Zašto smeta pluralizam srpske kulture

Gorica Mojović, dugogodišnja političarka na radu u kulturi, pozvana je na televiziju N1 da oceni Strategiju razvoja kulture do 2027. godine (ovde). Njoj je, u ovom dokumentu, najviše zasmetala zaštita ćirilice, kao i afirmacija pluralizma srpske kulture. „To je desničarska orijentacija“, procenila je (ovde).

Već sam na FSK pisao o ekstremnoj netrpeljivosti naših građanističkih kultur-komesara prema zaštiti ćirilice (ovde). No, njihova netrpeljivost prema pluralizmu srpske kulture postala mi je jasna tek nakon reakcije povodom Strategije 2027, premda je takav resantiman logičan za to ideološko stanovište.

Strategija 2027, naime, srpsku kulturu po prvi put ne definiše isključivo kao „evropsku“ – što će reći kao zapadnoevropsku (atlantističku) – već se kaže da je ona i „slovenska“, „vizantijska“ i „starobalkanska“ (orijentalna; ovde, str. 4‒5).

Taj pluralni identitet osobina je srpske kulture koju smatramo samorazumljivom, ali je zapravo retka i vredna. Nju posebno uočavaju poznavaoci srpske kulture koji žive u inostranstvu i u prilici su da porede svoju kulturu s kulturom zemlje u koju su došli.

Vladimir Pištalo, koji već četvrt veka boravi u SAD, gde predaje američku i svetsku istoriju (ovde), ovako opisuje tu važnu osobinu naše kulture: „Mi lako razumemo mediteransku, italijansku, špansku kulturu. Mi možemo lako razumeti srednjoevropsku kulturu kao što je nemačka, poljska, mađarska, kao što možemo lako razumeti i tursku kulturu. U Italiji bi recimo oklevali da naprave film o Dostojevskom jer je to za njih nedokučivo i mračno, dok mi slična ograničenja gotovo da nemamo, i zbog toga bi položaj Srbije mogao da bude i velika prednost, posebno kulturna“ (ovde).

I sada, ono što je za istinske kulturne pregaoce i poznavaoce srpske kulture prednost, za jednodimenzionalne umove naših kulturtregera pokazuje se kao mana. „Slovenska dimenzija naše kulture – pa to ima veze sa Rusijom, o ne, nikako!“, usprotiviće se oni. „Vizantijska dimenzija – to miriše na tamjan, starobalkanska dimenzija – to je orijent, ne!“

Političarka, pomenuta na početku ovoga teksta, ceo svoj radni vek provela je kao „kulturni radnik“, zapravo kao političar koji vodi kulturne ustanove i definiše kulturnu politiku. U doba titoizma to je značilo poštovati „partijsku liniju“ – Mojovićeva je bila „član Gradskog komiteta od svoje 17. godine“ (ovde), gde je obavljala i funkciju izvršnog sekretara za kulturu (ovde). Kao direktor Kulturnog centra Beograda pokušala je da zabrani učešće Gojka Đoga na Međunarodnom susretu pisaca koji se održavao ispred KCB (ovde) – Đogo je osuđen na dve godine zatvora zbog četiri pesme, direktiva je, dakle, bila: „ne može Đogo“ i Gorica je tu direktivu disciplinovano sprovodila.

Onda je 2000. godine došla demokratija, a Gorica Mojović je opet  postala izvršni sekretar za kulturu, ovoga puta Demokratske stranke. Sve do 2012. godine u kulturi Beograda ništa se nije moglo raditi bez njenog znanja. No, tada je direktiva bila drugačija – „EU nema alternativu“. Preimenovala je Beogradski sajam knjiga u „Novi milenijumski sajam knjiga“ – jer to zvuči „tako evropski“! (Koštuničino Ministarstvo kulture vratilo je 2005. godine stari naziv; ovde). Ukinula je „nekontrolabilne“ nagrade u kulturi, poput Zlatnog beočuga (dodeljuje se od 1970. na inicijativu Vaska Pope), a uvela nove, „evropske“, poput Dana Beograda, nagrade koja je 2006. dodeljena autorkama „Peščanika“ Svetlani Lukić i Svetlani Vuković, kao i uredniku „Blica“ Veselinu Simonoviću (ovde) – jer su oni tako cool i EU.

Takođe, Gorica Mojović je u to vreme (2007) bila deo elitnog serkla o kome svedoči Ružica Đinđić:

„(novinar Globusa): – Godine prolaze, a vi se, kao udovica Zorana Đinđića, i dalje redovito sastajete s Brankom Prpom, udovicom Slavka Đuruvije. Štoviše, uvijek ste zajedno baš na Badnjak, 24. prosinca, i zajedno dočekujete katolički Božić…

(Ružica Đinđić): – Branka Prpa je moja stara obiteljska prijateljica. Otkako smo udovice kojima su muževi život izgubili na zadatku, još smo se više zbližile.

– Ali u tom vašem društvu, koje se okuplja na Badnjak, ima vas više?

– Da, tu su još Borka Pavićević, Gorica Mojović, Nadežda Gaće. To je sad jedan ženski nukleus…

– Koliko se dugo okupljate?

– Pa već blizu deset godina. Žensko smo društvo koje u Beogradu proslavlja katolički Božić, poslije ponoći obavezno gledamo na HTV-u Božićnu misu, ali bude tu i bučno – jer svaka ima svoj personaliti, svoja uvjerenja…“ (ovde)

Eto šta je ispravna ideologija. Proslavljanje katoličkog Božića u Srbiji, naravno, autentična je „levičarska orijentacija“, a tvrdnja da u srpskoj kulturi, osim zapadnoevropske, postoje i slojevi slovenske, vizantijske i starobalkanske kulture je, dakako, „desničarska orijentacija“!

I sasvim je razumljivo da takva ideologija, po njenom samorazumevanju, nije nikako kulturrasizam i autokolnijalizam; o ne, biti istinski „levičar“, prema toj ideologiji, upravo znači veru u svetskoistorijski eshaton zapadnoevropske kulture, u koju bi sve druge kulture trebalo da se utope, odnosno da se „razviju“ tako da u njoj zauvek nestanu.

I danas, kada su mnogi već pomislili da je vreme dominacije ovakvog profila političara u kulturi nepovratno prošlo, Gorica Mojović se, kao što vidimo, i dalje pojavljuje u svojstvu „alternative“, koja samo čeka da ponovo „dođe na red“. Blic (ovde) prenosi ceo njen referat s naučnog skupa o kulturi, održanog u SANU (pokušajte da pročitate samo prva dva pasusa i shvatićete stupanj birokratske okoštalosti tog načina mišljenja), a televizija N1 od svih radnika u kulturi baš nju je pozvala da oceni Strategiju kulture 2027.

I, naravno, Gorica Mojović će, tom prilikom, sa EU visina oceniti da je zaštita ćirilice i afirmacija pluralizma srpske kulture „desničarska orijentacija“. Na (polu)šaljivom sajtu „Vukajlija“ kao primer jezičke figure „oksimoron“ (ovde) navedena je gospođina izjava, iz doba kada je još bila gradski funkcioner, da je „vreme da se životinjama obezbede humaniji uslovi za život“ (ovde).

Možda je vreme da shvatimo da je oksimoron i ako bi o srpskoj kulturi trebalo da se i dalje pitaju jednodimenzionalni umovi, pritom još i zarobljeni autošovinizmom i kulturrasizmom. Jer, ako oni i nadalje budu odlučivali o kulturi, uskoro u Srbiji više neće biti srpske kulture. Postojaće samo imitatorska „kultura“, kultura jedne zapuštene i zabačene kolonije.

fsksrb.ru