Zašto se oglušujemo o plač žena koje muškarci maltretiraju

1
677

Snimak na kom se vidi kako odrastao muškarac u gradskom prevozu napada devojčicu zgrozio je čitavu Srbiju. Strah, nemoć i bes osetio je svako ko je odgledao kako se odigrao ovaj jezivi događj. Devojčica je bezuspešno pokušala da se odbrani, a gospođe koje su sedele iza nje nemo i šoku su posmatrale ovo maltretiranje. Jedna je pogledom tražila pomoć, druga okretala glavu, ali nijedna se nije drznula da se usprotivi.
Kasnije je ustanovljeno da napadač je 37- godišnji Mihailo iz beogradskog nasalja Krnjača, svojevremeno je bio vlasnik jedne firme i studirao Mašinski fakultet. Razgoropađena internet zajednica koja mu je iz udobnih fotelja i sigurnih kancelarija do tada pretila i poručivala kako mu je “bolje da nestane sa lice zemlje, da ga oni ne bi propustili kroz šake”, smekšala je pa je nemali broj pokazao empatiju prema namučenom mašincu.

„A nije ni čudo što je odlepio ako je završio Mašinac, “ Lep dečko, šta mu je to trebalo „, „Bankrotirao, pa kako da ne skrene s pameti“, samo su neki od komentara. A tek kada je u javnost izašla informacija da se Mihailo promenio od kada ga je verenica ostavila, neke žene su ga krišom potražile na Fejsu. Možda Mihailo i nije baš tako loš, možda je samo suviše povređen, a povređen muškarac je spreman na sve.

Pravdanja za „manijaka iz tramvaja“ bila su sve češća i glasnija, a glavni krivici su postali žene koje nisu priskočile upomoć. „Krave matore, umele su da se guraju za piletinu u Lidlu“, „Tužite ih za saoučesništvo!“ „Imaju li one porodicu ološi?!“ „A možda su čekale da sa devojčice manijak pređe na njih pa da se malo ogrebu“.

Da Vas podsetimo:  Četiri bombardovaňa Beograda u 20. veku (14+41+44=99)

Mihailu smo oprostili a sav bes usmerili smo na žene koje nisu imale hrabrosti da se umešaju. Trebalo je, to je tačno, ali nisu jer su se bojale. To su trenuci u kojima se možda čovek ne snađe, ili ne zna kako da pozove policiju jer je razgoropađeni manijak, tu pored na samo pola metra, pa će razgovor čuti, možda su i same nečije žrtve , pa se plaše. Verovatno se ne bi umešala makar polovina dežurnih besnih komentatora na portalima, ali to ih ne sprečava da sve svoje frustracije usmere na neke mučene žene koje su se, eto, paralisale od straha.

Ko zna šta bi se dogodilo sa „ženama iz tramvaja“ da se nisu oglasili i stručni kadrovi, pa je tako psihijatar Milan Milić istakao da građani Srbije i dalje žive u atmosferi gde nasilje prolazi kao način rešavanja problema i da zbog toga u svima živi strah od nasilja.

-Mislim da nedostaje sistematični pristup u borbi protiv nasilja. Ima određenih koraka, usvojen je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, ali je i dalje društvena atmosfera takva, od medija do Skupštine, da je nasilje legitiman argument i onda se stvara atmosfera straha – pojasnio je Millić za domaće medije i dodao da nasilnici mogu da učine šta hoće jer neće biti sankcionisani, i da građani razmišljaju da je najbolje skloniti se.

Nefunkcionisanje policije, sudova, kominalnih policajaca, socijalnih službi, svega onoga što običan građanin jednim imenom zove “država” čini nas otuđenim i nezainteresovanim za tuđe sudbine. Zbog toga se oglušujemo o plač žena koje muževi iz komšiluka tuku iza zatvorenih vrata, pravimo se da ne vidimo maltretiranja devojaka ili slučajnih prolaznika od strane huligana, bespomoćno gledamo kako džeparoši u gradskom prevozu drsko, bez straha da će biti uhvaćeni na delu, kradu mobilne telefone i novčanike iz ženskih torbica, izbegavamo čak i da se mešamo u dečje čarke jer ko zna kako će roditelji da reaguju.

Da Vas podsetimo:  Srpski dečak kom se divila cela Francuska

Scena napastvovanja devojčice u gradskom prevozu je tužna slika naše realnosti i nije tu u pitanju odsustvo empatije već jednostavno strah i bukvalno saginjanje glave pred nasiljem. Jer običan čovek počinje da misli da je u manjini a da su nasilnici (ne samo u fizičkom smislu) u većini i da se ne vredi boriti protiv njih.

Goca Savković

1 KOMENTAR

  1. Žensko sam, i već mi je ovakvih priča, vrlo tendencioznih, pun kufer. Sve, kao, jadne žene, muškarci su monstrumi. Da vidimo koliko žene umeju da budu monstrumi, i koliko je muškaraca i dece koji su naše žrtve ? Koliko puta sam prisustvovala scenama kad žena izaziva konflikt. Mi umemo da budemo pasivno agresivne, ali i otvoreno agresivne, da budemo užasno sujetne i egoistične, toliko da nas ni rodjeno dete ne interesuje koliko nas interesuju veštački nokti, švaleri i ogovaranje. Koliko vidim, u mom komšiluku, na primer, žene su nagazile svoje muževe, i oni moraju da slušaju, jer će u suprotnom biti „Ti mene maltretiraš zato što sam slabija, zato što sam žensko, ti mrziš žene….“ Letos sam stajala u prodavnici ispred dela sa mesom i suvomesnatim proizvodima. Jedna žena je kao Hitler naredjivala svom suprugu šta da stavlja u korpu, dok je radniku na mesari glodala nervni sistem zahtevajuči, po strogo sto grama, od nekoliko proizvoda, i to da ne bude sa kraja, da odseče i baci to prvo parče, on je pokušavao da joj objasni da ne može da baca, ja sam joj skrenula pažnju da čekam već deset minuta…. Kad je konačno završila, rekla sam momku koji radi na mesari „Teško vama sa nama ženama, grozne smo.“ Onda se gospodja ostrvila na mene…. Takve smo.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime