Zašto Rusi ne kupuju srpske medije?

1
683

Agencija za privatizaciju Republike Srbije je skoro pre godinu dana, 2014. godine, objavila Javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za učešće u privatizaciji 11 medija, među kojima je i Javno preduzeće novinska agencija „Tanjug“.

tanjug-2

Pored „Tanjuga“, na spisku za privatizaciju našli su se i Informativno javno preduzeće „Preševo“, Javno informativno preduzeće „Ivanjički radio“, Javno preduzeće za informativnu delatnost „Radio-televizija Opštine Kovačica“, Javno preduzeće „Informativni centar Kosjerić“, Javno preduzeće „Radio Ćićevac“, Javno preduzeće „Informativni pres centar Opštine Vladičin Han“, Javno preduzeće za informisanje „Informativni centar Odžaci“, Javno preduzeće „Štampa, radio i film, Bor“, „Informativni centar Bački Petrovac“, Javno preduzeće za informisanje i marketing „TV LJig“,…

Krajnji rok za dostavljanje pisama o zainteresovanosti je bio 3. novembar prošle godine. Pored podataka o investitoru i preduzeću za koje se iskazivalo interesovanje, pismo je trebalo da sadrži i preciznije informacije o nameri za privatizaciju, kao što su okvirni investicioni program i plan poslovanja.

Ovim javnim pozivom Agencije za privatizaciju obuhvaćeni su mediji i preduzeća koja se bave informisanjem, a za koje je pokrenuta inicijativa nakon stupanja na snagu Zakona o privatizaciji. Prethodnim javnim pozivom za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za 502 preduzeća iz portfelja Agencije za privatizaciju, bila su obuhvaćena i 74 medija, odnosno preduzeća čija je delatnost informisanje i komunikacija.

Tada je postavljen rok za privatizaciju medija u Srbiji, 1. jul 2015. godine, a sam postupak je trebalo da bude usklađen sa Zakonom o javnom informisanju, koji predviđa privatizaciju medija prodajom kapitala, ali i očuvanje delatnosti u trajanju od pet godina nakon privatizacije.

Na osnovu člana 142. „Zakona o javnom informisanju i medijima“ propisano je da ukoliko do 1. jula 2015. godine ne bude prodat kapital izdavača ili medija iz stava 1. ovog člana, postupak prodaje kapitala se obustavlja, a kapital izdavača ili medija se privatizuje prenosom akcija zaposlenih bez naknade, tj. predviđen je prenos kapitala zaposlenima u vidu besplatnih akcija (tzv. „besplatna podela akcija zaposlenima“).

Ako u slučaju iz stava 7. ovog člana zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija medij prestaje da postoji i briše se iz registra medija, iz Privrednog registra, a odluku o promeni delatnosti izdavača ili medija, ili ukidanju izdavača ili medija donosi osnivač izdavača ili medija.

Na osnovu člana 143. „Zakona o javnom informisanju i medijima“ od 1. jula 2015. godine je zabranjeno finansiranje izdavača ili medija iz javnih prihoda, osim u skladu sa odredbama 17-28 ovog Zakona.

Sve uređeno maksimalno kapitalistički u duhu vladajuće neoliberalne koncepcije, po principu ne damo vam pare (država Srbija svojim medijima?!), akcije uzmite ili ostavite, i onda vas gasimo, kao što sebe (državu Srbiju) gasimo ili prodamo – strancima. Stranci su u Srbiji isključivo Nemci ili Amerikanci. Rusa ni na vidiku.

Zbog svog bespogovornog, bezalternativnog, jedinog i pravog puta u EU, Srbija jednostavno mora da proda svoje medije i tako zadovolji „uslove EU“. Određene sume koje je srpska vlada utvrdila kao početne cene koje bi želela da dobije su bitno različite, od veličine „džeparca“ (235 evra za „Info-centar opštine Novi Kneževac“). Ako u prvom pozivu niko ne bude zainteresovan, cena će biti prepolovljena – dakle čak 118 evra!!!. Među najjeftinijima su takođe i RTV „Pruga“ iz Lajkovca, RTV „Blace“, Radio „Šid“, RTV „Brus“, Radio „Medveđa“,…) za male medije, do desetina, stotina hiljada i miliona evra za velike medije.

Da Vas podsetimo:  Štetna odluka države Srbije o polasku u školske klupe đaka osnovaca

Tako su početne cene 85.000 evra za „Lokalnu televiziju grada Kragujevca“, 528.000 evra za beogradski radio i tv medij „Studio B“, 761.000 evra za „Novinsku agenciju Tanjug“, a za novosadski list „Dnevnik“ – 7,3 miliona evra (čak 9.500 kvadrata imaju SVE PROSTORIJE „Dnevnika“, na placu od 11.000 kvadrata na izuzetno atraktivnoj lokaciji na „Bulevaru oslobođenja“.).

Agencija za privatizaciju, tj. srpska vlada, je u poslednji čas oglasila javni poziv za privatizaciju još 11 medijskih kuća. Tako ih je na prodaju dospelo 74, a mimo ove procedure su ostale 23 medijske kuće. Sada je u Srbiji u toku akcija privatizacije medija koji su osnovani kao javna preduzeća lokalnih samouprava.

To što je Regionalnom strategijom Republike Srbije bilo predviđeno postojanje 6 regionalnih servisa, „puj pike, ne važi“ jer su svi nestali nečijim insistiranjem i lobiranjem iz Zakona o javnom informisanju. Sada je regionalno informisanje prepušteno na milost i nemilost tržištu.

Za sada, neće biti prodavani najvažniji mediji: radiotelevizija RTS i dnevnik „Politika“, nekada najuticajnije novine na Balkanu i glasilo mnogih srpskih i jugoslovenskih vlada. Ako ovome dodamo i već postojeći udeo države u vlasništvu nad uticajnim bulevarskim novinama kao što su Novosti, koje se često koriste za kampanje protiv protivnika vlade, onda je jasno da slobode medija u Srbiji jednostavno – nema. Ostaju samo i jedino – internet portali i sajtovi čiji je uticaj, ekvivalentan dostupnosti građanima Srbije, relativno ograničen i vrlo ranjiv.

Znamo za jednostavna i brza gašenja internet aktivnosti velikih razmera u Turskoj, Saudijskoj Arabiji, Kini, SAD, itd., posle procena vlasti da su štetni po interese države. Tako su i u Srbiji stradali, barem privremeno neki portali. Za vreme poplava 2014. vlada je bila poprilično neefikasna i neorganizovana na šta je, između ostalih ukazivao i blog „Druga strana“ koji je zbog toga privremeno nestao sa interneta, baš kao i „Teleprompter“, koji je objavljivao priče o bahatom ponašanju premijerovog sina, pa i „Peščanik“, kakav god da je, jer je otkrio da je Vučićev ministar unutrašnjih poslova prepisao svoj doktorat.

Inače tokom ove apsolutno samoubilačke akcije vlade Srbije da od već postojećeg medijskog mraka napravi još veći mrak, bukvalno medijsko „pomračenje i sunca i meseca“, desiće se da će svi mediji određeni za privatizaciju biti ugašeni. Samo što će jedni biti još četiri meseca na „veštačkom disanju“ – jer im je „milostiva“ država produžila finansiranje do kraja oktobra.

Posle toga, ako niko ne bude preuzeo upravljanje, i oni bi mogli da budu izbrisani iz medijskog registra. Na medijskom nebu Srbije, inače, i dalje postoji 1.447 medija, a posle oktobra moglo bi da ih bude nekoliko desetina manje.

Zna se da već sad, važni srpski gradovi, lokalni centri, kao što su Leskovac i Valjevo, ostaju, posle nekoliko decenija postojanja, bez lokalnog javnog (državnog) radio programa. Posledice ovakvih dešavanja će biti doista društveno i politički poražavajuće.

Prodaja „Studija B“ je bila prvo negirana, pa nedefinisana, pa odložena. Podsetićemo samo da je direktor Agencije za privatizaciju Vladimir Galić izjavio proletos: „Još se ne zna da li će, i na koji način, Studio B biti privatizovan, a ako se donese takva odluka prodaja je moguća u drugoj polovini godine„.(1) Galić je rekao još i ovo: „Tek kad se utvrdi da li postoje zainteresovani kupci i ko su oni odlučivaće se da li će Studio B biti prodat na aukciji ili na tenderu, ili uopšte neće biti privatizovan“.(2)

Da Vas podsetimo:  Reakcije na izbore na društvenim mrežama: Od “Preterao je AV” do “Bojkot je uspeo”

Najnovija vest od 13.08.2015. pak govori sledeće – da je Agencija za privatizaciju uslovno odobrila ponudu za prodaju imovine i kapitala „Javnog radiodifuznog preduzeća Studio B“, firmi „Maksim media“ iz Beograda. Oni su tek posebna priča.

„Tanjug“, za sada niko neće da kupi, a Republika Srbija prodaje 100% udela (kao i za „Studio B“) u njegovom vlasništvu. U drugom krugu cena ove medijske kuće biće upola manja i iznosiće nešto više od 380.000 evra. U prodaju i cenu nije uključena zgrada u centru Beograda u kojoj se Tanjug nalazi, jer je u vlasništvu države.

Ova najnovija rasprodaja srpskih medija, samo upotpunjuje inače već crnu medijsku scenu – gotovo svi nacionali štampani i elektronski mediji u Srbiji u vlasništvu su stranih kompanija. Najveće i najuticajnije medijske kuće u vlasništu su nemačkih, švajcarskih a odnedavno i američkih kompanija, a pojedine su sakrivene iza grčkih.

Medijske kompanije sa sumnjivim vlasničkim strukturama imaju vlasništvo nad gotovo svim nacionalnim medijskim kućama. O strancima i da ne govorim. A onda se postavlja suštinsko pitanje: Ko kreira javno mnjenje u Srbiji? Pa stranci i domaće medijske sluge.

Mediji predstavljaju nacionalno dobro jedne države. Zakon o radiodifuziji je napisan i osmišljen tako da štiti građanstvo, između ostalog, od javnog propagiranja nemoralnosti, ali, što je politički posebno važno, i moguće manipulacije javnim mnjenjem koje dolazi iz drugih država. Volšebno, zakoni su daleko od očiju javnosti na brzinu izmenjeni i izglasani.

Situacija je drugačija u suverenim državama, gde su nacionalni mediji u apsolutnom vlasništvu domaćih kompanija jer se na taj način sprečava manipulacija javnim mnjenjem. Međutim, zahvaljujući Savetu RRA i sličnim institucijama, gotovo svi nacionalni mediji se nalaze u vlasništu stranih kompanija.

Posebno je alarmantno to što je Američki fond „KKR investment“, na čijem čelu je bivši šef CIA general Dejvid Petreus, od oktobra 2013. do danas, za nepunih godinu i po dana, stavio pod svoju kontrolu značajan deo srpskih medija.(3)

Amerikanci su prvo u oktobru 2013. kupili SBB, najveću mrežu kablovske televizije u Srbiji, za neverovatnih 1,2 milijardi evra koje je KKR platio investicionom fondu MEP.

Samo nekoliko meseci kasnije, u februaru 2014, Petreus i njegov „KKR investment“ kupuju 51 odsto „Grand produkcije“, čime postaju većinski vlasnici „Grand produkcije“ preko koje ostvaruju kontrolu i nad TV Prva. Cena nikada nije zvanično objavljena, ali je u medijima objavljeno da su vlasnici „Granda“ Brena, Boba i Saša Popović dobili ukupno 15 miliona evra.

Zatim su u oktobru 2014. osnovali i svoju TV N1, koja radi pod okriljem CNN.

E, a onda su u leto prošle godine kupili akcije internet portala dnevnog lista „Blic“. Naime, KKR je preuzeo 49 odsto akcija u švajcarskoj kompaniji „Ringier digital AG“ koja preko povezanih firmi kontroliše i internet portal „Blica“ u Srbiji.

Podsećanja radi, „Ringier Aksel Springer“ (RAS) je jedna od najvećih medijskih kompanija u Srbiji. Ta kompanija izdaje „Blic“, „Alo!“, „24 sata“, „Auto Bild“, „Blic Žena“, „Puls“ i nekada neprikosnoveno najbolji jugoslovenski i srpski politički nedeljnik „NIN“. RAS takođe ima udeo od 25% u štampariji „APM Print“ koja štampa gotovo sve štampane publikacije te kompanije.

Od skora su, tvrde dobro upućeni, u najvećoj tajnosti dogovorili i kupovinu tiražnog beogradskog dnevnog lista!

Tako su amerikanci, preko KKR-a, ispleli paukovu mrežu u srpskim medijima.

Što se Rusa tiče, a po informacijama iz relevantnog registra APR-a, DEO „Politike“ je svojevremeno kupila „Ist medija grupa“, čiji je vlasnik iz Ruske Federacije.(4) I to je sve.

Da Vas podsetimo:  Daleko je sunce

Da u Srbiji nema ruskog medijskog prisustva kroz „Sputnjik“ i „Fond strateške kulture“ – ne bi bilo ničega. Sreća da TV „Raša Tudej“ („Rusija danas“, program na engleskom jeziku) može nekako da se gleda, ko zna kako a i ko razume engleski.

Da li Rusi imaju pare da kupe bilo koji medij u Srbiji – odgovor je: da. Da li država Rusija ima interes da ima svoje medije u Srbiji – odgovor je takođe: da. Da li građani Srbije, kad već ne mogu da sami budu vlasnici svojih medija, imaju interes da pre Rusi nego bilo ko kupuje medije u Srbiji – odgovor je opet: da. I tako mnogo puta odgovor „da“ na razna bezbednosna, politička, ekonomska, kulturna, zdravstvena, naučna pa i sportska pitanja u vezi sa vlasništvom nad medijima u Srbiji.

Da li Rusi kupuju medije u Srbiji – odgovor je: ne. Zašto? To samo oni znaju.

Ne moraju, kao Amerikanci da troše ni 1,2 milijarde evra, ni 15 miliona evra. Za manje od pola miliona evra mogu da poseduju npr.„Tanjug“ i na desetine lokalnih medija i da tako pletu svoju paukovu medijsku mrežu u Srbiji.

Običnom smrtniku u Srbiji je stvarno neshvatljivo da ruska državna firma „Gasprom“, može da bude generalni sponzor F.K.“Crvena Zvezda“ iz Beograda na tri godine ponovo,(5) gde vrednost ugovora o sponzorstvu iznosi po 4.5 miliona evra na godišnjem nivou, znači 13,5 miliona evra ukupno, a ne može da se trajno kupi neki medij u Srbiji. Za fudbal ima – za medije nema.

Za vrednost trogodišnjeg sponzorstva F.K.“Crvena Zvezda“, Rusi mogu da kupe i „Dnevnik“, i „Tanjug“, i „Studio B“, i svašta još.

Javni servisi su skupa stvar. Nema preprodaje igrača i milionskih zarada od transfera, kao u fudbalu. U Srbiji se pokazalo da medijski biznis koji podrazumeva suštinu javnog informisanja a to je prezentovanje „blagovremenih, potpunih, tačnih i preciznih“ informacija i nije neki biznis, i da na tome baš i ne može da se zaradi novac.

Ali može da se oblikuje javno mnjenje i to sveobuhvatno, pogotovo kad postoji potpuna kontrola medija. A onda nije uopšte svejedno hoće li Srbija i dalje ka EU ili ka Rusiji. Nije svejedno ni Srbiji, ni Rusiji.

I još jedna važna informacija. Naličje medijske scene Srbije su – oglasi. Oglašivači u Srbiji na televizijske reklame godišnje potroše skoro 90 miliona evra! Znači, zarade ipak ima, i to ne male. To znači da postoji i realan politički i ekonomski interes Rusa da kupuju srpske medije. Još samo da se dobije odgovor na misteriozno pitanje zašto to ne čine.

Što se nas u Srbiji tiče, jasno je da ako ne znamo ko je vlasnik medija, ne znamo odakle i sa kojom namerom dolaze informacije i u kom pravcu može da se oblikuje javno mnjenje u Srbiji. Ako je većina medija u Srbiji u vlasništvu stranaca iz nama nenaklonjenih zemalja, i pod kontolom partija na vlasti koje su pro-zapadno poslušničke – zaključak je jasan. U Srbiji ne postoje srpski mediji, tj. mediji koji će izražavati i braniti interese države Srbije. U Srbiji će postojati samo „strani mediji“ koji će izražavati i braniti interese – stranaca.

Zlatko Bogatinovski

fsksrb.ru

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime