Željko Mitrović je bio skutonoša, a Pink batina svake vlasti

0
191
Željko Mitrović / Foto: YouTube Screenshot

U proteklom periodu se jedna domaća medijska kuća posebno istakla svojim pristupom pandemiji, koji je dosta drugačiji od uobičajenog. Naravno, mislim na RTV Pink. Kako je došlo do toga da je ova televizija baš toliko mimo sveta? 

Antonela Riha: Razlog za to je verovatno što smo i mi kao zemlja mimo sveta, pa su takvi i naši mediji. Ta televizija sa nacionalnom frekvencijom — inače jedna od najgledanijih, po gledanosti odmah posle RTS-a — je tokom pandemije i vanrednog stanja, pa sve do danas, u svom programu imala potpuno neverovatne stvari, neverovatne priloge i sugestije građanima, koji je gledaju u velikom broju. Ja sam baš danas, pripremajući se za ovaj razgovor, u Nacionalnom dnevniku videla prilog gde Željko Mitrović lično demonstrira nekakve turbine sa ultravioletnim zračenjem, i rotacione komore sa foto-diodama, za koje kaže da ubijaju mikroorganizme. Išla je cela priča o tome, i on kako pokazuje neke cevi, koje su valjda te turbine, komore ili šta već… Dakle, on ne prestaje da promoviše nadrilekarstvo, i svakakve genijalne metode lečenja i prevencije korone, za koje je u jednom trenutku rekao da je do njih sam došao, nakon što je razmišljao šest-sedam noći, i čitao naučne radove.

Ja moram da podsetim da je petog maja upućen jedan apel, koji je potpisalo 470 medicinskih stručnjaka — profesora, lekara, stomatologa, farmaceuta, zdravstvenih radnika, i tako dalje… Oni su, dakle, uputili apel nadležnim institucijama povodom takvog javnog iznošenja naučno neutemeljenih i nepriznatih metoda lečenja na medijima sa nacionalnom frekvencijom. Međutim, to nije uticalo na odluku REM-a — 21. maja su članovi saveta REM-a većinom glasova izglasali da ta televizija Pink ne treba da bude kažnjena zbog toga što je promovisala ozonsku terapiju u lečenju korone.

Zbog čega je njemu toliko toga dozvoljeno? Da li je to zato što je on instrumentalizovan od strane vlasti da vrši neki posao koji je njima koristan, da li ga štite i drže kao malo vode na dlanu jer previše zna, ili je neki treći razlog u pitanju? 

AR: Ja mislim da je on proizvod vlasti, i promoter vlasti, i to je ta njegova dvostruka uloga koja traje od devedesetih do danas. Dakle, ko god da je bio na vlasti — Željko Mitrović mu je bio skutonoša, a na neki način i dvorska luda, sa svim tim svojim neverovatnim akcijama. Ali, bogami, on se tim ludostima jako obogatio, i napravio jednu pravu imperiju. Pink kao televizija, i svi ti programi Pinka, ja ni ne znam koliko ih ima, se gledaju u celom regionu. Mi ipak ne možemo kažemo da je on baš toliko blesav, kao što možda deluje kada ga gledamo sa tim UV turbinama.

Da li je to što on ispoljava na svojoj televiziji, a i inače, neko iskreno ludilo, ili je to prosto demonstracija sile — može mu se da radi šta hoće, kao Neron? Kome se on tim svojim ponašanjem obraća, ko je njegova ciljna grupa? 

AR: Obraća se publici, svakako. On je čovek „Zadruge“, čovek rijalitija, on je čovek estrade i šou-programa. Tako da ovo nije prvi put da on radi tako neke neverovatne stvari… Ja ću da podsetim na jednu epizodu iz 2010. godine, koja je možda izvor te trenutne opsednutosti ozonom. Njemu je tada pozlilo, i ustanovljeno je da boluje od nekog retkog oblika anemije — ako se sećate, on je tada pričao kako mu je neko sipao otrov u hranu i piće, i da se tako razboleo. Onda je pojačao svoje lično obezbeđenje, otpustio 100 ljudi, podneo gomilu krivičnih prijava… Tu je bila upletena, tako se pričalo, i neka njegova familija — njegov pašenog, a čini mi se, i neki poslovni partner. Pa se lečio u Nemačkoj, i tamo onda upoznao neku groficu, koja mu je poklonila Bentli… Sve je bio šou-program, čak i u toj njegovoj bolesti. Ja ne sumnjam da je on bio bolestan, ali činjenica je da je on i od toga uspeo da napravi spektakl. Dakle, on je čovek spektakla, on je čovek populizma, a mi poslednjih 30 imamo godina vlast koja je uglavnom populistička, i savršeno im odgovara da jedan Željko Mitrović bude promoter njihove politike, a u isto vreme i zabavljač širokih narodnih masa.

Kako je uopšte tekao njegov životni put — od tih rokerskih početaka, pa preko “di-džej Žeksa”, sve do ove poslednje etape, u kojoj je sad „doktor Žeks“. Koje su sve njegove faze i mene? 

Da Vas podsetimo:  Propagandne tehnike: SVI ZNAJU

AR: On se u javnosti prvi put pojavio osamdesetih godina, i najpre je bio u onoj grupi Rokeri s Moravu, pa je zatim svirao bas gitaru u Oktobru 1864. Potom je 1988. otvorio studio za snimanje, gde je uglavnom radio sa narodnjacima — i tu kreće ta njegova veza, bar ona vidljiva veza, sa estradom, i počinje njegovo bogaćenje. Nakon toga je otvorio radio stanicu Pink, a zatim 1994. i televiziju. Imao je i diskografsku kuću, a ima je možda i još uvek, to stvarno ne mogu da pohvatam, “Siti rekords”… Znači, u septembru 1994. sa radom počinje TV Pink — i to na jednom od kanala RTS-a, što je isto jako zanimljivo. Tome nije prethodilo nikakvo učešće na konkursu za frekvencije, i bila je priča da je on taj benefit dobio zahvaljujući tadašnjem ministru telekomunikacija, Ivanu Markoviću.

Tada, u tom periodu, možda neke 1996. godine, on ulazi u JUL. I sam je pričao da ga je u stranku pozvao njegov drug Aleksandar Vulin, i da mu je u tom trenutku sve to izgledalo jako uzbudljivo. On je 2000. godine bio kandidat za poslanika na listi SPS-JUL, a bio je i savezni poslanik JUL-a. Ja znam za informaciju, ali nisam to mogla sad da nađem, pošto se dogodilo devedesetih, a to je preddigitalno doba, da je on pretrpeo neki debakl na  lokalnim izborima u Zemunu, odakle je, i da je jako velike pare potrošio na tu kampanju. Tako da je možda tada i zbog toga odlučio da izađe iz politike… Ali pre će biti da je to ipak bilo zbog 5. oktobra 2000. godine, kad je otvorio vrata DOS-u, i odjednom postao njihov sluga.

Da, to je bio zanimljiv momenat…

AR: Da, mnogi su zapamtili to kako su bubnjari ušli na televiziju Pink, i kako je Mlađan Dinkić tu pevao — zapravo više ne znam ko je pevao, možda je Čanak pevao… Dakle, to je jedna slika koju mnogi pamte. Ali mislim da je taj njegov period JUL-a sada mnogo manje prisutan u javnosti, i da se mnogo manje pominje. On je bio vrlo istaknut član te stranke, mislim da je čak imao neku poziciju u medijskom timu JUL-a. Svakako je bio veoma blizak porodici Milošević, i zbog toga je, između ostalog, tokom bombardovanja imao zabranu ulaska u zemlje Evropske unije.

Dvadeset godina kasnije smo opet u situaciji da je Željko Mitrović nečiji miljenik — zašto to ne iskoristi da ostvari neke političke ambicije, ako ih ima? 

AR: Pa, ja verujem da to njemu možda više ni ne treba… Ja mislim da se on mnogo bolje zabavlja ovako. On ima svoju televiziju, na kojoj može da priča šta hoće, može da zabavlja narod — može slobodno da se bode tim ozonom, to smo isto gledali… Dakle, on je na svojoj televiziji javno ubrizgavao ozon u venu. Šta će njemu politika, kad on ima tu vrstu moći? I ta njegova moć je potpuno neometana od strane vlasti, naprotiv — pa njemu dolaze lekari, znači i Predrag Kon, i ne znam ko je sve bio kod njega u studiju… Kad ih pitaju šta misle o toj ozonoterapiji, oni svi gledaju u pod — šta da kažu ljudi na tako nešto? Željku Mitroviću je apsolutno sve dozvoljeno.

Sad, ako se opet vratimo na period pandemije, podsetiću vas, recimo, da je on u nekom trenutku rešio da pravi one maske, i ne znam šta sve, i da tu humanitarnu pomoć raznosi po Srbiji. Pazite, on je sleteo helikopterom u vojnu kasarnu u Novom Pazaru! Dakle, civil je sleteo helikopterom u kasarnu — to nema nigde, to je kažnjivo delo. Ali, naravno, njemu je prijatelj Aleksandar Vulin, a sigurno mu je prijatelj i Andrej Vučić sa svojom familijom, tako da je njemu dozvoljeno ono što nikom drugom nije. Recimo, kad je prošle godine bio onaj veliki miting 13. aprila, on je tada, iako nije imao dozvolu da leti — to su isto mediji proverili, nije bilo dozvole — i on je snimao taj skup sa šest bespilotnih letelica. Dakle, te letelice su letele po centru grada, što je zabranjena zona za letenje. Svako ko ima i mali dron zna da  za letenje mora da ima dozvolu policije, naročito kada se preleće preko urbanih područja. On je time ugrozio bezbednost ljudi — srećom da ništa od toga nije palo, jer je u tom trenutku u centru grada bilo jako puno tom trenutku. Ali, naravno, Željku Mitroviću je to oprošteno…

Da Vas podsetimo:  Kokan Mladenović nije pozivao na građanski rat

Isto, da podsetim na slučaj njegovog sina… Znači, 2013. godine je njegov sin pregazio sedamnaestogodišnju Andreu Bojanić svojim džipom, i odbacio je 30 m od pešačkog prelaza. Ta istraga je dugo trajala, i tu su advokati odbrane objašnjavali kako je ona prelazila na crveno, i tako dalje… Mučne su stvari bile oko tog tragičnog slučaja, kao što su mučne stvari bile i oko toga što je njegova jako bliska prijateljica umrla u hotelu Hajat od predoziranja kokainom i ne znam čime sve, u trenutku dok je on u tom istom u hotelu slavio Cecin rođendan.

Kad smo pomenuli te dronove 13. Aprila — ako se ne varam, Pinkovi dronovi su šest dana kasnije prenosili i onaj skup “Budućnost Srbije”, ili kako se već zvao Vučićev skup ispred Skupštine… Kako to da ga nije prenosio RTS svojim dronovima, nego Pink? 

AR: Da se primetiti da Pink nekad ima ekskluzivno pravo prenosa određenih događaja, i to je verovatno neki tal između tih televizija, gde se unapred odluči ko šta dobija. Sad ne mogu da se setim svih primera, ali znam da se i pre događalo da Pink pokriva nešto što RTS ne pokriva… Ali, ja mislim da se oni to tako dogovore. Kad poredimo te dve najgledanije televizije — RTS, iako je potpuno provladin servis, ipak na neki način održava neutralan rečnik. S druge strane, Pink je batina vlasti. To šta se može čuti na Pinku, komentari protiv novinara, protiv javnih ličnosti, protiv političara iz opozicije, ti komentari koje piše sam Željko Mitrović — to su slobodni sastavi, koji traju minutima i minutima. To je sve praćeno nekakvim pokrivalicama, vidi se da je uložen trud, i to najnormalnije ide u vestima, koje u tom trenutku gleda na desetine ili stotine hiljade ljudi. To je jedna neverovatna propaganda.

Znači, prvo imate red zabave, pa onda imate red tog trovanja, koje je eskaliralo — ja moram da podsetim na onaj užasan, užasan prilog, koji je danima išao na Pinku, možda mesec-dva pre ubistva Olivera Ivanovića, i koji ga je direktno targetirao. Kad sam to gledala, odmah sam se setila priča o Ćuruviji, setila sam se priča o tim novinarima koji su bili proganjani… Ja, naravno, ne dovodim u vezu ubistvo Olivera Ivanovića sa Pinkom, ali Pink i te kako dovodim u vezu sa jednom atmosferom u kojoj su tog čoveka jednostavno streljali. I to je ono zbog čega je Pink opasan, i zbog čega Pink, kao takav, ne bi smeo da postoji. To je nešto zbog čega bi Željko Mitrović trebalo da odgovara — ne znam pred kojim sudom, ali bi morao da odgovara.

I onda on posle tako nečega izleti sa tom, kao, humanitarnom pomoći, pokazuje nam kako pravi te vizire, i ne znam šta sve još, i izdaje se za nekog filantropa, nekog dobročinitelja… Evo, nedavno je on, zamislite, ustanovio nagradu „Heroj Beograda“ — i to ju je ustanovio zajedno sa gradom, pa je pola para dao on, pola Vesić — i onda je u Skupštini grada dodeljivao te nagrade — zajedno sa, pazite, doktorom Predragom Konom! Prosto je neverovatno kako on uleće i izleće iz tih orbita — malo establišment, malo estrada i sve to. Ali da bi stvar bila najluđa, i ovo je nešto o čemu je pisalo Raskrikavanje, KRIK-ov portal koji se bavi lažnim vestima: oni su uočili da, kada se ta manifestacija dodele nagrade „Heroj Beograda“ prikazivala na TV Pinku, pošto je Mitrović tu pričao neke viceve kojima se, izgleda, niko nije smejao, njegovi su za taj prilog na snimak umontirali smeh. Dakle, sve je fejk.

Pink je očigledno specijalizovan i zadužen za stvaranje te fejk slike sveta, kao što je bio i devedesetih. 

AR: Tako je. Znači, devedesetih su nas sa te stanice zamajavali tim turbo-folkom, u vreme kada je zemlja zaista bila onako dramatično osiromašena. To su bile te igre koje su nuđene, iz fraze „hleba i igara“. Pink je bio taj koji je tada, je li, zabavljao ljude… Međutim, oni su tako promovisali jednu estetiku, koja je, meni se čini, veoma pogrešna. Ne volim da osuđujem ničiji stil života, ali činjenica je da je ispromovisan jedan stil koji je isto fejk. Prosto je model postao: „Hajde, pojavi se na televiziji, imaj dugu ravnu kosu sa razdeljkom na sredini, liči na Cecu, malo se napumpaj.” Za muškarce je bilo “stavi zlatnu kajlu”, ili već kako se ta moda menjala… Pink je, na neki način, bio uzor određenim generacijama, i promovisao je određeni stil života, koji nije imao veze sa onim kakva je Srbija tada bila. To je jedan model, koji ljudi kopiraju, jer misle da je to model uspešnosti. Ljudi pomisle: “Bože moj, to se pojavilo na televiziji, to peva, to igra — i ako sam takva, ili takav, to znači da ću i ja nešto postići u životu.” Svako ima pravo na svoj svoj izbor, ali, opet moram da se vratim na ovo — Pink je televizija sa nacionalnom frekvencijom, i nacionalna frekvencija podrazumeva određene sadržaje koji na toj televiziji moraju da postoje, a kojih na Pinku definitivno nema. Ali, naravno, Pinku je sve dozvoljeno…

Da Vas podsetimo:  Studio B, BK i Kopernikus bez nacionalne frekvencije jer nisu ponudili kvalitetan program

Ta njegova bliskost vlasti, i to stvaranje lažne slike o standardu i načinu života u zemlji je nešto što je bilo prisutno i devesesetih i sada. Koje su sličnosti i razlike između dekadencije koja je kod nas vladala devedesetih, i one koja vlada sada?

AR: Prosto, vreme se promenilo. Znači, tada, devedesetih, je Željko Mitrović bio percipiran kao promoter treša. Mislim, on je bio treš — kad se kaže “Pink”, to je bilo kao da si rekao “treš”, bar u krugovima u kojima sam se ja kretala. Ja mislim da su čak i ti ljudi koji su to gledali to prepoznavali kao treš, ali ih je to zabavljalo. Sada se ipak nalazimo nekih 20 godina kasnije, i on je, kao što sam pomenula, šest noći čitao neke knjige, i onda je smislio nekakve komore sa ultraljubičastim zracima — sada je, je li, digitalno doba… On je sad, recimo, opsednut dronovima. Dakle, najnovija akcija koju on promoviše je taj leteći automobil… I to je ono što je, između ostalog, meni neverovatno, znate. Mislim, i nas dvoje bismo mogli sada da odlučimo da ćemo da uradimo nešto, da izmaštamo neku suludu ideju, ali će se naći neko da nas zaustavi, i da nam kaže: „Vidite, ovo vam baš i nije najpametnije.“ Dakle, on je smislio da će da napravi leteći automobil, odnosno nekakav dron, koji će on da proizvede u svojoj fabrici dronova, i u kome će prvog avgusta da leti preko Beograda. Dakle, on će biti sam u dronu, i on će da preleti Beograd. Kako je moguće da je neko ko je, je li, samo tako smislio da napravi fabriku dronova, odjednom dobio i dozvolu da leti preko Beograda? Mislim, to je još jedna od tih ludosti koje on radi, i zabava za narod.

Da, on ima i nekog medveda kao medijskog savetnika… 

AR: Pa dobro, mislim, eto, on se zabavlja… On tako zabavlja sebe, zabavlja i druge, i u isto vreme ima mogućnost to jako lepo da unovči. Svaka vlast je smenjiva, pa će i ova jednog dana biti smenjena, i on će reći: „Šta sam ja to toliko loše radio? Hranio sam medveda, leteo sam dronovima, pravio sam vizire protiv korone…“ Ja se samo plašim da se ne zaboravi i onaj drugi deo, a to je sadržaj koji je prikazivan u tim vestima, i ti njegovi strašni komentari protiv ljudi. Plašim se da će se zaboraviti taj prilog o Oliveru Ivanoviću, koji se danima vrteo na Pinku svega mesec-dva pre nego što je on streljan. Ja bih zaista volela da vidim kraj toj televiziji, i da Željko Mitrović sa tim svojim medvedom ode negde u neku šumu, i ne znam… Nek se ozonira, nek radi šta hoće, samo neka prestane da nas truje, jer to traje već četvrt veka.

Intervju sa novinarkom Antonelom Rihom, za podcast „Dan posle„.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš
Izvor: Dan posle

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime