Zašto se pogoršava položaj visokoobrazovanih ljudi u Srbiji?

1
32

U pozadini pogoršavanja položaja visokoobrazovanih mladih ljudi nalaze se sledeći faktori:

Screenshot_6-3-640x3631. Prvi faktor je nesposobnost ekonomskog sistema da inkorporira u sebe radno sposobno stanovništvo, nezavisno od njihovih kvalifikacija i stepena obrazovanja. Kvantitativno, mera nepsosobnosti ekonomskog sistema da inkorporira u sebe radno sposobno stanovništvo, precizno se ispoljava i artikuliše kroz stopu nezaposlenosti, koja kao fenomen u sebi subsumira sve društvene disfunkcije (i deficite), dakle, ne samo disfunkcije ekonomskog sistema. Odokativno se može primetiti da jednako teško do posla dolaze sve kategorije stanovništva, odnosno, nezavisno od rodne, verske, etničke, generacijske ili druge pripadnosti, kao i nezavisno od njihovih kvalifikacija ili stepena obrazovanja. Ova činjenica govori da se disfunkcija na tržištu rada ne nalazi u oblasti potražnje rada, nego je ona inherentna samom tržištu, i ekonomskom sistemu koji ne stvara radna mesta. Moglo bi se poretpostaviti da hipotetička država koja ima stopu nezaposlenosti iznad 30% ili 40% ni nema ekonomski sisitem, jer da ga ima enormnog debalansa na tržištu rada ne bi ni bilo. Možda je to previše radikalna pretpostavka. No, u svakom slučaju, visoka stopa nezaposlenosti traži odgovor na pitanje da li ekonomski sistem i tržište uopšte postoje? Dakle, jedan od razloga zašto se pogoršava položaj visokoobrazovanih, osim one podkategorije koja je uključena u sistem i čiji se položaj godinama poboljšava, jeste slabost samog sistema da u sebe inkorporira kadrove koje proizvode školski sistem. Tačno je da školski sistem treba reformisati i uskladiti ga sa savremenošću, čak i sa promenama koje se narednih decenija očekuju,a imaju veze s tehnološkom revolucijom koja će dramatično menjati globalni ekonomski sistem i privredne delatnosti u njemu.Ali, isto tako je tačno da sav problem ne leži u školskom sistemu i njegovoj neadekvatnosti savremenom dobu. Odnosno, to nije razlog zbog kojeg se geografi, hemičari, istoričari, fizičari, matematičari, filozofi, sociolozi, pedagozi itd ne mogu zaposliti. Ako je država razvijena, onda ona prirodno integriše sve kadrove koje proizvodi školski sistem. Surotno, ako nije sposobna ona se od sopstvene delegitimacije, koja proističe iz te nesposobnosti, brani delegitimacijom same kategorije visokoobrazovanih, školskog sistema, diploma itd…

2. Drugi razlog tiče se činjenice da je delegitimacija visokoobrazovanih, ili samog školskog sistema, kao i kadrova koje on stvara, funkcionalna u odnosu na interes partokratske klase koja se dugoročno formirala u Srbiji, a konstituišu je sve parlamentarne bivše i sadašnje političke stranke, stranke koje su formirale lokalne, pokrajinske i republičke vlade. Interes političke klase je da se neprekidno samoobnavlja i vremenima krize zaštiti svoj socijalni položaj po svaku cenu.

Tokom svog, višedecenijskog, formiranja ona je stvorila neformalne metode inkorporiranja u socijalnu strukturu i neformalne kanale socijalne pokretljivosti. Činjnicu stranačke heterogenosti partokratske klase (i njene interesne i socijalne homogenosti) treba imati na umu kad god se govori o njoj. Suprotno, dovođenje u vezu srpske političke klase s samo jednom strankom bilo bi manipulativno tumačenje. Srbija nema dvostranački sistem, odnosno, jednu stranku na vlasti koja postavlja funkcionere i kontroliše socijalnu strukturu, a drugu u opoziciji koja je na margini socijalne strukture. Srpske vlade su višestranačke, pa je i politička klasa višestranačka, i u sebi uključuje i vladajuće i opozicione stranke. S obzirom da je politička klasa razvila neformalne kanale socijalne pokretljivosti, mehanizme sopstvene odbrane, i mehanizme samoobnavljanja, njen interes je delegitimacija obrazovanja, kategorije obrazovanih, delegitimacija samog znanja, kao i društvene uloge nauke i naučnih radnika, i univerziteta uopšte. Obrunut proces, proces vraćanja autoriteta školskog sistema na svim nivoima, kao i autoriteta samog obrazovanja, vodio bi transformaciji političke klase, kao i promenama unutar socijalne strukture.

3. Treći razlog: politička klasa je pojela i uništila pojmove rada i struke. U fokusu percepcije naroda je politika, političke strankem njihovi dogovori, antagonizmi. S obzirom da su sposobnosti, biografije, rad, stvaralački potencijali uglavnom odsutni, na njihovo mesto dolazi ono što pripada lošijoj strani ljudske prirode:agresivnost, nasilnost, ljutnja, bes, uvrede, bezobrazluk, pretnje itd. S ovom agresvnom energijom politika je poklopila ceo život, dok kod mu taj život to dozvoljava. Godinama, decenijama ponavljaju se iste teme, isti obrazac komunikacije, isti način funkcionisanja političkih stranaka, isti ljudi itd. Sve što je život beznačajno je u poređenju s navodno armagedonskim sukobima političkih stranaka i njihovih lidera, a o radu i struci da i ne govorimo. Struka je postala beznačajna onog momenta kada je socijalistička ekonomija srušena, a da na njeno mesto nije došao kapitalizam. Bez obzira da li je reč o socijalističkoj ili kapitalističkoj ekonomiji, struka ima značaj.Kao i profesionalna biografija. Ako ekonomski sistem postoji, u njega se radna snaga integriše na osnovu stručnosti, znanja i kvalifikacija koju poseduje. Naša,odavno stvorena partokratska klasa, budući nije bila sposobna da stvori ekonomski sistem, mada pošteno govoreći ni istorijske prilike joj nisu išle na ruku, dilomiranim studentima raznih fakulteta će reći idite na tržište pa da vidimo koliko to vaše znanje vredi, dok će s druge strane ljude bez struke i biografije postaviti za savetnike svojih kabineta. Impresivno! Slom privrede i traljavo sitno preduzetništvo, odnosno nemogućnost da se stvori kapitalizam vodila je masovnoj nezaposlenosti NKV i KV radnika, koji su opet u političkim strankama videli instrument svog opstanka. Zatim su dalje uspeli iz političkih stranaka da izbace visokoobrazovane prethodno spomenutom delegitimacijom, osvojili političke stranke i ustanove, a visokoobrazovanim ostavili emigraciju kao izlaz. O tome kako je radna etika uništavana godinama i decenijama unazad mogle bi se pisati knjige. Slično obrazovanju i znanju kao kriterijumu socijalne pokretljivosti, odnosno kriterijumu koji je formalan u celom svetu, bez obzira o kojoj zemlji je reč, rad i rezultati rada postali su irelevantni. Opet, o mestu u socijalnoj strukturi u najvećem broju slučaja kriterijum neće biti rad i rezultati rada, kriterijum će biti, ukoliko je reč o višim nivoima socijalne strukture, namera višeg nivoa partokratske klase, a ako je reč o nižim nivoima socijalne strukture, na primer o zaposlenju čistačice, kurira, itd odlučivaće niži nivoi partokratske klase.

4.Izokrenut vrednosni sistem je sledeći faktor. Ako je socijalna struktura iznutra haotična, ekonomski sistem nesposoban da integriše radno sposobno stanovništvo, a partokratska klasa sebe uspešno reprodukuje posredstvom raznih mehanizama, logično je da treba održavati poremećaje vrednosnog sistema onoliko dugo koliko je potrebno sakriti disfunkcije, kao i sačuvati opstanak partokratske klase. Ovi poremećaji vrednosnog sistema ne potiču iz etničke kulture i mentaliteta, oni se proizvode i tendenciozno ih održavaju akteri politike.

5. Peti faktor koji se nalazi u pozadini pogoršavanja položaja visokoobrazovanih ljudi u Srbiji je njihova podeljenost. Prvo, u ovoj kategoriji se nalaze dve podkategorije. Prva je ona koja je integrisana u sistem i socijalno zaštićena od loših posledica ekonomske politike i stanja u društvu koje stvara siromaštvo, s one strane socijalnog položaja ove podkategorije. Druga podkategorija, u kojoj se pretežno nalaze visokoobrazovani u mlađoj generacijskoj dobi, je socijalno isključena, nezaštićena od posledica socijalne krize, u riziku od siromaštva, pretežno prinuđena na emigriranje.

Takođe je zanimljiva politička podeljenost visokoobrazovanih, posebno mlađih, podeljenost koja političkim strankama omogućuje lakšu manipulaciju ovom kategorijom, nezavisno koju politiku ta kategorija podržava. Na žalost, političkim strankama visokoobrazovani mladi ljudi služe samo kao ukrasi kojom prikrivaju svoju pravu prirodu, čija suština je pragmatična borba za opstanak unutar institucija vlasti, i indiferentnost prema nauci, umetnosti, religiji, kulturi itd.. Drugim rečima, političke stranke, koje se skoro permanetno nalaze u legitimacijskoj krizi, instrumentalizuju nauku, umetnost, odnosno one koje dolaze iz ovih oblasti kako bi same sebe,bar u kratkom vremenskom intervalu, legitimisale.

Ako su faktori ekonomskog razvoja tehnologije (nove), prirodni resursi kojim zemlja raspolaže, industrija, preduzetnički duh, znanje i ljudski resursi, postavlja se pitanje da li smo mi svesni da odbacivanjem znanja, zatim time što ne ulažemo u nauku, obrazovanje i stvaranje novih kadrova, sami proizvodimo niži stepen ekonomskog razvoja, povećavamo stopu rizika od siromaštva, i slabimo sopstvenu državu.

Lorna Štrbac

www.vidovdan.org

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime