Hranila sam decu kravljim mlekom

0
911

beba-ruka-563-353-563x353Događaji su ovih dana teški i neshvatljivi. Veliki nalet emocija i neverice. Ja sam neko ko se već dugo trudi da dekontaminira svoj um od svakodnevnih loših vesti ali u ovakvim danima ne možete da ih preskočite. Svi smo u tome. Jedan me događaj vratio mnogo unazad.

Ja sam majka koja je svoju decu nahranila kravljim mlekom. Zašto? E to je ono što se niko ne pita kad vest pročita.

Kako majka da kravlje mleko detetu od nekoliko dana i kako ne zna da time ugrožava detetov život?

Imala sam rizičnu blizanačku trudnoću koja je od samog početka bila neizvesna. U prvom mesecu temperatura 41, u trećem krvarenje, u petom upala pluća, u sedmom umalo prevremeni porođaj. Sve to vreme ja sam bila prilično smirena i verujuća da će sve biti u redu. I izdržala sam do termina porođaja. Odlazila sam svakog meseca kod lekara na kontrole, u međuvremenu tri puta ležala u bolnici.

Zašto je ovo važno? Bila sam neko ko je poštovao nauku i verovala sam lekarima. Ultrazvuk, merenje, kontrole. Ugojila sam se mnogo i videla sam da nemam kontrolu, ne uzimanja hrane, nego nekih drugih procesa u svom organizmu. Ali time se nije bavio niko. Bar ne na ozbiljan način. I tada kao i sada čitala sam sve. Nij bilo interneta. Knjige i časopisi. Nije bilo privatnih ordinacija. I vežbala i hranila se zdravo i informisala se o svemu što me čeka sa dve bebe. Imala sam 24 godine i više od svega na svetu sam želela da budem majka. Bila sam voljena trudnica sa podrškom svoje okoline.

Odlazim u porodilište u danu u kome je temperatura vazduha 40 stepeni, sa otocima po celom telu koji me zabrinjavaju. Jedva hodam. Vraćaju me kući po stvari i vraćam se da ležim u bolnici u devetom sam mesecu. Primeljena sam sa veoma visokim pritiskom sa pretnjom preemklapsije. Ja sam i dalje vedra i hrabra. Babica koja me prima u porodilište obraća mi se rečima: “Sad si tako debela sa tim pritiskom došla da se porađaš baš kad sam ja dežurna. Nisi mogla da nađeš neki drugi dan.” Ja sam zgranuta i već se ne osećam tako sigurno i dobro pogotovu što svi moji ostaju ispred ulaznih vrata porodilišta. Posle pola sata dolazi lekar da me pregleda brižan je i pažljiv, kaže “porodićemo te sutra carskim rezom, ne brini”. Sa decom je sve u redu. Njegova se smena završava i odlazi.

Dežurna je jedna babica i novi lekar. Odlaze da spavaju i ostavljaju me samu u sobi. Posle pola sata moj porođaj počinje. Zovem babicu sa hodnika i kažem porađam se, ona mi kaže “nemaš ti pojma”. U trenutku kada počinjem da osećam da dete kreće iz mene počinjem da urlam. Ona besna ustaje, vodi me da me pregleda i tada sve počinje.

Da Vas podsetimo:  Nasušni život žene u Srbiji

U panici shvata da je porođaj zaista počeo, da je sama, da doktor spava i da stvari ne idu dobro. Odlazi da probudi lekara, u strahu da se beba ne uguši da bi ubrzala stvar ona me seče ne vodeći računa ni koliko ni kako i preseca mi neki veći krvni sud. Porođaj je eksplozivan oba deteta rađam u deset minuta. Kod drugog porođaja sam već u polu svesti, daju mi kiseonik. Deca su dobro, sad je tu i sestra iz boksa i uzima decu. Ja još dva sata posle toga ležim u polusvestu sa užasnim bolovima. Rade mi reviziju, ušivanje, sve bez anestezije. Mene hrabri samo misao da su deca dobro, drugo više ništa ne osećam. Završavaju me i pokrivaju nekim vojničkim ćebetom i ostavljaju tu samu do smene ujutru da me smesti u sobu. Iz tog bunila pamtim samo strahovitu groznicu od koje odskačem od kreveta i ponavljam “hladno mi je”. Vidim da sviće napolju. Tako sam zaspala.

Dva dana će deca zbog žutice biti pod nekim tretmanom i ne donose mi ih. Obilazi me vizita rutinski. Ustala sam već odmah istog dana da bih išla da vidim decu. O dojenju niko ni reči. Drugog dana jedan lekar koji me poznavao je na svoju inicijativu dao da mi izvade krv. Rekao je samo”bleda si”. Posle vađenja krvi nastaje panika. Broj mojih crvenih krvnih zrnaca jedva 1, hemoglobina oko 40. Svi se čude kako nisam padala u nesvest i kako se ne žalim ni na šta. Nastaje potera za krvlju. Nema zaliha. Primila sam 2,5 litara krvi. Bodu me tri puta dnevno ne znam ni šta primam. U jednoj ruci transfuziju u drugoj infuziju. Potpuno sam nemoćna. Sama u sobi. I u takvom stanju donose mi decu “na podoj” ostavljaju ih na moj krevet što bi rekli “u noge” i ostavljaju me samu. Deca plaču, ja ležim potpuno nemoćna i nepokretna. O bubarusama koje prelaze po krevetima i ostalim “čarolijama” porodilišta neću ni da pišem. Nije više važno. Dolaze posle pola sata da “pokupe” decu ne pitajući uopšte šta se u međuvremenu dešavalo. Dva dana tako. Na moje žalbe i molbe da mi ne donose decu dok sam na transfuziji proglašavaju me razmaženom porodiljom. Nema mobilnih telefona. Nema komunikacije sa spoljnim svetom. Za posetu ne mogu napolje, oni ne mogu unutra. Trećeg dana dolazi medicinska sestra da vidi zašto ja ne mogu da dojim decu. Ja već imam užasan mastitis, potpuno okamenjene dojke i nisam više sposobna da podnesem bol. Osećam da sam na ivici izdržljivosti. Ona me bez ikakvog upozorenja pritiska da vidi imam li mleka i ja se onesvešćujem od bola. Kad sam se osvestila rekla sam da mi odmah pozovu porodicu i da ne dozvoljavam da mi se više iko približi ili me dotakne. Pozvali su moju majku, rekli joj da sam luda i razmažena. Otišla sam do lekara koga sam poznavala rekla da hoću da izađem iz bolnice na svoju odgovornost. Umeđuvremenu su se neke sestre raspitale ko sam ja, pa ima je podatak da sam profesor matematike u školi itekako ublažio stav prema mojoj razmaženosti. Ali ja više nisam htela da ostanem tu ni trenutak. Za popravku stanja mojih grudi i mogućnosti da dojim već je bilo kasno. Tako su mi bar rekli. A ja sam samo bila zahvalna što sam živa i što su mi deca dobro. Potpisala sam neku gomilu papira i otišla kući. Prva kontrola za 10 dana. Obilazi me patronažna sestra.

Da Vas podsetimo:  Miraz u Srbiji potreba ili običaj!?

Kako je sa dve bebe koje hranite veštačkom hranom na tri sata i pri tom sve sterilišete neću da vam pišem. Kad vaše dete koje dovedete sa 2200 gr a rodilo se sa 2850 gr kući pije po 20gr mleka i od toga pola povrati. Čitam, pitam, tražim savet. Kažu najbolje je da dojiš. Ja kažem ali ja ne mogu više da ih dojim. Menjam sva moguća mleka koja postoje. Već su nestašice. Ova druga malo krupnija ipak jede i napreduje bar malo. Posle deset dana prva kontrola. Jedna nije napredovala ni gram. Pedijatar iz porodilišta mi se izvinjava zbog mog otpusta iz bolnice. Doslovce mi kaže ovako “ja vama moram da se izvinim, mislila sam da ste luda žena, ali sad kad vidim kako ste vešti i kako postupate sa svojom decom, vidim da sam pogrešila”. Pričamo o nenapredovanju dece i hranjenju. Znam i ja kako bi trebalo ali to se ne dešava. Ona sleže ramenima. Pitam za kravlje mleko. Niko mi ne kaže da to može da ugrozi život dece. Ja na svoju odgovornost pravim “dvotrećinski mleko” po receptu iz knjige i hranim decu tog vikenda jer moram za tri dana da ih vodim ponovo u bolnicu. Prestaju da plaču. Jedu. Ne povraćaju. Za vikend napreduju po 300gr. Na kontroli me pitaju čime sam ih hranila, ja kažem mlekom. I tad me neko ne sećam se više ko pitao “Jel ste znali da su mogla deca da vam umru?”. Ne znam i nisam više želela da znam. Nisu umrla.

I tako… dugi niz godina posle kad god se pominjala podrška dojenju meni se kosa dizala na glavi. Kad god sam pročitala članak o tome koliko je to za decu zdravo osećala sam se pomalo krivom jer mojoj deci to nisam dala. A onda sam u razgovoru sa nekim ko o tome zna mnogo dobila potvrdu da je od toga čime hraniš decu mnogo važniji način na koji to činiš i ljubav i bliskost koju pri tome ostvaruješ sa decom. To je vratilo moj mir. Moje ćerke su danas dve mlade, lepe, zdrave mlade žene na koje sam ja ponosna.

Da Vas podsetimo:  Kao nekakva bajka

I juče taj tekst kako je jedna majka ubila dete jer ga je nahranila mlekom izazvala je u meni buru emocija. I ne bili nikome u koži ko mora da donosi takve odluke. Mnogo je teško.

Ja sam bila hrabra, ne znam šta bi bilo da nisam. I moja deca su imala sreću da nisu bila alergična. Ne znam šta bi bilo da nisam bila zdrava, jaka i izdržljiva. I zahvalna sam što nisam saznala.

Tužna sam što i danas čitam o ružnim iskustvima na porođaju. Četvrt veka skoro kasnije. Verujem jer imam svoju priču. I kao o svemu uvek se piše na način da onaj ko nešto ne može, a u ovom slučaju majka, ima strašan osećaj krivice. Nema objašnjenja za alternativu. Nema psihološke pomoći za mlade, nemoćne, neobrazovane, neiskusne, jednostavno uplašene roditelje. I često sada čujem tu rečenicu da se žena vratila potpuno drugačija iz porodilišta i da je od tad ne prepoznaju. Verujem da taj strah, onoga ko ne upravlja njime može da promeni.

Nije važno ni koji je grad, ni ko je porodilja, ni koja je godina. Ne napredujemo. Ne dižemo svest. Ne stvaramo uslove. I kad god to kažete naći će se neko ko će reći kako je njegovog oca baba rodila u štali, majka njega kod kuće i kako su eto svi živi i zdravi.

Ali neki ne prežive.

Tatjana Stevanović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime