Zbog čega je zaista stradao kralj Aleksandar Prvi Karađorđević

4
644
Aleksandar I Karađorđević/Foto:Wikipedia(printscreen)

Navršilo se 85 godina od atentata na kralja Aleksandra Prvog u Marseju, pa je ovih dana aktuelizovana priča o njegvom ubistvu. Izdato je nekoliko knjiga i po novinama se piše na tu temu, upriličena su gostovanja istoričara na televiziji.

Neshvatljivo loša organizacija i obezbeđenje francuskih službi doprinelo je da se atentat izvrši vrlo lako. Organizacija kraljeve posete je bila toliko loša da se javila sumnja da je sve to urađeno namerno. Ulogu Italije i Mađarske je kasnije pokazao sudski proces, tokom koga je dokazano da su organizatori atentata ustaše Ante Pavelić i Eugen Kvaternik i vođa bugarske terorističke organizacije VMRO,  kovali zaveru u Italiji pod patronatom italijanske tajne službe dok su se teroristi obučavali u kampu u Mađarskoj. Spekulise se i o ulozi drugih velikih evropskih sila, Nemačkoj, Sovjetskom Savezu… Čini se da je kralj Aleksandar svima smetao.

Međutim, tema ovog teksta nije atentat u Marselju, već ono zbog čega je kralj stradao, a to je stvaranje Jugoslavije. Iz ove perspektive, neshvatljivo je stvaranje takve države ako je tačno ono što se tvrdi, a to je da je Srbija, kao zemlja pobednica iz I svetskog rata mogla da formira državu kojoj bi pripala i Bosna i Hercegovina, Crna Gora, koja bi imala izlaz na more… Gorak ukus u ustima pojačava i činjenica da su kralja Aleksandra u toj ideji mnogi odvraćali i ukazivali na potencijalne probleme ali je on tvrdoglavo istrajao u svojoj odluci. 

Iako istoričari potenciraju činjenicu da je jugoslovenska ideja imala jako uporiše u intelektualnoj eliti celokupnog prostora buduće države, čini se da je zaslepljenost i loša državnička procena kralja Aleksandra ipak bila glavna pokretačka snaga ove ideje. Želja da se ostane zapamćen u istoriji kao veliki kralj, pobednik, oslobodilac, ujedinitelj jednostavno je zaslepila, u suštini, neiskusnog kralja. Želja da se dostigne i prestigne car Dušan, Aleksandru Karađorđeviću je došla glave. Na krilima uspeha u I svetskom ratu, ovenčan oreolom pobednika, mladi bi danas rekli „malo se zaigrao“. Problem je samo što se pri tome nije igrao samo sa svojom sudbinom već i sa sudbinom miliona ljudi, sudbinom celih naroda, pre svega srpskog. Lako je biti general posle bitke, pitanje je čak koliko je kralj Aleksandar samostalno odlučivao o stvaranju Jugoslavije, a koliko je to bio projekat velikih sila ali je činjenica da posledice tog projekta i dan danas osećamo. I činjenica je da je Srbija, od potencijalno najvećeg dobitnika postala možda najveći gubitnik na Balkanu. I da bude jasno, nije Josip Broz Tito taj koji je stvorio Jugoslaviju koja se raspala kroz ratove tokom 90-tih, već kralj Aleksandar Karađorđević. Pri tome, nije problem samo stvaranje Jugoslavije već je problem što je pri tome, pitanje srpske države i dalje ostalo nerešeno. Redosled stvari je bio tragično pogrešan. Trebalo je prvo definisati Srbiju, pobedničku Srbiju pa tek onda eventualno ići u ujedinjenje sa drugim državama.

Nije kralj Aleksandar prvi osvajač i ratnik koji nije znao da stane kad treba, to su činili mnogi pre njega, pa čak i oni najveći – Aleksandar Makedonski ili Napoleon na primer. I svi su oni loše završili zbog svojih loših procena. Glavna razlika je možda to, što se posledice te loše odluke osećaju u svakodnevnom životu čak i posle 100 godina. A sva je prilika, osećaće se još dugo, dugo.

Goca Savković

4 KOMENTARA

  1. I da bude jasno, nije Josip Broz Tito taj koji je stvorio Jugoslaviju koja se raspala kroz ratove tokom 90-tih, već kralj Aleksandar Karađorđević.
    Goca Savković
    U pravu ste, tito je taj koji je razbio Jugoslaviju a stvorio drzavice svima dao koliko su trazli a Srbima sto je ostalo i to sto je ostalo podelio na 3 dela.

    Pitagora, svaka cast, konacno da procitam sadrzajan istinit komentar.

    No kako god, mi imamo poslednju sansu da se slozimo i odbranimo ovo sto je ostalo od silnih i velikih srpskih kraljevina, knezevina, zemalja. Nije kralj jedini kriv za stvaranje SHS-a vec zapadni mocnici poput engleza a najvise nemaca.
    Nemacka je nas dzelat vekovima, njima je najvise interes da nas zatvore u rezervate a zemlju podele svojim saveznicima iz proslih ratova.
    Zna se ko u Evropi vedri i oblaci, njima nije bio cilj da Srbija ima izlaz na more zato je stvorena Albanija, kralj je morao da popusti sta je mogao u opustosenoj drzavi koja je iz rata izasla kao pobednik sa trecinom mrtvog stanovnistva, opljackanom i opustosenom zemljom.
    Ne verujem da je stvaranje Jugoslavije bila iskljucivo kraljeva odluka i zelja.

    • Коментар није мој; ја сам само пренео Мишићево писмо краљу, које може да се нађе на интернету. И још: ако ако стварање Југославије није било искљичиво краљева одлука и жеља, ако су га неке околности на то приморале, у шта не верујем, зашто је потврдио чинове аустроугарским официрима, неке унапредио, и задржао их у служби? Сви су они 41. приступили НДХ. Када је обилазио пету армијску област, Мишића је на загребачком колодвору дочекао генерал Саркотић, његов директни противник са Сувобора. Могло би много да се пише о томе; довољно је чути Бокана на јутјубу. Карађорђевићи су као људи амбициозни а ограничени; то је веома лоша комбинација; да нису тог формата као што су били, то би била њихова ствар, али овако, остали су кобни за овај народ. Карађорђе је после слома Првог српског устанка побегао у Риусију. Петар Први је преко Албаније напустио Србију 1915. Петар Други је 41. напустио Југославију. Карађорђевићи закувају, па побегну.

      • Znam Pitagora ali svejedno.
        Licno ne volim ove Kradjordjevice sa crnogorskog krsa, nego sam izvukla zakljucke na osnovu saznanja koja sam imala jos iz davnih vremena slusajuci mog dedu i citajuci kasnije njegove zapise o onom vremenu. Deda je bio uveren da je kralj sa mocnicima sa zapada sklopio tajni dogovor i prihvatio amnestiju hrvatskog i slovenackog naroda vise iz politickih i ekonomskih razloga jer kaze ,,zasto bi kralj pobednickog naroda pomilovao ustase, arnaute, muslimanske zlocinacke jedinice koje su ratovale u sastavu austrougarske carevine ako nije na njega izvrsen ogroman pritisak ili ucena?,, Pobednici bi trebali da odlucuju a ne da poslusno slede zahteve porazenih snaga.
        Ispovesti slovenaca i hrvata koji su ziveli u ono vreme a koje sam upoznala pocetkom sedamdesetih, govori da oni uopste nisu razumeli stvaranje SHS jer su smatrali da je srpska vojska nakon sto je slomljeno austrougarsko carstvo trebala da se povuce u granice kraljevine Srbije a njima da ostavi oslobodjene teritorije da stvaraju svoje nacionalne drzave.
        Iz tog je proizasla mrznja prema sveumu srpskom.
        Jos vise su zamrzeli kralja i srpski narod kad su nastupile gladne godine, kad se od seljaka trazilo vise nego sto su mogli da proizvedu kako bi se podmirile potrebe vojske. Slovenci i hrvati su govorili kako smo ih godinama pljackali, da su morali da hrane ceo srpski narod oni nisu shvatali da je i srpski seljak razmisljao slicno ali u obrnutom smeru i da je bio besan sto nakon svega mora da hrani i trpi torture onih protiv kojih je ratovao.
        Po pricama onih koji su ziveli u periodu izmedju dva rata, SHS je za slovence i hrvate bila okupacija njihovih teritorija zato ne cudi sto su Hitlera docekali kao oslobodica.
        Oni su smatrali da ih je srpska vojska oslobodila da bi ih okupirala a nisu nikad objasnili svoju ulogu u prvom svetskom ratu niti su bili svesni cinjenice da su oni porazeni narodi.
        Da su ih tada postavili na pravo mesto mozda nebismo doziveli stvaranje NDH, i onolike ustaske zlocine.
        Moj deda je pripadao bogatoj porodici burzujskoj ali je zahvaljujuci politici kralja izgubio ogromno.
        Govorim o majcinoj liniji posto su oni ziveli na granici izmedju otomanske i austrougarske imperije. Pre prvog svetskog rata pradeda je trgovao sa Beckim dvorom i otomanskim pasama, cak je zasluzan za izgradnju pravoslavne crkve ciju gradnju je pomogla austrougarska carica Marija sa 1000 zlatnika.
        Karadjordjevici su amnestirali ustaske i balijske zlocince sto su mnogi Srbi u tom delu nastale kraljevine SHS osudjivali i zbog cega su mnogi i zamrzeli kralja Aleksandra jer je u kasarne postavio koljace srpskog naroda da komanduju srpskom vojniku sto je dovelo do revolta stradalnog srpskog naroda pa su mnogi njegovu smrt docekali sa olaksanjem u nadi da ce konacno patriote unutar vojske ocistiti srpske vojarne od ustaskih oficira.
        Tetka moje majke je to najbolje opisala govoreci, ,, Bila su to luda vremena u kojima je vladao ludi kralj, nastale su mnoge stranke koje su samo jos vise podelile narod pa ko se nasao na pogresnoj strani izgubio je sve i glavu na kraju,..
        Srbi koji su ziveli u pogranicnim delovima otomanske ili austrougarske imperije pre prvog svetskog rata bili su najvise razocarani postupcima kralja pa ne cudi sto su masovno pristupali partizanskim odredima pocetkom drugog svetskog rata.
        To je srbomrzac titi lukavo iskoristio a posledice placamo jos uvek i placacemo dok god ne shvatimo da smo mi jedan narod podeljen politickim granicama i da samo slozni mozemo odbraniti ovo sto nam jos nisu oteli.

  2. „Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita
    (Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)

    „Jugoslovenstvo nije narodnost, već ideologija. Jugoslovenstvo ne može da posluži kao temelj za izgradnju jedne realne državne celine, nego je to fiktivna ideja za koju valja pripremiti teren i naraštaje koji su daleko od shvatanja jedne celine“

    „Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.

    Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

    Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

    A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam
    da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Ako me ne poslušate, Vaše Visočanstvo, ljuto ćete se kajati.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime