Zašto smo zaboravili „Krvavu bajku“?

5
1202

Na današnji dan, 21. oktobra pre 75 godina stradalo je oko 3.000 ljudi u Kragujevcu, koje su streljali nacisti. Među njima su bili i učenici, kojima je u pomen Desanka Maksimović napisala „Krvavu bajku“, koju smo izgleda zaboravili.

Dana 10. oktobra 1941. godine, nemački komandant Franc Beme izdao je naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za ranjenog pedeset. Kao posledica toga, na današnji dan, 21. oktobra, među gotovo 3.000 civila u Kragujevcu, streljano je i oko 300 učenika kragujevačkih škola i petnaestoro dece uzrasta od 8 do 15 godina. Streljanje je izvršeno kao odmazda za deset ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika, koji su poginuli tokom borbe u okolini grada. Zadatak da sprovede akciju odmazde poveren je majoru Paulu Kenigu, komandantu I bataljona 724. puka, kao najvišem nemačkom oficiru u Kragujevcu.

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka,
na brdovitom Balkanu,
umrla je junačkom smrću,
četa đaka
u istom danu.“

U 7 časova ujutro 21. oktobra vrata Topovskih šupa su otvorena i počelo je izvođenje ljudi. Formirane grupe pod jakom stražom odvođene su prema dolinama Sušičkog i Erdoglijskog potoka i tu streljane. Doline ovih potoka pažljivo su izabrane, jer odatle je bilo teško pobeći, ali radi svake sigurnosti, na više mesta na padinama iznad potoka bili su postavljeni mitraljezi. Ako je i bilo onih koji bi uspeli da pobegnu sa samog mesta streljanja, njihovo se bekstvo uglavnom tu i završavalo. Otprilike do 14 časova sve je bilo gotovo. U dolinama potoka ležalo je ubijeno nekoliko hiljada ljudi. Ostale su pustili kućama, ostavljajući 250 talaca iz razloga bezbednosti i jednu grupu od oko 200 ljudi koji su imali zadatak da izvrše sahranjivanje streljanih.

„A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.“

I evo sad ja sedim i razmišljam. Besmisleno je razmišljati uopšte zbog čega su ta deca zverski pobijena. Ali, za koga su ta dečica otišla u smrt? Šta smo mi naučili iz toga? Ništa. Ama baš ništa! Dete od osam godina je dalo svoj malecni život za svoj narod i zemlju, a šta je taj narod sad uradio? Taj narod je istu tu zemlju razorio i prodao. I što je najtužnije, zaboravio je na sve te žrtve. Ovaj narod je zaboravio svoju decu.

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.“

Izvor: Noizz.rs

5 KOMENTARA

  1. Прво, извињавам се што сам тек сад видео да ми је постављено питање. Наши преци су знали да за акцију следи одмазда. То је знао и Карађорђе када је подизао Први српски устанак, то су знали и господари око њега; даље, када је за време Великог рата 1914 – 1918 избио Топлички устанак, уследиле су страховите репресалије. Тога је било одувек, свуда и не само код нас. Слобода има високу цену; то је општепознато и не треба ни помињати. Нас интересује сопствени став према властитим жртвама. Нажалост, у нас људски живот нема велику цену. Отуда и наш неопростив став према жртвама. Даље, постоји једна импулсивност, једно игнорисање везе између поступка и последице, које можете видети у ситницама и данас, у свакодневном животу. То је талог мисаоне незграпности, израз непоштовања духа. Дакле, суштина је да се код нас не цени живот и не поштује дух, а све остало је тзв. епопеја, то јест колективно страдање као последица. Камо среће да смо из тих страдања извукли неку поуку, али нисмо! Они који су припуцали на окупатора 41. нису били само комунисти. Четници су ослободили Лозницу, веома су се ангажовали у борбама за Чачак (са успехом) и Краљево (без успеха). Отпора би било и без оног заседања Броза и осталих 4. Јула 41 у вили Рибникаревих у Београду; пре тога акције већ беху почеле. Међутим, одлука комуниста да са устанком почну баш у Србији, и то западној Србији и Поморављу још како има везе са њиховим познавањем менталитета српског народа. Понижење због брзог слома у априлском рату било је велико. Погледајте дијалог између оца и сина Бабовића на почетку Добрициних „Деоба“. Мој рат је трајао четири године, каже старији Бабовић, а твој се нешто брзо заврши. Син је ћутао, узео торбицу и исте вечери продужио у шуму. Ја, на пример, осећам у себи дејство тог менталитета: у животу сам се једино пред оцем стварно доказивао и само евентуално потцењивање од њега ме је заиста болело. Много поздрава!

  2. Допао ми се Питагорин коментар. Једно сведочење, лепо написано.
    Ево имам за њега једно питање :
    Немци су педантно свуда објавили и плакатирали (Bekantmachung) да ће за сваког убијеног немaчког војника стрељати 100 Срба. Шта мислиш о онима који су – знајући ову цену – убили 10 и ранили 26 Немаца ?

  3. Ponekad u razgovorima pomenem Kragujevac, i streljanje đaka. To je, između ostalog i neka vrsta testa za sagovornika. Pomenem, i čekam kako će da reaguje. Osim šačice moravskih Srba, gotovo niko nije prošao taj test. Obično ćute, i gledaju ustranu. Niko da izgovori ni reči saučešća, bar onog protokolarnog, reda radi. Bilo je i drukčijih reakcija.
    Negde 2003. sedeo sam sa mnogo nagrađivanim piscem Mladenom Markovom, u njegovom dvorištu, bio je septembar, divan dan, sve je blještalo od sunca i plavetnila. Počeo je svoju omiljenu temu – kao, folksdojčeri su bili dobre komšije, ostali su nam u lepoj uspomeni, mnogim meštanima spasli su živote, od njih smo se učili šlifu i pristojnosti i naprednoj poljoprivredi. Sve u tom smislu, tra-la-la. Onda sam ja pomenuo Kragujevac, i đake. On se samo nasmejao, onako bezobrazno, masno, i rekao: „Nama je ovde bilo dobro“. Posle nekog vremena, pričao mi je da ga je preko nekog zrenjaninskog izdavača kontaktirao unuk jednog folksdojčera. Izabrao je njega, Mladena, kao proverenog obožavatelja banatskih Nemaca i ponudio mu tadašnjih 16 000 maraka da napiše afirmativnu knjigu o podunavskim Švabama. Nije uslovljavao obim knjige. Mladen je očekivao više. Nisu se sporazumeli oko cene. Dakle, pare su bile sporne, moralne dileme nije bilo. Da jeste, on bi je već pomenuo, ali nije. Tada je bio red na mene da se zamislim. Pisac je dobio sve nagrade koje su se u onoj i ovoj zemlji mogle dobiti, lansirao ga je svojevremeno u književni život Mirko Tepavac, po zemljačkoj liniji. Mržnju prema Srbiji niti je krio niti je mogao sakriti. On je Srbiju mrzeo onoliko, koliko je malo poznavao. Beograd mu nije značio ništa. Tamo su mu se rodila deca, tamo je tri puta dobijao stan, ali mu Beograd nije značio ništa. Složeno je to, vrlo složeno i dotiče se ozbiljne psihopatologije.
    Na njegovu dušu,što bi se reklo. Ali ovde je reč o nama, i pitanje je zašto zaboravljamo. E, tu već pamet staje.

    • E, pa NIJE samo ,,da pamet staje,,. Uslovi zivljenja i imitacija zivota su podmenuti i determisani nama i mnogo toga pored i uzgred. To je sve planski radjeno decenijama i….rezultat je ocigledan. Nasa nazovi elita i osakacena i senilna SANU sniva snove i gledaju ,,preko hleba pogacu,,.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime