U normalnim uslovima, termini kao što su „bosanski Srbin“, „kosovski Srbin“ ili „hrvatski Srbin“ označavali bi geografski i kulturni krug u kome živi srpski narod. Međutim, ovi termini koriste se i zloupotrebljavaju u političke svrhe.
„Bosanski Srbin“, „hrvatski Srbin“, „kosovski Srbin“ termini su koji su se ustalili i u srpskom jeziku koji označavaju pripadnost određene grupe srpskog naroda. Tim određenjima oštro se protivi predsednik Republike Srpske (RS) Milorad Dodik. Poslednji put o tome je govorio na obeležavanju godišnjice stradanja srpskog naroda na Kozari.
Sa druge strane, za Bošnjake u Srbiji teško da se može čuti da su — srpski Bošnjaci ili za Hrvate u Srbiji da su — srpski Hrvati. Samo su Srbi, kao i u Srbiji — Srbijanci.
Predsednik RS koristi svaku priliku da naglasi da su Srbi jedan i jedinstven narod i da ne postoje kosovski, hrvatski ili bosanski Srbi. Šta se krije iza takvih termina? Određuju li oni samo geografsku pripadnost nekog dela srpskog naroda ili imaju konkretnije i politički zlokobnije značenje?
Termini poput kosovski, bosanski ili hrvatski Srbin izražavaju policentrični karakter srpske nacionalne i kulturne egzistencije, objašnjava profesor beogradskog Filološkog fakulteta Milo Lompar, i vode poreklo iz vremena pred Prvi svetski rat, kada je, kako kaže, pokret za nacionalno ujedinjenje Srba bio vrlo snažan.
U to vreme, ti termini korišćeni su bez ikakvog opterećujućeg sadržaja, samo su izražavali geografsku pripadnost pojedinih delova srpskog naroda. Oni su izražavali pripadnost kulturnim zonama na kojima je srpski narod živeo, kaže Lompar.
„Međutim, poenta je u tome što je proces nacionalne integracije Srba po tim teritorijama bio veoma često osporavan i ti pojmovi su vremenom poprimili značenje nacionalnih diferencijacija. Tako da je, u nekom smislu, jedan regionalni pojam poprimio, što se događa u istoriji, značenje ne samo političke diferencijacije, već i nacionalne diferencijacije“, objašnjava on.
Pojmovi slični onima koje smo pomenuli u kraljevini Jugoslaviji korišćeni su u političkom smislu i za Srbe iz Bosne i Hercegovine. Govorilo se Bosanac, bez svesti, dodaje Lompar, da je još za vreme austrougarskog namesnika u Bosni Benjamina Kalaja, proces unitarizacije u BiH težio stvaranju posebne nacionalne odrednice, koja bi imala posebnu nacionalnu identifikaciju u BiH.
U socijalističkoj Jugoslaviji regionalni faktor bio je značajno razvijen, u skladu sa podelom na republike i pokrajine. Međutim, to je postalo i deo strategije, po kojoj bi se pojam „Srbin“ poistovetio samo sa pojmom Srbije kao teritorije.
„Pa bi onda Srbi bili samo oni koji su iz Srbije, dok bi Srbi iz BiH bili Bosanci, a Srbi iz Hrvatske su, po određenim odrednicama tretirani kao politički Hrvati. Ta tendencija, da se po teritoriji određuje nacionalna pripadnost, bila je snažna u Hrvatskoj i imala je svoj eklatantan izraz u tome da je Ustav Hrvatske iz 1974. nosio ime hrvatskog književnog jezika, kao posebne varijante srpskohrvatskog jezika. Dakle, jasno je bilo da se teži nametnuti određenje hrvatskog književnog jezika kao varijantnog oblika izraza i za Srbe iz Hrvatske“, objašnjava Lompar.
U isto vreme, pritisak na Srbe u Crnoj Gori bio je takav da se u toj bivšoj jugoslovenskoj republici kao Srbin izjašnjavao retko ko.
Jedno je, nastavlja Lompar, kada neki termin označava regionalnu ili kulturnu pripadnost. Bavarci žive u Bavarskoj, Švabe oko Štutgarta, Prusi u Pruskoj, Saksonci u Saksoniji, ali korišćenje tih termina ne ugrožava njihovu, nemačku nacionalnu pripadnost.
„Kod nas je snažna tendencija da se ta prirodna različitost koristi kao nacionalna diferencijacija i utoliko mislim da je Dodik u pravu što ne želi da koristi termin ‘bosanski Srbin‘, zato što je taj pojam samo prelazna odrednica da bi se ovo ‘Srbin‘ zamenilo nečim kao ‘Bosanac‘ ili ‘Bošnjak‘, što bi značilo nacionalno određenje. Mislim i o tome sam pisao u knjizi ‘Duh samoporicanja‘, da je to ključni element celokupne strategije dezintegracije Srba i da je njegova maksima da sve što je srpsko svedete na srbijanstvo i onda ono što nije srbijanstvo, kao Njegoš, kao Andrić, kao Meša Selimović ili slikar Petar Lubarda, vremenom prestaje da bude srpsko“, smatra Lompar.
Takvo kretanje se jako dobro može pratiti u kulturnim procesima. Kao primer, Lompar navodi da je za drugo izdanje „Enciklopedije Jugoslavije“ bilo predviđeno da Dositej Obradović bude u odrednici Vojvodina.
Otpor takvim tendencijama je opravdan, navodi Lompar, jer su Srbi iz Crne Gore, Hercegovine ili Hrvatske Srbi, a pitanje gde žive, jeste pitanje koje bi u normalnim uslovima moglo da bude postavljeno. Međutim, kod nas se ono postavlja sa izrazitim političkim predumišljajem, zaključuje Lompar.
Nikola Joksimović
iskra.co/rs.sputniknews.com
Професора Ломпара би требало наводити без престанка, не само зато што је један од ретких истинских српских интелектуалаца, него пре свега што је осветлио историјски аспект који нас је довео ту где смо сад. Од народа са свешћу о себи и својим интересима, до полуаморфне масе која се слабо или никако одупире гњечењу, преобликовању, или чак уништењу. Ако се не разуме како се дошло до овог, не може се наћи пут назад, тј. до тога да се у доношењу одлука полази пре свега од српског националног становишта. Јер тај дух прихватања порицања српског националног становишта, тј. самопорицања, како то Ломпар сажима, намеће се генерацијама Срба већ цео један век. Кад је Црњански средином 1930-тих поставио питање зашто, кад већ постоје одвојено „хрватско национално становиште“ и „словеначко национално становиште“ – што нико није спорио ни доводио у питање – не би постојало и „српско национално становиште“ у оквиру краљевине Југославије, био је жучно облаћен и етикетиран као великосрпски шовиниста, фашиста, и слично, не само од стране хрватских и словеначких експонената и комуниста, него и од дежурних српских „Југословена“, који су генерално били на линији „српске“ краљевске куће. Та краљевска политика „српског“ које постоји само као интегрални део „југословенског“, пре свега да се задовоље краљевски „пријатељи“ и „савезници“ Енглези, настављена је отворено антисрпском политиком КПЈ под вођством ћопавог Броза, што је и био главни разлог зашто су Енглези сишли с коња на магарца, тј. подржали комунисте. После геноцида тзв. „Хрвата“ над Србима у НДХ, њихов утицај у краљевини би био практично непостојећи, док је са Брозом постао преовлађујући у новој Југославији, науштрб даљег слабљења Срба.
Ломпар указује на континуитет овог антисрпског деловања, које се још од ослобођења од Турака одвијало под различитим плаштевима али увек са западном силом у позадини. Комадање српског корпуса тихо почето у краљевини са „бановином Хрватском“ – која је не само била камен темељац стварања вештачке, разнородне (укључујући покатоличене Србе) „хрватске нације“ по религијском кључу, него је захватила и знатне делове вековних српских територија – само да би се пуном паром наставило под комунистима, стварањем додатних вештачких нација, црногорске и муслиманске, као и обесрбљивањем/шиптаризацијом Космета. Доследно главном принципу, стављене су кочнице и на привредни развој (оног што је остало од) Србије, о чему сведочи реферат Латинке Перовић из 1971. (тад секретар ЦК СКС), у ком каже да су остале републике „оправдано забринуте“ привредним развојем Србије, јер би развијена Србија „могла постати хегемон“ у СФРЈ. То је такође наставак континуитета, како Ломпар илуструје изјавом аустроугарског краља да Србији „не треба дозволити привредни развој“, а наставља се закључком НАТО седнице из 2000. да „Србију треба држати ван модерног привредног развоја“ (то кажу „пријатељи“ АВ, наша „једина алтернатива“).
Дакле, ова наизглед тривијална културолошка тенденција да се „српско“ сведе на „србијанско“ (ограничено на београдски пашалук), има у позадини судбински битну намеру да се све остале српске земље премундуре у нешто што припада нечем другом и неком другом – дакле правећи од Срба тамо нацију другог реда, тј. дошљаке и мањину – и само је део дугог историјског процеса у ком западне силе, кроз полуге свог утицаја и моћи у унутрашњим стварима српског корпуса, покушавају да га умање, ослабе и разбију. И ако Срби као народ не нађу снаге да се том супротставе, у догледној будућности ћемо „хрватском“, „бошњачком“ и „црногорском“ језику додати „сремски“, „бачвански“, „банатски“, „неготински“, „пироћански“ итд. Другим речима, Хрватска до Мораве, а са друге стране Бугарска…
U naslovnom upitu su dvije imenice dva (prisvojna) pridjeva i dvije t v r d nj e, glagolski izrazene, te kao tvrdnje (i) one imaju imenicni karakter- sve u svemu imenica do imenice, koje zbirno cine
t r o j s t v o. Jedna od ovih imenica i pripadan joj im. pridjev do trojstva drzi kao do a p s o l u t a- sto o n o i jest!-, te je ona- ta imenica- svjesna da je
nemoguce (jos) jedno trojstvo, a uz to jos z e m n o, dakle vremeno. Svjesna gresnosti iste stvari, ona se, u slavu bezvremenog trojstva, odrice trece, glagolske, imenice, dakle p o s t o j a nj a, kako bi negresna bila u o n o m e carstvu. Slava o v o g a se ne zadobija nicim z e m n i m- istina koju su, za sada, samo jedni zemni shvatili- po onoj narodnoj: Niko nema sto Srbin imade…