Pravnik iz Rume: Zemlja traži slugu, ali i ljubav

0
1097

screenshot-www agropress org rs 2016-08-02 20-12-00Miroslav Šarac, diplomirani pravnik iz Rume,  ima 42 godine, oženjen, otac dve devojčice, Bez obzira što je iz grada, rešio je da se bavi poljoprivredom, i tako hrani svoju porodicu. Kupio je dve parcele,na padinama Fruške gore, i polako počeo da ih krči.

„Kada sam počeo, nisam ni motiku imao, sav alat sam polako kupovao, pa lomio o ledinu… Shvatio sam da sam sam u tome. Leto, kiše na jesen, zima… radio sam kad god sam mogao, bar po dva tri sata na dan. Kad kiše raskvase puteve ili otpuste mrazevi, išao sam tri km peške do njive, sa krampom, ašovom i torbom preko leđa. Zemlja koju sam oslobađao je davala izuzetne plodove, to je odmorna zemlja – prošle godine sam sa dvadeset ari imao soje kao ostali sa jutra zemlje“, ističe naš sagovornik.

Zavoleo sam tu zemlju. Kad odem, redovno se izujem bos i odstojim na tlu – leto, zima, palamida ili meka trava – ništa mi ne smeta. Čitajte knjige Vladimira Megrea. Zemlja traži slugu ali traži i ljubav. Pošto podižem voćnjak, dugo sam se pitao – šta da sadim, što inače muči i druge ljude po forumima i veb stranicama. Jednog dana sam shvatio – sadi ono što voliš da jedeš, ono što vole tvoja deca. Imam ideju da 90 odsto zemlje bude kombinovani zasad kajsija – orah, ispred podižem mali šljivik ali od sorti koje je sadio moj pradeda sto metara dalje – bela šljiva, trnovača, turgunja, neću ih prskati uopšte, nije ni on, neke su u tom njegovom šljiviku koji mi takođe pripada stare i po osamdeset godina, odlomljena stabla na pola ali rađaju još uvek. To su te autohtone, naše, stare sorte voća. Ja hoću da ih čuvam.

Da Vas podsetimo:  Vojislav (24) – 87 desetki u isto vreme na ETF-u i Biološkom fakultetu

Kako ističe Miroslav, ostavio je jedan deo  da još posada  jabuka i krušaka, uglavnom naše stare sorte, otporne, koje traže minimum tretiranja. Već četvrtu godinu ima baštu, ne koristi pesticide ili samo u  krajnjoj nuždi.  Porodica Šarac ne  ide  u hipermarkete jer ima svoje povrće, i njihova deca jedu zdravu hranu! O baštovanstvu je naučio   od svoje majke,  ona ima 70 godina.  Svakog dana , nauči po nešto novo. Miroslav je počeo da se bavi i kalemarstvom, nakalemio je desetak voćki,  Nakon prve parcele, kupio je  još tri pored, i sada ima 85 ari čiste zemlje. Nešto je plaćeno kreditom, ali svesno je ušao i uzeo novca, koliko može da ga otplaćuje. Dosta proizvoda je prodao i taj novac je uložio u alat. Trenutno ima posađenih 140 voćki na stalnom mestu, ima tzv. „školicu“ sa preko sto voćaka – izdanci, kalemljene voćke, podloge za kalemljenje. Na jesen planira da posada  još 300 voćki. Preko sto mladica voća je  podelio ljudima po Srbiji.  Slao je  semena za povrće, ljudi plate samo poštanske troškove.

„Javilo mi se desetak ljudi, hoće da ožive svoju dedovinu, tu sam da pomognem kako god mogu, ako treba i da radim“, ističe Miroslav.  Mislim da je zemlja ogroman, neiskorišćeni resurs, da smo tehnološki zaostali, da ne primenjujemo dovoljno zdrave metode proizvodnje hrane, da ljudi na selu nemaju infrastrukturnu podršku države.

Osim te parcele, Miroslav ima  i petnaestak ari starog pradedinog šljivika, miraz njegove  majke.  To je zemlja gde pesticidi nisu nikad korišćeni, polako  to krči i sređuje, kada iseče drva pokloni rođacima, a manja ostavi kao naslon za povrće. Miroslav ima viziju da na svom imanju, ima svo povrće, razno voće, baštu u kojoj raste paradajz volovsko srce, malenu livadu gde je mesto za odmor i za decu.

Da Vas podsetimo:  Pitao sam ljude da mi iskreno kažu koliko su blejali napolju pre izolacije

„Nadam se da ću ove godine proširiti tu veliku parcelu na sledeću, to je novih dvadeset ari na koje ne može da se kroči, tu je višnja iz korena isterala takve izdanke da će biti velik posao to sve iskrčiti.“

Prošle godine Miroslav je  proizveo i prodao oko 500 kg neprskanog pasulja. Ljudi sada sami dolaze da pitaju ima li neko povrće za prodaju.

„Gledano ekonomski, ali i zdravstveno, mislim da buduća vremena nose orjentaciju ka zdravoj hrani, organskoj. Mislim da čovek već sada traži izlaz iz gradova koji postaju isuviše bučni, agresivni, monolitni zastupnici potrošačkog mentaliteta. Sela su takođe u promenama. Neka odumiru, nebriga društva je učinila svoje, ona najlepša – planinska, nemaju puteve, struju… ukrupnjava se posed, mali seljaci nestaju“, kazao nam je Miroslav.  Naš sagovornik voli prirodu, voli sve ovo što radi, jer kako nam je rekao da nema ljubavi, svega ovoga ne bi ni bilo. Nema ovde para, ali nađe se neka računica.

Svetlana Kovačević

Agrobiznis magazin

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime