Boško Obradović: Zašto nisam otišao na Vučićevo kanabe

Medijska kampanja koja prati novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici lansirala je veći broj neistina u našu javnost oko svrhe i sadržaja i dometa ovog akta. Stoga ga treba razobličiti i pojasniti šta on stvarno znači za ovu napaćenu zemlju i porodicu u njoj.

Prva zabluda: Zakon je donela vlada. Nije tačno. Pravnopolitičke prethodnice ovog Zakona jesu različite Strategije o nasilju nad ženama i porodicom. Njih formalno donosi vlada RS, ali su pripremljene u Upravi za rodnu ravnopravnost, a napisane od strane predstavnika feminističkih NVO na čelu sa Incest trauma centrom i Labrisom. Tako je i ovaj Zakon formalno podnela skupštini vlada kao predlagač, ali su ga napisale iste NVO koje su pisale i skandalozne seksualne obrazovne pakete.

Druga zabluda: Zakon služi za zaštitu porodice. Apsolutno ne. Reč porodica u nominativu u tekstu Zakona ne postoji. Zakon služi za zaštitu ljudskih prava žrtava nasilja u porodici. Štaviše, ni reč „dete“ u Zakonu ne postoji. U zakonu je ono izjednačeno sa svim ostalim „srodnicima u pravoj liniji“.

Treća zabluda: Zakon služi za zaštitu slabih u porodici. Ne, on služu za zaštitu žena bez obzira da li su jake ili slabe, voljene ili nevoljene, nervozne, mušičave ili dobro raspoložene, da li imaju ljubanika ili ne, da li zarađuju ili su
izdržavane, da li su u brak unele neku imovinu ili su se uselile u mužev stan itd. Da Zakon služi za zaštitu slabih onda bi valjda barem pomenuo decu koja su najslabiji i najranjiviji na nasilje u porodici ili stare roditelje.

Četvrta zabluda: Zakonom se sankcionišu nasilnici u porodici. Nije tačno. Kategorija lica koju Zakon sankcioniše naziva se u njemu „mogući učinilac nasilja u porodici“. Ona podrazumeva lica od kojih preti, kako kaže Zakon, „neposredna opasnost od nasilja“. Drugim rečima zakonom se sankcionišu lica koja još ništa nisu uradila.

Peta zabluda: Žrtva nasilja u porodici je lice koje je pretrpelo batine ili neko maltretiranje. Ne. Već je rečeno da je lice koje se Zakonom sancioniše onaj ko još nikakvo nasilje nije izvršio. Drugim rečima Zakon žrtvom nasilja u porodici naziva lice kome još niko ništa nije ni uradio. Niti ga je tukao niti ga je maltretirao.

Šesta zabluda: Zakon je usaglašen sa celinom pravnog poretka. Nije. Nasilje u porodici je kod nas predviđeno Porodičnim zakonom i Krivičnim zakonikom u grupi krivičnih dela protiv braka i porodice. Drugim rečima objekt zaštite od nasilja u porodici u svim ostalim delovima pravnog poretka jeste porodica, a zatim brak. U ovom Zakonu je to žrtva. Za račun žrtve su žrtvovani porodica i brak.

Sedma zabluda: Zakon će pomoći našim porodicama. Ovo je možda i najveća zabluda koja prati Zakon. Upravo suprotno. Zakon će pospešiti da se porodice rasturaju i raspadaju time što ohrabruje one koji se osećaju uplašeno da prijave taj strah policiji koja će za njihov račun da rasturi porodicu tako što će muškarca odstraniti iz kuće, a zatim mu i zabraniti da razgovara sa ženom i decom. Porodici se pomaže tako što se u njoj osnažuju međusobne obaveze a ne prava. Niti jedna porodica na ovom svetu nije opstala tako što je svako u njoj insistirao na svojim pravima već tako što se svako u njoj žtrvovao na svojim obavezama. Porodice ne opstaju na sebičnom uzimanju nego na požrtvovanom davanju.

Osma zabluda: Primenom ovog Zakona našim porodicama će biti bolje. Ovo je najveća i najordinarnija glupost. Upravo suprotno, ovim Zakonom porodica u Srbiji će dobiti zamah da se raspadne. Svaka porodica ima svoju dinamiku, svoje uspone i padove, svoje uspehe i neuspehe, svoje bolje i svoje loše trenutke. Sveukupna ocena razloga za njeno postojanje nije na državi koja prinudnim merama zabranjuje čak i da se muž i žena čuju i razgovaraju telefonom, nego na onima koji je čine. Ovim Zakonom država ima ambiciju da porodicu bukvalno „zaledi“ u jednom njenom možda i najgorem trenutku i da ne dozvoli onima koji su najzainteresovaniji da takva porodica opstane i da makar o tome razgovaraju. Pa valjda država treba da u porodici traži i podstiče ono najbolje, a ne ono najlošije? Zašto država, analogno ovom Zakonu, ne „zaledi“ porodicu u nekom njenom najboljem momentu i trajno zabrani npr. razvod ili njen raspad? Tako nešto naravno nije moguće. Odnose u porodici ne može da uređuje zakon i država, već supružnici, deca, i roditelji ili ko već čini neku porodicu. Ove stvari zakonodavac kada ozbiljno donosi zakone već dobro zna pa ih ne uređuje. Tako Porodični zakon u poglavlju pod nazivom „Dejstva braka“ ima samo 5 članova sa 6 prostih rečenica. Ovo je zato što niti jedan Zakon nije u stanju da uredi bogatstvo, sadržaj i množinu ljudskih odnosa koji čine prvo brak, a zatim i porodicu.

Deveta zabluda: Ovaj zakon će suzbiti nasilje u porodici. To se neće desiti. Možda bi se i desilo kada bi razlog za nasilje u porodici bila činjenica da je za kriv muškarac, budući nasilnik, čije buduće nasilničko ponašanje običan policajac može sa sigurnošću predvideti uz par kriterijuma koje Zakon propisuje. Ipak, stvari ne stoje tako. Da je tako nešto bilo moguće, onda bi valjda Lombrozo stekao svetsku slavu, a njegovi kriterijumi za prepoznavanje rođenih zločinaca bili implementirani u sve krivične zakone ovog sveta. To ipak nije slučaj. Njegove biološke teorije o rođenim zločincima koji se mogu prepoznati i unapred eliminiisati iz društva su doživele poraz kao izraz jedne totalitarne kriminalnopolitičke koncepcije koja negira slobodnu volju kod čoveka. Kada bi tako nešto bilo moguće dobilo bi se jedno preventivno krivično pravo koje će sva krivična dela predviđati i sprečavati pre nego što se dese. Ako je zakonodavac ovde u pravu zašto ne primeni ove kriterijume na sva krivična dela, a ne samo na nasilje u porodici? Ako možemo da prepoznamo buduće nasilje u porodici onda možemo i svako buduće krivično delo: i ubistva i razbojništva i silovanja itd. Štaviše, ako imamo pouzdana merila da prognoziramo buduće kriminalno ponašanje zašto ih ne primenimo da prognoziramo svako buduće ponašanje? I ono koje nije kriminalno? Zamislite sreću onog političara koji može da predvidi kako će ko glasati na izborima, ili onog fabrikanta koji unapred može da sazna koja će se roba prodavati na tržištu, ili onog kladioničara koji može da pouzdano prognozira ishode sportskih takmičenja…

Deseta zabluda: Za nasilje su krivi nasilnici. Možda i nisu. Opisano stanje sa predviđanjem budućeg kriminalnog ponašanja je nešto što, ne samo da nije moguće, nego je jedna opsena sa opasnim posledicama. Da su ovakva predviđanja budućeg kriminaliteta putem bioloških merila izdržala probu vremena onda bi valjda u nekoj državi sa razvijenijom naukom krivičnog prava neko tako nešto već predložio a zakonodavac usvojio. Ne samo da ona ne postoje u drugim zakonodavstvima (čak ni onih država čija nauka ih je izmislila kao što je Italija) nego se slobodno može postaviti pitanje da li bi u Srbiji neko sociološko objašnjenje za nasilje u porodici bilo tačnije i ispravnije pre nego biološko, koje je očito nadahnulo zakonodavca u ovom slučaju? Nije li ovim Zakonom zakonodavac pokušao da skine odgovornost sa sebe za porast obima nasilja u porodici do kojeg je došlo usled njegove nesposobnosti da upravlja sociološkim tokovima na način koji ne podstiče nasilje? Možda su za porast obima nasilja u porodici (delimično ili pretežno) zaslužni i državna sankcija maničnog prikazivanja tzv. rijaliti šou programa na televizijskim kanalima sa nacionalnom pokrivenošću u kojima se najneposrednije podstiču akti nasilja u odnosima među ljudima koji žive u istom domaćinstvu ili policijska zaštita svečanim šetnjama homoseksualaca na gradskim ulicama kojom prilikom se otvoreno slavi primitivna nasilnička, prizemna, ogoljena i prostačka seksualnost? Da li je nesprečavanje, ili tačnije rečeno, zaštita ove dve slobodno se može reći nevredne pojave od njih stvorilo poželjne obrasce ponašanja u srpskom društvu? O ispravnosti ovog objašnjenja porasta obima nasilja u porodici može da se raspravlja, ali je svakako lakše optužuti za njega svaku muškarca/glavu porodice nego zabraniti najisplativije programske sadržaje komercijalnih emitera televizijskog programa ili se suprotstaviti homoseksualnom lobiju u međunarodnoj diplomatiji i njima inspirisanom domaćom kvazielitom. Srpski pokret Dveri nije prihvatio poziv novog predsednika države na konsultacije u vezi sa formiranjem nove Vlade Srbije. Evo i zašto.

Srpski pokret Dveri je državotvorna politička organizacija. Mi poštujemo svoju državu, njen Ustav, njene institucije i izabrane državne funkcionere. U više navrata u prethodnih nekoliko godina bili smo spremni da zarad opšteg dobra pređemo preko svega i izađemo u susret novim vlastima, pokazujući dobru volju sa naše strane da svi radimo u opštem interesu.

Tako je bilo kada smo Vladi Srbije predložili šest mera za obnovu zemlje posle katastrofalnih poplava 2014. godine, ili kada smo se odazvali pozivu na konsultacije sa mandatarom za sastav nove Vlade nakon republičkih izbora prošle godine.

Tako će biti i ubuduće kada su u pitanju nacionalni i državni interesi. I kada se ne slažemo sa aktuelnom vlašću, i kada smo ljuti politički protivnici, i kada pravimo demonstracije protiv Vlade – mi ne rušimo državu i nikada u tome nećemo učestvovati.

Vlast i država nisu isto. Lošu vlast treba rušiti i menjati, a državu uvek i na svakom mestu poštovati i čuvati. Uvek smo spremni da razgovaramo o prevazilaženju društvenih tenzija i političkih sukoba, ali ako to ima smisla i ako sa druge strane žele to isto i imaju osnovno poštovanje prema opoziciji.

Zašto se onda delegacija Dveri nije odazvala na poziv novog predsednika Srbije Aleksandra Vučića na konsultacije oko formiranja nove Vlade Srbije? Ne samo zato što nije naš predsednik i što je na tu funkciju došao na neregularnim i pokradenim predsedničkim izborima.

Aleksandar Vučić nije državnik. On je beskrupulozni vlastodržac kome na prvom mestu nisu nacionalni i državni interesi već gola borba za vlast, očuvanje vlasti po svaku cenu i uništenje političkih protivnika. Posebno ne želimo da učestvujemo u permanentnoj medijskoj predstavi u režiji Aleksandra Vučića, čija se čitava politika pretvorila u politički marketing.

Glavni razlog je sledeći: U poslednjih godinu dana Vučićeva vlast dobija totalitarne razmere i klizi u otvorenu diktaturu. Za godinu dana Vučićeva Vlada niti jednom nije došla u Narodnu skupštinu poslednjeg četvrtka u mesecu da odgovara na pitanja najvećih opozicionih poslaničkih grupa.

Vučić nikada ne odgovara ni na poslanička pitanja postavljena za vreme skupštinskih zasedanja utorkom i četvrtom. Nijedan ministar u njegovoj Vladi nije podneo izveštaj o svom radu već deset meseci, a dužan je da to učini na svaka tri meseca i potom dođe na sednice nadležnih skupštinskih odbora i odgovara na pitanja narodnih poslanika.

Vučić i njegovi ministri su odbili da dođu na više od 10 posebnih skupštinskih sednica na aktuelne teme koje je inicirala opozicija, a po Poslovniku o radu Narodne skupštine predsednik Skupštine je dužan da ih zakaže najmanje jednom mesečno. Vučić ne poštuje Skupštinu i opoziciju, već otvoreno želi da nas ukine, da nas zgazi i da nas nema, vređajući najsramnije svakoga ko drugačije misli od njega.

Aleksadar Vučić je trenutno i predsednik države i premijer, i šef BIA-e i koordinator svih službi bezbednosti, i predsednik Demografskog saveta i predsednik SNS, a pretpostavljam da će biti i vd. gradonačelnik Beograda nakon smene Siniše Malog, kao i nosilac izbornih listi SNS za gradske izbore u Beogradu i eventualne vanredne parlamentarne izbore.

Urušio je sve državne institucije, zaveo potpuni medijski mrak i neviđenu propagandu vladajuće stranke, ponizio sudstvo, Vojsku, policiju, školstvo i zdravstvo, zapretio svima i ucenio sve koje je mogao… Svakoga dana vređa zdrav razum i inteligenciju redovnim „vanrednim konferencijama za medijeˮ, stvaranjem neotitoističkog kulta ličnosti, postavljanjem najgorih na najvažnija mesta u državi i korupcijom neslućenih razmera u svom najbližem okruženju.

Ako sam ja trgovac drogom zajedno sa Vukom i Natašom Jeremić, Saša Janković ubica najboljeg druga, Milan Stamatović povezan sa crnogorskom mafijom, a Saša Radulović najveći kriminalac – o čemu mi onda imamo da pričamo sa Vučićem?

O njegovim bliskim prijateljima iz policijsko-navijačkih redova koji trguju drogom, o ubistvima dok je bio ministar informisanja u ratno vreme, o njegovim vezama sa kriminalnim režimom Mila Đukanovića ili krupnim kriminalcima u njegovom najbližem okruženju? To da, to su prave teme i o tome bi obavezno trebalo da popričamo, ali javno, pred kamerama, jer već pet godina nije izašao niti na jedan direktan TV duel sa nekim iz opozicije.

Onaj koji je već toliko puta prekršio Ustav, potpisujući Briselske sporazume, donoseći lex specialis za „Beograd na vodiˮ i smanjujući penzije – sada hoće da menja Ustav, proširuje ovlašćenja predsednika i definitivno se odrekne Kosova i Metohije na pogubnom putu u EU i NATO po svaku cenu.

Onaj koji danonoćno radi za interese MMF-a, Svetske banke, stranih banaka i stranih investitora sve vreme glumi da je veliki srpski patriota neprestano vređajući otvoreno zemlju naših dedova i ideale Srbije koja nije samo zemaljska, partijska, mafijaška i korumpirana država. Aleksandar Vučić je novi Milo Đukanović i njegova vladavina je potpuno isti model vlasti kao u Crnoj Gori.

Posle svega ovoga ići na konsultacije kod lažnog cara Vučića Malog i igrati u njegovim režiranim medijskim predstavama – to mogu samo Čedomir Jovanović i Vojislav Šešelj, zvezde Vučićeve pinkoidne kulture, medija i politike.

Vučić mora da nauči da poštuje Narodnu skupštinu i opoziciju, da demokratija podrazumeva slobodu medija, slobodu izbora i kontrolu nad radom izvršne vlasti. Ako to sam ne želi da prihvati – moraćemo da ga nateramo. A to nećemo uspeti konsultacijama na Vučićevom kanabeu. Dolazi vreme narodnog bunta protiv ove vlasti i to je očito jedini način da nešto promenimo.

Vučić nije država. Vučić je loša i diktatorska vlast. Radeći protiv Vučića ne radimo protiv države. Upravo suprotno, radimo u najboljem interesu našeg naroda i države.

Boško Obradović

www.dveri.rs