Zašto kosovski Albanci menjaju priču?

0
387

U jednoj od malobrojnih srpskih prodavnica u novobrdskom kraju pre nekoliko dana sedeo je i sa Srbima pričao Bedžet Pacoli. Rekao im je da je nedaleko odatle kupio srpsko imanje u sklopu kojeg je i vodenica, da planira da je sredi, očisti u tom delu korito Krive reke, da napravi kilometarsku biciklističku stazu i šta sve ne. Razgovarao je sa njima kao da ih godinama poznaje, čak je i pivo naručio. Srbi su ga provocirali rekavši mu da je trebalo da naruči srpsko pivo, a ne makedonsko, jer Albanci uglavnom to piju, mada sumnjaju da to pivo dolazi iz ostatka Srbije, već ga sigurno negde pune na  Kosovu. (Ovde je normalno da se falsifikuje sve i svašta). Kažu da se samo nasmejao i rekao da on nema problem sa srpskim proizvodima, naprotiv. Još kada se sete njegove priče da mu je supruga Ruskinja, da u njegovim firmama u Kazahstanu rade Srbi, da je on, kao i oni, u tom kraju rođen, a nekolicina njih bi se zaklela da ga je razumela i da je pominjao svoje pravoslavno poreklo – dođe im da se prekrste.

Nekoliko dana posle susreta sa njim ljudi i dalje ne veruju šta ih je snašlo. Čak i da je izborna kampanja u pitanju, prostodušni novobrdski Srbi koji nemaju gde drugo da odu do u skučene i oskudno snabdevene seoske prodavnice, ne veruju da bi je baš tu počeo. Nije došao ni da im prkosi i maše svojim bogatstvom jer, bez obzira na sve i njegov politički angažman, on nije takav čovek. Kupio je Pacoli od Srba hektare i hektare zemlje, ali niko ga ni video nije a kamoli sa njim razgovarao uz pivo, sedeći na starim stolicama i gajbama.

ČUDNI SUSRETI

Više nego ranijih godina, i to mnogo, poslednjih meseci Srbi među sobom razmenjuju priče o čudnim susretima sa Albancima i njihovim pričama. Lično sam u svojoj kancelariji dočekala Albanca iz Prištine koji je došao po srpske novine i ničim izazvan počeo da mi priča kako on ne može bez srpske štampe, kako je navikao da je čita i slično. „Ja Boga molim da se vrati ono vreme kada smo svi živeli zajedno i slobodno“, rekao mi je.

U Kosovom Polju je stariji Albanac Srbinu iz Dobrotina pričao da misli da su oni napravili veliku grešku što nisu prihvatili široku autonomiju koja im je nuđena. „Da budemo svoje gazde, ali da se ne odvajamo od Srbije. I dalje mislim da je to najbolje“, pričao je Kosovopoljac. Uzurpator srpskog imanja u Metohiji je vlasniku Srbinu posle nekoliko godina potpuno ignorantskog ponašanja pokušao da se pravda kako nije on uzurpirao njegovo imanje, već ga je ogradio i koristio kako bi ga sačuvao. „To je tvoje i niko ne može da ti to uzme. Ja sam ogradio da sačuvam, da se tu ne napravi put“. (Put koji pominje, u ovom slučaju, vodio bi pravo u reku.)

Često u svojim tekstovima napišem da čekam dan kada ću čuti, otprilike, ovakve priče, ali ništa im ne verujem – niko od Srba im ne veruje. Ako smo išta naučili da kod njih prepoznamo, onda je to licemerje. Jer, niko od njih ovo javno neće reći – još uvek.

Jedni obilaze Srbe i hteli bi da se druže kao dobre komšije, drugi jedva čekaju da vide Srbina da mu kažu koliko pate za nekim starim vremenima, a treći srpsku imovinu čuvaju, nama se samo čini da su je uzurpirali. Priče koje sam navela ispresecane su jezivim ponašanjem nekih drugih Albanaca koji su na lipljanskom pravoslavnom groblju porušili 19 spomenika. (Suvišno je da pominjem koliko nas je ta vest pogodila. Meni je prvo na pamet palo šta je sa grobovima mojih roditelja, da nisu i tamo divljali. I ne samo mene, hladna studen je prošla svakoga ko ima nekog da počiva na nekom od pravoslavnih grobalja širom KiM.)

Skrnavljenje, jedno od mnogih, lipljanskog groblja dogodilo se sredinom jula. Samo 15 dana posle, grupa Albanskih dečaka predvođena starijim čovekom fotografisala se ispred spomen ploče stradalim Starograđanima 1999. godine u obližnjem Starom Grackom, pokazujući rukama znak koji simbolizuje dvoglavog orla sa zastave Albanije. Ušli su u ograđeni prostor sa jasnom željom da se žrtve NATO bombardovanja i albanskih terorista još jednom izvrgnu ruglu.

U junu su na pravoslavnom groblju u Gnjilanu osvanule table ispisane na albanskom jeziku na kojima piše: “Grobnica pripadnika zajednice katolika, protestanata, pravoslavaca i Jevreja“. Sutra će to isto groblje – koje je zaraslo u korov i o njemu niko ne vodi računa – sravniti sa zemljom, jer nikoga neće biti briga za mrtve Srbe na njemu. Ostale navedene zajednice se neće ni oglašavati, što je normalno, jer niko od njihovih tu nije sahranjen. Neće to biti prvo pravoslavno groblje koje su izbrisali sa lica zemlje. Tablama su napravili prvi korak.

DELA, A NE REČI

Starograđani posle najnovijeg incidenta – isto kao i Lipljančani – kažu da ih jedino tuga obuzima, da nema mržnje, niti očaja. Mi koji smo čuli priče od skrušenih Albanaca kako pate za onim vremenima, znamo da samo glume želeći da čuju šta mi na to kažemo. Ako nije tako, neka krenu javno da se bore za ono u šta navodno veruju. Neka isprave bar jednu nepravdu učinjenu Srbima. Ako ne može običan čovek, onda Pacoli može.

Mnogo puta smo do sada videli ovakve i slične igre Albanaca. Devedesetih godina prošlog veka, kada su preko 95 odsto njih sve srpsko bojkotovali, bilo je onih koji su radili sa nama i pričali kako Srbiju nikada neće izdati, i kako im nigde neće biti bolje. Kada je okupacija počela ogromna većina je nastavila da radi, i još su nagrađeni. Sada nas ne poznaju. (Sa onim iskrenim i poštenim obračunali su se pre, za vreme i neposredno posle bombardovanja. Svako je bio kažnjen onako kako su oni smatrali da je zaslužio, a to je značilo da su nekog ubili, nekome oteli nekog iz familije, nekome zapalili imovinu.)

Sto će lica pokazati, a da li ćemo opet nasesti – do nas je. Na terenu Albanci rat i sa mrtvim Srbima vode, rugaju se žrtvama, skrnave i zatiru tragove onoga što je svakom verniku i normanom čoveku sveto. Samo naša greška će biti ako zbog pomenutih glumatanja o dobrim komšijama, ili tome da zajedno možemo živeti kao da se ništa nije dogodilo, pristanemo na bilo šta.

Vreme je naš saveznik i zato je najbolji primer Srbina iz Metohije koji sam pomenula u tekstu. Godinama je pokušavao da na civilizovan način razgovara sa uzurpatorom svog imanja. Poručivao mu je preko zajedničkih poznanika da to ne radi i da on nikada to imanje prodati neće. Albanac se bahatio, a Srbin savio papir i sve dao na sud. Od tog trenutka svaki razgovor sa uzurpatorom je završen. Kada je Albanac konačno shvatio da je Srbin ozbiljno mislio sve što je rekao, počeo je da cvili, zove, i priča da nije uzurpirao nego je nameravao da sačuva imanje.

Na odlučan i jasan stav oni nikada nisu i neće imati odgovor. Ubeđivali su Srbina na dogovor advokati, i sudija, pa i stranci koji bi, eto, da oni reše međusobni problem – rekao je ne. Sve će na sudu trajati dugo, svestan je on svakog šikaniranja koje ga čeka, ali vreme može ići samo njemu naruku, jer tapija na imanje je njegova. Za to vreme Albanac neće biti miran, i zamislite kako će se osećati za godinu dana kada već sada priča drugu priču.

Što više vremena bude prolazilo, pojačavaće pritisak, Albanci će gubiti živce, ali ne smemo popustiti. Tapija je naša i to treba da nam bude polazna osnova. Nije ni Srbin iz moje priče bogat, naprotiv, ali postoji nešto što se novcem ne meri. Ne daje se vera za večeru. Mi ćemo ovde nekako izdržati. Kao što reče Dojčin Kostić iz Lipljana stojeći ispred  uništenog nadgrobnog spomenika svojih roditelja. „Neka ruše, mi ćemo da podižemo“. Čak i ovi što su ih stvorili i prave se da ne vide sva njihova zlodela, moraće jednom da okrenu drugi list. E, taj dan čekamo. Dan kada da cvile i ubeđuju nas da su oni, u stvari, Kosovo čuvali od drugih okupatora.

Janja Gaćeša 
Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime