Zašto opozicija ne odgovara na Vučićeve uvrede

I dok je veoma mučno je i slušati i gledati Vučićeva obraćanja srpskoj javnosti (uostalom, isto koliko i njegova udvorička ponižavanja pred političarima najmoćnijih zemalja) ostaje pitanje: zbog čega se opozicionari ne brane odlučnije od napada i uvreda Malog Aleka

Od prvih dana kako se, kao pripravnik i štićenik dr Šešelja, pojavio u Narodnoj skupštini Srbije, A. Vučić je odavao utisak osionog i vaspitno zapuštenog junoše, autentične kopije svoga zaštitnika, kome ni roditeljski dom ni škola nisu uspeli da usade osnovne pojmove o pristojnosti i uvažavanju drugih ljudi – posebno onih koji mu nisu istomišljenici. On ih je, međutim, uvek doživljavao kao neprijatelje u životnoj borbi i bezobirno nasrtao na njih kad god bi mu se učinilo da su mu prepreka koju, po svaku cenu, mora da ukloni.

Nažalost, pošto je posle 2012. godine uspeo da ovlada većinom najuticajnih medija u Srbiji – kako štampanih tako i elektronskih – on je u mogućnosti da se u svakoj prilici, čim mu padne na pamet i pomisli da je to neophodno radi učvršćivanja svoje apsolutne vlasti, obrati javnosti i upozori je na opasne ljude koji ne samo da misle različito od njega, već i svojim zamerkama i protivljenjem pokušavaju da ugroze napredovanje Srbije na putu u EU.

Pošto nema smelosti da se sa svojim političkim protivnicima sretne oči u oči, on pribegava znatno jednostavnijem i za njega bezbolnijem rešenju. Na nekoj od televizijskih stanica koje kontroliše on sâm smisli temu, sâm sebi postavlja pitanja i daje odgovore – i uvek je u pravu, pošto nema nikoga da mu protivureči. Opozicioni političari nisu u prilici da mu odgovore i da se brane od optužbi na istom mestu i pod istim uslovima, a ako se i nekim slučajem desi da se njihovo reagovanje pomene u istom mediju, onda je ono dobro „isfrizirano” te je pravi smisao izgubljen.

Retko će kada u ovim izjavama za javnost propustiti podsmevanje opoziciji zbog neuspešnih i bezizglednih pokušaja da pobedi na izborima, zbog toga što je razjedinjena i što nema nikakav program, već im je jedina prava inspiracija mržnja prema njemu i njegovim pristalicama. A nikad neće izostaviti ni priču o tome kako su današnji opozicionari, dok su bili na vlasti, loše radili, pokrali „sve živo što su mogli”, te on danas muči Tantalove muke kako bi Srbiju stala na svoje noge i počela da napreduje.

U vlasti „lopova i nesposobnjakovića” do 2012. godine, koju Vučić nikad ne propusti da napadne, učestvovali su i neki od njegovih današnjih koalicionih partnera. Oni su se, posle poraza na izborima lepo „snašli” i jednostavno pretrčali na pobedničku stranu, ali AV njih nekako uvek zaboravi da ubroji u kradljivce i upropastitelje naše zemlje . Oni, opet, „ni luk jeli ni luk mirisali”, mudro ćute i ne prepoznaju sebe u likovima sa kojima se Mali Alek svakodnevno obračunava putem svojih poslušnih medija.

I to nisu jedini gresi koje pripisuje opozicionarima. Oni neprestano kritikuju njegov rad jer ga mrze i što su strani plaćenici. Iako ne kaže izričito odakle taj novac stiže, ipak se može naslutiti da se banke nalaze na Zapadu, a što lepo zvuči narodnim masama, i onako uverenim da im glavno zlo dolazi sa te strane sveta.

Priča o stranim plaćenicima u ovom slučaju, međutim, i nije mnogo logična, jer je sam AV glavni eksponent upravo tog Zapada. On poslušno ispunjava sve zahteve koji stižu iz Vašingtona i Berlina, pa je zaista neverovatna priča kako mu upravo odatle rade o glavi. Što, razume se, uopšte ne znači da nema ljudi koji će u nju poverovati.

I dok je veoma mučno je i slušati i gledati Vučićeva obraćanja srpskoj javnosti (uostalom, isto koliko i njegova udvorička ponižavanja pred političarima najmoćnijih zemalja) ostaje pitanje: zbog čega se opozicionari ne brane odlučnije od napada i uvreda Malog Aleka? Istina, kako im nisu dostupni najuticajniji mediji koje on kontroliše, ne može se ni očekivati da njihovo reagovanje ima bar približno sličan domet i efekat kao njegovo neprestano satanizovanje političkih protivnika, ali bi oni verovatno imali dosta osnova da ga za klevete tuže sudu.

Na to pitanje moguća su tri odgovora, a nijedan ne uliva mnogo optimizma u bolje dane za Srbiju. Ili političari koji su stalna meta Vučićevih napada dobro znaju kako naši sudovi sude i presuđuju ili su Predsednikove optužbe zasnovane na verodostojnim podacima koje je on godinama brižljivo prikupljao da bi mogao da ucenjuje moguće političke protivnike. Treća verzija, kuloarska, glasi da i njima odgovara da budu u opoziciji „dok Vučić isporuči Kosovo“. Bilo kako bilo, dovoljno je razloga da se građani Srbije hvataju za glavu.

Vojislav M. Stanojčić

stanjestvari.com