Predpostavljam da gospodje koje skulptura sove podseca na nesto drugo spadaju u kategoriju onih za koje se u mom selu kaze “ babi se snilo sto joj bilo milo „.