Zašto vam smetaju ,,srećne” škole?

0
495
Foto: Ilustracija, Shutterstock

Moram biti iskrena, dok nije zaigrala mečka i u našem dvorištu, malo sam pratila situaciju po drugim školama koje su nailazile na probleme, misleći da to nama ne može da se dogodi. Ali, eto…sve se promeni.

O čemu se radi?

Osnovna škola Ivo Andrić je škola koja je imala dobro rukovodstvo. Direktor mlad, odgovoran, ambiciozan. Kao takav, odlazi dalje na novo radno mesto. Ipak, pre odlaska želi školu da ostavi nekome ko poznaje školu i nekome ko ima želju da nastavi sličnim tempom i stilom. Ali, tu stvari počinju da se odvijaju onako kako mi nećemo. Ministarstvo ne dozvoljava postavljenje osobe iz kolektiva i oglušujući se o odluku Školskog odbora šalje novu VD direktorku. Ovde neće biti reči o njoj. Žena se uhvatila davno željenog posla i pozicije ali vremenom je shvatila da to nije za nju.

Škola prolazi kroz dva izbora direktora. Prvi konkurs je oboren zbog tesnog rezultata na Školskom odboru (4:4) (Nastavničko veće 17.12.2019- 92:13 u korist kandidata iz škole) i vraćen na početak. Nakon drugog kruga, Nastavnićko veće opet daje više glasova kandidatu iz škole (10.2.202085:13) ali ovoga puta Školski odbor nema tesan rezultat već 6:0 u korist kandidata iz škole.

Šta biste vi pomislili? Naravno, izbor je završen. Sve je jasno! Ali, nije.

Od marta 2020. pa sve do danas 24.8.2020. škola Ivo Andrić nema direktora. Vršilac dužnosti ne želi više da obavlja taj posao, a Ministarstvo ne donosi odluku u našu korist.

A zašto ovo pišem? Škola Ivo Andrić spada u 10 najboljih škola u Srbiji. Neću ovde navoditi projekte, nagrade i sve ostalo. Reći ću samo da je 8 prosvetnih radnika učestvovalo u prvom udaru snimanja sadržaja na RTS-u nakon proglašenja vanrednog stanja. I tako već godinama unazad preuzimaju odgovornost, prve udare, novitete, izazove kao uostalom i većina prosvetnih radnika u Srbiji.

Zašto je važno da imamo svog direktora/direktorku?

Budimo iskreni i priznajmo da se prosveta drži na entuzijazmu prosvetnih radnika. Da nema tog entuzijazma, ne bi bilo ni škola, jer naš entuzijazam nije u našim novčanicima već u tim školama, učionicama i u prijatnom okruženju koje sebi napravimo da bi preživeli sve izazove sa kojima se svakodnevno susrećemo. Da je prošle godine nama, članovima kolektiva škole Ivo Andrić , neko rekao da moramo da radimo ali da nećemo dobijati platu 3 meseca, mi bi bez problema to prihvatili. Toliki je bio naš entuzijazam!

Zašto ovo rade?

Istraživajući malo o ovoj problematici shvatih da se puno škola susrelo sa ovim problemom. Pogledajmo neke primere:

Kako smo dozvolili ovo? Kako smo došli u situaciju da politika ulazi u škole iako mi u prosveti tu istu politiku ostavljamo ispred vrata iste? Jedino što želimo da radimo svoj posao, da vaspitavamo i obrazujemo buduća pokoljenja koja će razmišljati svojom glavom. Ili je možda baš tu odgovor za sve? Ne trebaju nam takva deca? Ne trebaju nam takvi radnici? Čemu onda cirkus zvani Izjašnjavanje Nastavničkog veća? Čemu onda cirkus zvani glasanje Školskog odbora kad je sve u rukama jednog čoveka? kako god se on zvao…Zašto ne možemo da sarađujemo iako se ne poznajemo? Zar ne želimo svi isto?

Imam utisak da su posebno na meti jake i velike škole. Kao da je cilj da se jednim udarcem što više prosvetnih radnika obeshrabri, ućutka, izgubi volju i taj entuzijazam koji je od presudnog značaja.

Godinu dana kasnije atmosfera u ovoj školi je potpuno drugačija. Zavladala je apatija i neizvesnost. To osećaju svi. Jedino što mogu da kažem- USPELI STE. Uspeli ste da nas vratite unazad. Uspeli ste da u nama oživite taj osećaj nepravde koji smo ostavili po strani svih ovih decenija jer smo imali svoj mikrosvet. To je i bio cilj? Zar ne?

Izvor: Helga

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime