Zašto ne monarhija

2
945

kralj-ibi

Obično kada jedan narod nema izglede za srećniju budućnost okreće se svojoj prošlosti i u njoj traži utehu i rešenje za svoje probleme.

Srpski narod je često leđima išao unapred, zagledan u svoju istoriju, pretvarajući je u mozaik mitova koji hrane stečeni kompleks više vrednosti.

Slično je i sa pitanjem monarhije.

U modernoj srpskoj istoriji samo je jedan monarh bio imun na izazove koje donosi vlast i kome je narod bio vredniji od krune. Naravno, radi se o Petru Prvom Karađorđeviću.

Svi ostali bili su plen svoje sujete, taštine i vlastoljublja.

Kada se današnji monarhisti pozivaju na slavne dane srpske kraljevine, njihova analiza više je romantičarsko-nostalgična, inspirisana pre svega antagonizmom prema komunizmu, nego što je zasnovana na proverljivim činjenicama.

Izostanak objektivne analize je i najveća mana ovog pokreta u začetku koji se već dve decenije slabo snalazi u srpskom pluralizmu.

Prvi nasledni monarh bio je knez Miloš koji je zbog svog despostskog upravljanja državom bio detronizovan.

Knez Mihajlo, iako ga Svetozar Pribićević opisuje kao vladara idealnog za svesrpsko ujedinjenje, drugi Svetozar (Marković) ukazuje na njegov apsolutizam u unutrašnjoj politici.

O knezu/kralju Milanu i poslednjem Obrenoviću Aleksandru i njihovoj vladavini ne treba trošiti reči.

Regent, pa potom kralj Aleksandar kada je proglašavao zajedničku državu obavezao se na uspostavljanje parlamentarne demokratije.Bilo je potrebno da prođe samo jedna decenija da bi sve političke slobode u Jugoslaviji bile suspendovane šestojanuarskom diktaturom.

Tadašnji političari pravili su komparaciju sa stanjem u predratnoj Austro-ugarskoj i argumentovano dokazivali da je više slobode bilo u hrvatskom Saboru za vreme Velikog rata kada su se čuli povici „Sa oružjem ćemo na Beč“, kao i u zvaničnoj štampi monarhije gde je bilo prostora i za ideje o disoluciji carevine, nego što je to slučaj u slobodnoj zajedničkoj državi.

Da Vas podsetimo:  Najstarija pronađena crkva na svetu

Kraljevina je svoj kraj dočekala u sopstvenoj kontradiktornosti. Nastala je na opšteprihvaćenom Ustavu iz 1921. (čak ga je i Stjepan Radić priznao četiri godine kasnije), donet od strane Konstituante, a svoj kraj dočekala sa oktroisanim Ustavom iz 1931.godine.

Nastala je na principu unitarizma i centralizma, a završila u međukoraku između federalizma i amputacije, stvaranjem banovine Hrvatske.

Dakle, danšnji monarhisti nemaju tačku oslonca u istoriji srpskog monarhizma.
A danas?

Ne postoji država u Evropi u kojoj se u modernoj istoriji desila restauracija monarhije. I u svetu je malo primera, dok je najsvežiji primer iz 2008. godine kada je Kraljevina Nepal odlukom Ustavotvorne Skupštine postala republika.

Države koje su bile monarhije mnogo duže od Srbije nemaju čak ni u najavi povratak na staro uređenje. Italija, Mađarska, Austrija, Grčka, Portugal…

Ono što je Srbiji potrebno jeste demokratija u punom smislu te reči. Da citiram stare republikance-demokrate: Više volim norvašku monarhiju od ruske republike.
I monarhija i republika mogu biti izvori ljudskih sloboda i političkog pluralizma, kao što se podjednako mogu pervetovati u neslobodna društva u kojima apsolutnu vlast ima pojedinac sa titulom predsednika ili kralja, sasvim je svejedno.
Smatram da je za Srbiju najbolje da ima ustrojstvo u kome je narod veličanstvo, a vladar njegov sluga.

Bitan je sadržaj koji će Srbima omogućiti slobodno tržište ideja, spremnost na dijalog, poštovanje ustavnih sloboda i osnovnih ljudskih prava. Forma je od sekundarnog značaja.

Aleksandar Dikić

Srpski kulturni klub

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime