Naše društvo je suštinski dosadno. Živimo mirno, imamo status povlašćenih robova, dostojanstvo nam se ogleda u strpljivom stajanju u redovima.
Evo, juče sam ja stajao u redu ispred banke da uzmem one „državne pare“ kao nadoknadu za sedenje kod kuće. A u redu zanimljiv kolorit. Preovladava samoironija. Svima nam je do jaja pošto smo ljudska jaja. Mi smo potomci gmizavaca, a oni se izležu. Ne rađamo se mi. To je laž. Mi se izlegnemo pa zato lako legnemo ili kleknemo, kako vam volja.
Toliko sasm vremena proveo u redu da mi je supruga donela Smoki da preteknem a onda, kada sam skupio snagu, diskretno izašao iz reda i kupio deset sladoleda po imenu Rumenko na štapiću i podelio novim drugarima ispred banke. Dok je kiša padala lizali smo, sisali, glodali zaleđenu šećernu vunu obojenu u crveno. Nismo za bolje od Rumenka.
Digla se frka opet i opet i opet oko predsednikovog sina. Uslikan je sa osobama iz krimiogenog miljea.
Wau! Big deal sa stanovišta prosečnog SNS vola. Dečko se druži s drugim dečacima, gledaju tekmu zajedno, kao sveže izlečeni koronaš sasvim je u redu da ne ide u gužvu na stadion. Odgovorno, zar ne? Opozicija se sablažnjava fotkama, pozicija osuđuje napad na predsednika. A niko ne pominje, (ili barem ja nisam primetio) esencijalnu stvar.
Na stranu narodna mudrost: „s kim si takav si“, ali drugari predsednikovog sina imaju problematične biografije (opet navodno). I to na stranu, nisu osuđeni; dakle, slobodni su. To što neko u javnom prostoru izdiže do mita momke sa surovim nadimcima, logično je u državi Kursadžija.
Problem je taj, a to neko poput predsednika odraslog na asfaltu vrlo dobro zna, predsednička porodica mora da bude bezbedna. Naprosto situacija sa fotografije može da implicira da je predsednikov sin uremljen (koristi se za izvlačenje benefita od oca) kada se kreće u društvu bezbednosto interesantnih osoba.
Ako nije to, onda okej, treba da ga čuvaju sposobni momci. Stop, zloupotrebi dece.
Druga stvar koja mene muči je poplava nagrada i dodela titula krajnje nebitnim likovima. Svakodnevno se „simbolima otpora“ proglašavaju ljudi unutar miljea koji ima interes u finansiranju pojave poznate u narodu kao: „Bildovanje straha“.
To je za mene nepodnošljivo. Diktatura, teror, silovanje svih nas koji želimo normalan život.
Trivijalnosti koji nama nas zasipa vlast, je posao svake vlasti. Ako nam se ne sviđa okrenemo glavu. Ali kada je okrenemo na volej nas dočekaju interesdžije, oslobodioci novca zlikovačkih fondova.
Presvukli su se radikali, sada su kao’ neki naprednjaci, doktori nauka, trista kuraca. Ovi drugi se nisu presvukli. Iskeženih zuba kidišu na pojavu a.k.a. (“also known as”) porodične vrednosti, tradicija, kućno vaspitanje, obrazovanje. Tu leži kinta. Drmaj Srbiju iznutra, potenciraj zlikovački gen, negiraj svaki uspeh.
Mi smo deca rođena u braku Sonje Liht i Verana Matića. Nismo odrasli, nismo se osamostalili, volimo bol. Zato nas jašu drugari iz obdaništa „naših“ roditelja. Isto su im tekli školski dani i istu Desanku su prezirali.
Lep vikend želim…
