Vučićev lament: “Nemam šta da prodam – sve je izgubljeno!”

2
3122
“Nisam odustao od izgradnje autoputa Niš-Priština-Drač”, tvrdi Vučić/Foto: printskrin Youtube

Veoma je zanimljiv način na koji Aleksandar Vučić (i pored brojnih poteza koji idu na štetu naroda i srpske države) uspeva da se održi u sedlu tokom svih ovih godina, otkako se dokopao, slobodno možemo reći, “apsolutne vlasti”. Naravno, niko građanima Srbije neće reći da iza te fasade “potpune kontrole države” nema baš ničega, te da je Vučićeva “vlast” prazna ljuštura, jedna velika šupljina, u kojoj se raskomotilo jedno veliko NIŠTA! Opet, takvo NIŠTA, koje važi samo za stanovnike Srbije i njenog “gospodara” Vučića, nikako ne važi za one koji su Srbiji “nametnuli” predsednika i SNS kamarilu. Zapravo, stranci, mahom oni sa Zapada, decenijama isisavaju veliki profit iz Srbije, najpre kupujući budzašto srpska profitabilna preduzeća, počev od cementara pre petnaestak i više godina, do IMT-a i Aerodroma “Nikola Tesla”; potom, preuzimanjem bankarskog sistema Srbije, gangsteri/banksteri stavili su srpski finansijski krvotok u celosti pod svoju kontrolu; konačno, “internacionalne” korporacije su upregle srpsku marionetsku vlast u poguban proces kupovanja “stranih investicija”, čime su i bukvalno ekonomski razorili zemlju, a srpsku radnu snagu pretvorili u robove.

Politička slika u Srbiji je više nego očajna. Jedan čovek, koji ništa ne znači u evropskim okvirima, kojeg niko van Srbije ne uvažava (svi tamo dobro znaju da je on običan “krpeni lutak” kojem odonud – izvana – svako može da naređuje) pokazuje svoje mišiće nad građanima Srbije, namećući im “svoju volju”, tako što, navodno, radi u najboljem interesu “svoje zemlje”. Kako to u praksi izgleda? Vučića pozovu nemački, britanski ili američki ambasador i izdiktiraju mu šta treba toga dana da uradi. I on, onda, u stilu jednog izvežbanog potrčka, ide Srbijom i priča kako je on nešto odlučio. Naravno, njegovi naredbodavci se smeju njegovom svakodnevnom cirkuskom performansu, gde on sebe lažno prikazuje kao istinskog vladara, ali im to nimalo ne smeta. Vide da takva nesuvislost prolazi u narodu Srbije, pa sve dokle je tako, Vučić će biti idealan “partner” zapadnog kapitala i zapadne “međunarodne zajednice”.

Na primer, pre dva dana, na konferenciji za novinare, s Donaldom Tuskom (predsednikom Evropskog saveta), Aleksandar Vučić će se, neočekivano i nevezano za osnovnu temu, “prisetiti” saobraćajne “kopče” ka Tirani, ali neće reći da mu je Soroš junior pre nekoliko dana naredio da što pre započne izgradnju tog autoputa ka Prištini. Za medije i narod puštena je “filantropska” priča o Soroševoj (Aleksovoj) “brizi” prema Romima u Srbiji, čisto da se pokrije pravi razlog njegovog dolaska. NATO snagama je takva prometnica prema Draču veoma značajna u njihovim planovima za brzi transport vojne tehnike do baze Bondstil. Podrazumeva se da NATO alijansi ne pada na pamet da sama finansira izgradnju takvog autoputa. Zašto bi, kad sve to mogu da urade Srbi, uz pomoć kredita koji će obezbediti zemlje, članice NATO saveza.

Elem, odmah nakon odlaska “filantropa mlađeg” (Aleksa Soroša), Vučić se bacio na posao “dobrosusedskog spajanja” Niša s Prištinom, Tiranom i Dračom. “Od te ideje nisam odustao”, hvali se srpski predsednik. Vučić tvrdi da je to njegov “umni proizvod”, iako se dobro zna da ga je na to nagnala Angela Merkel. Još 2014. godine, poslala mu je plan (mapu) takve saobraćajnice u Beograd, koju on onda nosi u Berlin i predstavlja kao sopstvenu “genijalnu” zamisao. U diplomatskim i političkim krugovima na Zapadu, srpski predsednik služi samo za podsmeh i sprdačinu, a sam Vučić je u konstantnom strahu kakvo će ga naređenje dočekati sledećeg jutra (poput onog kada je bukvalno morao za nekoliko sati da se spremi i ode na đenazu u Potočare 11. jula 2015. godine). Istina, zbog svojih interesa, Zapad dozvoljava Vučiću da u određenim susretima s njihovim drugorazrednim političarima (u koje spada i predsednik Evropskog saveta, Donald Tusk), izigrava srpskog patriotu i tako gradi i održava lažnu sliku među srpski građanima da je Srbija suverena i ravnopravna država u međunarodnim odnosima.

O kakvom se iracionalnom ponašanju Aleksandra Vučića ovde radi, pokazuje njegova stalna kuknjava da je Srbija ispunila sve obaveze iz Briselskog sporazuma, a natovska paradržava Kosovo nije nijednu. A šta je to Srbija sve ispunila? Politički, mada nezvanično, predala je deo svoje suverene teritorije (KiM) nacionalnoj manjini – Albancima, i omogućila im da oni u južnoj srpskoj pokrajini potpuno zaokruže svoju “državnost”. Da bi i zvanično bili država, Kosovu nedostaje samo jedna stvar: pristanak Srbije da oni postanu članica Ujedinjenih nacija. Kao što je dobio u zadatak da prezentuje “svoju” ideju autoputa ka Draču, tako i sada ima zadatak da učini i taj poslednji (za Srbiju suludi i samoubilački) korak, koji će obesmisliti Rezoluciju SB 1244.

Otuda, pored autoputa ka Draču, mlađani Soroš je “podsetio” ili, pre, zapretio Vučiću da je dužan da dovrši posao koji je dogovorio pre šest godina; dužan da Šiptarima pokloni teritoriju Srbije i stolicu u UN! Moguće je da je Vučić uspeo da kod Aleksa Soroša izmoli još koji mesec odlaganja, pre nego što će poručiti svojim gazdama: Svoj posao sam pošteno obavio – Srbija više nema Kosovo! Ne treba gajiti iluziju da to tako neće biti.

Da bi što bezbolnije premostio tu nadolazeću srpsku tragediju, predsednik Srbije širi defetizam, pričama kako smo slabi, nemoćni, kako ne znamo ništa ljudski da uradimo, kako smo nesposobni, lenji, pa čak i tupavi. I umesto da to izazove sveopšti revolt u masama, još uvek nema naznaka da će do slične masovne pobune uskoro doći. Da li to narod polako počinje da prihvata uporno Vučićevo “kuvanje”, kao da nema više ni snage ni volje da iskoči iz lonca te “vrele vode”. S druge strane, Vučić se služi i podmetanjima, tipa onoga da je Srbija izgubila Kosmet onog trenutka kada je dobila mišljenje MSP o deklaraciji kojom su Albanci nasilno proglasili “nezavisnost” Kosova. U stvarnosti, pomenuto mišljenje MSP nema nikakvog značaja za međunarodno-pravni položaj Srbije i pokrajine Kosovo i Metohija unutar Srbije.

Ipak, teško je pretpostaviti da bi priznanje natovsko-šiptarskog Kosova moglo da prođe na isti način na koji su prošle sve one ispunjene obaveze Srbije iz Briselskog sporazuma. Vučić, očigledno, pored sveg sondiranja javnog mnjenja u Srbiji, koje sistematski vrše njegovi “strani prijatelji” i koji ga uveravaju da je bezbedan, ipak strahuje da bi se takav očigledan čin izdaje mogao po njega loše završiti. I više je nego sigurno da srpski narod nikako ne bi mogao ostati miran u času kada mu se otkida deo njegovog mitskog bića i čupaju koreni njegovog izrastanja u savremenu naciju. U pokušaju da minimalizuje “grandioznost” svoje planirane (mefistofelovski dogovorene) izdaje, Vučić pokušava da uveri narod da Srbi više nemaju šta da brane na Kosmetu. “Nemam šta da ponudim i prodam, što neki pre mene već nisu izgubili i dali“, poručuje on lukavo, nadajući se da će se narod upecati na takvu primitivnu “bućkalicu”.

Kosovo i Metohija se ne mogu izgubiti sve dok se Srbija ima Rezoluciju SB 1244. To predsednik Srbije vrlo dobro zna, ali mora da sada igra onako kako je dijabolički paktirao sa Zapadom. Oni su ga doveli na vlast, a on je pristao da im do kraja odradi posao oko zvaničnog priznanja paradržave Kosovo. Taj trenutak, kada on mora da ispuni svoju svesno prihvaćenu obavezu, veoma je blizu. Zapravo, trebalo je da taj izdajnički čin bude već obavljen, no Vučić je nekako uspeo da ga odloži, ali ne zadugo – samo za koji mesec.

D. Gosteljski

2 KOMENTARA

  1. Неком ко зна да вара, а потребно му је да му људи верују, остаје да се пренемаже неодређеним фразама “са поруком”. Најближе искреном што је до сад успео да срочи је: “Срамота ме је да кажем колико нам добро иде”…

  2. Gospodine Gosteljski,
    “…p o n u d i m i p r o d a m…., “i z g u b i l i i d a l i…”, razliku temeljnu, apsolutnu vidite: u ove cetiri reci sazeto sve, a koja “razlika” izmedju prve dve spram druge dve….Jezgro manipalativnosti do iscasenosti!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime