Zašto smederevci vole i poštuju Dimitrija Ljotića, mada izbegavaju da o tome govore?

0
225

Despot Đurađ Branković bio je bez sumnje nošen Božjom promisli kada je digao u ravnici tako moćnu tvrđavu kakva je Smederevska tvrđava. Bila je namenjena da spase narod, i njene zidine učiniše nemoguće pet vekova kasnije.

Peti jun 1941. u Smederevu je bio tipičan dan pod okupacijom. Žilavi narod se odupirao okupaciji i tako što je nastavio da živi. Iskusno. Pijačni dan. Ranije no što je običaj zaključuje se školska godina. Deca dobijaju svedočanstva. Vrti se omladina na ringišpilu. Gužva na železničkoj stanici.

I tada, u 14 časova i 14 minuta, 5. juna 1941. godine, dogodio se najtragičniji trenutak u istoriji Smedereva.

Sve je eksplodiralo!

Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je bilo 400 vagona municije! Dunavom, vozovima od Skoplja, Niša i Kragujevca, starim Carigradskim drumom, zapregama i kamionima, dovezene su tone odbačenih sanduka municije, granata, burad sa barutom, eksplozivna puščana municija, avionske bombe, granate, parafin, puške, mitraljezi, topovi, zaprežna vozila, pontonski čamci i vojnička odela. Osim toga uskladišteno je i preko 1.000 buradi od po 200 litara benzina. Sve se to nalazilo u tvrđavi koja je odmah pored pruge. Tvrđavu je čuvalo samo 6 nemačkih stražara jer je okupator smatrao da niko nije toliko lud da proba da zapali tako ogromnu količinu oružja u centru grada.

Udarni talas kretao se 5000 metara u sekundi i imao je jačinu kao atomska bomba, zbog čega je Smederevo prozvano Hirošimom pre Hirošime. Tresao se od detonacije i Beograd. Unutar kamenih zidina bilo deset miliona konjskih snaga razorne moći, tačno koliko i atomska bomba od nešto kasnije.

Tragediju je povećala činjenica da se voz pun đaka koji su došli po svedočanstva u tom trenutku nalazio baš u stanici koja je ispred Tvrđave. Ironično, voz je kasnio dva minuta i to je bilo kobno. Preživelo je samo 12 putnika, a pronalaženi su i po nekoliko desetina metara daleko od onoga što je nekada bila smederevska stanica. Isto kao i deca u sedišima ringišpila koju je detonacija daleko odbacila.

Grad je bio bukvalno zbrisan. U celom Smederevu ostala je neoštećena samo 21 kuća!
– Međutim, da nije bilo stare srednjovekovne tvrđave koja je primila najžešći udar, nakon eksplozije ne bi bilo Požarevca, Kovina, Grocke, čak ni delova Beograda! Preživela bi samo Smederevska Palanka jer se nalazi u rupi – objašnjava istoričar Jovičić.

Posledice su bile razorne. Poginulo je između 2.500 i 4000 ljudi, ali taj broj nije nikada tačno utvrđen. Identifikovano je samo 585. Ostali su bukvalno sagoreli. Ranjeno je više od 5000 ljudi, skoro svi civili. Za grad koji je u tom trenutku imao oko 11.000 stanovnika, to je značilo da je eksplozija ubila trećinu Smederevca, a od ostalih 2/3 bili ranjeni.

Treba ponekad uporediti tragedije: Zemljotres u Skoplju 1963. odneo je četiri puta manje žrtava, pa se celi svet angažovao da pomogne. Smederevo 1941. je naizgled bilo samo. Grad je bio u toliko tragičnom stanju da se smatralo da ga treba napustiti i dići novi grad na dugom mestu.

Vlada M. Nedića formira Komisiju za obnovu koja je postupno obnovila grad, uz masovan rad dobrovoljaca iz cele Srbije. Do 1943. grad je obnovljen. Ej, bre, ljudi, to se događalo usred rata!

Najviše su pomogli dobrovoljci, studenti, đaci ali i dve jevrejske zajednice sa oko 500 ljudi. Kuriozitet je da su i neki Nemci pomagali kao dobrovoljci. Štampane su poštanske marke sa doplatom za obnovu Smedereva.

Na čelo komiteta za obnovu postavljen Dimitrije Ljotić. Ljotić, advokat iz Smedereva i predsednik Jugoslovenskog narodnog pokreta „Zbor“, obraća se omladincima svog predratnog pokreta, i na njegov poziv oni se odazivaju i organizuju Dobrovoljnu radnu službu. Zamislite srednjoškolce, dečake i devojčice, koji su krčili rukama kamen po kamen ruševina i iz njih odvajali masakrirane žrtve. Da se nekako, dok je vremena zbog vrućina, dostojno sahrane.
Milan Nedić, ali naročito Dimitrije Ljotić, su ljudi koji su sačuvali da Smederevo postoji tu gde jeste.

Zbog njegove pozitivne uloge i uspešne obnove o svemu ovome vrlo malo ili nimalo govorilo u periodu posle Drugog sv. rata.

Taj dan je najpre nazvan “Zavetni dan” u Smederevu. Komunisti su sa posle rata preimenovali u “Peti Jun” i oni su držali govore, mada svi znaju istinu.

Smederevci ne treba da se srame da Dimitriju Ljotiću podignu spomenik i dostojno se oduže velikom čoveku koji je toliko pomogao da Smederevo opstane tu gde jeste.

Izvor: nimbusovpodrum.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime