Zašto zaboravljamo svoju krvavu i veliku prošlost

1
620

Jedan po stručnosti i u životnom iskustvu od najboljih poznavalaca karakterologije i etnopsihologije srpskog naroda bio je švajcarski Nemac Rodolf Arčibald Rajs. On nam je ostavio testament slikovitog naslova: „Čujte Srbi! Čuvajte se sebe!“

U tom rukopisu, na jednom mestu, piše o potrebi sećanja na velike ratnike koji su u ratovima od 1912. do 1918. godine krvarili za Beograd i Srbiju. Potom tužno primećuje da u Beogradu tim velikim ljudima i njihovim žrtvama nema ni pomena niti spomenika:

„Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad mučenik, ni danas, deset godina posle oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kad valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih veličanstvenih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.“

Kada bismo navedene reči stavili u današnja vremena, ne bismo učinili velike greške što to poredimo sa savremenom ološ elitom. Hajdemo da se zapitamo šta su Beograd i Srbija učinili da se sećamo, na primer, Jasenovca!

Ima li neka spomen tabla uz reku Savu na mestima gde su 1941–1945. godine iz vode vađeni leševi od kojih su neki doplivali iz Jasenovca?

Ima li spomenika, imena trga, dečjeg obdaništa koje nosi ime Diane Budisavljević, Nemice iz Austrije, koja je spasavala Srpčad iz Jasenovca?

Ima li mesta za podršku inicijativi prvojerarhu Srpske pravoslavne crkve gospodinu Irineju da se prostor na novobeogradskoj strani, između Brankovog i starog železničkog mosta, imenuje kao Kej jasenovačkih mučenika?

Ima li napretka u ideji da se Staro sajmište pretvori u memorijalni kompleks gde bi se pokazala prvenstveno srpska stradanja u 20. veku, kao i stradanja pripadnika jevrejske i romske zajednice?

Za sada pomenuta pitanja ostaju bez odgovora! Možda je problem u jednoj banalnoj stvari: Beograd na vodi!

Velimir Gajić
Izvor: stanjestvari.com

1 KOMENTAR

  1. Није ни Рајс схватио, није то била „незахвалност“ и „лоше карактерне особине“ српског народа. Била је то државна политика нове државе, Југославије, у којој је један Живојин Мишић пензионисан јер је био песимистичан у погледу заједничког живота са „браћом“ тзв. Хрватима, која је за љубав југословенства укинала Видовдан као државни празник, у којој се напаћена и разрушена Србија одриче помоћи и репарација, њени хероји диринче као чистачице и физички радници, њена херојства, историја и жртве постају неукусна („великосрпска националистичка“) тема… Да се још мало сагнемо, наравно. Да се нагузимо? Нема проблема – све за братску љубав! Да ли је чудно што у таквој држави најуспешнији Срби постају они који су то најмање? И није да се нешто велико променило до наших дана…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime